Kraljevina Jugoslavija

Uticaj agrarne reforme na industrijalizaciju u Kraljevini SHS jeste tema koja otvara široke mogućnosti za analizu i istraživanje. Rad predstavlja studiju slučaja dva industrijska preduzeća na posedu Đorđa Dunđerskog preko čijih istorijata se analizira uticaj agrarne reforme na privredu. Prikazana je proizvodnja u preduzećima i njihovo delovanje u sklopu poseda do sredine 30-ih godina. Time je na posebnom slučaju rasvetljeno nekoliko fenomena ekonomskog razvoja Kraljevine SHS kao što su: pitanje agrarne reforme i mogućnost izuzeća od nje, pitanje odnosa poljoprivrede i industrije, odnosno struktrune transformacije poseda i shodno tome razvoja privrede.

The impact of agrarian reform on the industrialization of the Kingdom of SCS reveals wide possibilities for analysis and research. This article is conceived as a case study of two industrial enterprises owned by Đorđe Dunđerski which are analyzed and examined and through which the impact of agrarian reform on the economy is shown. It presents the production of the enterprises and their functioning as part of the estate until the mid-1930s. Thereby this special case revealed several phenomena of economic development of the Kingdom of SCS, such as the issue of agrarian reform and the possibility of exemptions from it, the question of the relationship between agriculture and industry, and structural transformation of the estate and consequently economic development.

Набавка наоружања из иностранства за потребе војске и морнарице краљевине СХС/Југославије.књ. 2, Набавке из Немачке и Велике Британије;
Аcquisition of weapons from abroad for the needs of the army and navy of the Kingdom of SHS / Yugoslavia. vol. 2, Аrocurement from Germany and the United Kingdom.

Sažetak Jasenovac je obterećen zemljopisni pojam, zbog sabirnoga i radnoga logora koji se u njemu nalazio za vrijeme Drugoga svjetskoga rada i nekoli-ko godina nakon rata. No, Jasenovac ima zanimljivu i burnu prošlost između dvaju svjetskih ratova, što je premet ove rasprave. Štoviše, ne samo Jaseno-vac, već cijela Jasenovačka Posavina uključena je u politička događanja, koja su ovdje opisana. Rasprava je složena od šest dijelova: I. Uvod; II. Jasenovačka Posavina u doba Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca; III. Jasenovačka Posavina od Šestosiječanjske diktature do ubojstva kralja Aleksandra Karađorđevića; IV. Jasenovačka Posavina od ubojstva kralja Aleksandra Karađorđevića do nastanka Banovine Hrvatske; V. Jasenovačka Posavina od nastanka Bano-vine Hrvatske do početka Drugoga svjetskog rata 6. travnja 1941. VI. Zak-ljučna razmatranja. I. Uvod a) Tema O Jasenovcu je do sada napisano mnogo studija, ali se do sada rijedko pokušavalo baviti bilo kojim drugim razdobljem i temom, osim temom kon-centracijskog logora iz II. svjetskog rata. Bilo kojim drugim razdobljem i temama bavilo se malo, nimalo ili usputno, kao da u tom mjestu nije bilo ništa drugo osim logora i njegove povijesti. Mjesto, odnosno naselje Jaseno-vac koje se prvi put spominje u popisu župa Zagrebačke biskupije 1334. godine kao da nije postojalo. Ipak radi se o malom, ali dinamičnom naselju, na povoljnom položaju koje je imalo zanimljiv razvoj, žitelji kojega s logo-rom u Jasenovcu su imali najmanje bilo koje veze. Razvoj političkih prilika, gospodarstva i društva u Jasenovcu u međuratnom razdoblju dijelom je nas-tavak ranije započetih postupaka u novim prilikama koje su često imale i

''Васкрсења не бива без смрти'' (Владика Петар II Петровић-Његош)
Као да су у сваки нерв и сваки ген нашег Витешког Краља Ујединитеља биле уткане горње заветне речи његовог великог сродника. Као да је овом дубоком есхатолошком реалношћу дисао и живео, када је, иако дубоко свестан опасности која је грозила самом његовом животу, одбио да обуче панцир.
Хваљен и куђен, уздизан и оспораван, Краљ Александар је, ваистину, био врло слојевита и комплексна личност и његова се повесна улога може и мора сагледавати са више становишта, али се не могу оспорити основне црте његове племените и витешке личности.
Достојни изданак двају августјејших, највитешкијих и најизабранијих колена српских, он није ни могао другачије но да презре смрт и да изабере пут на који нам је Сам Господ указао: ''Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје'' (Јн.15,13).

Die Ausprägung der staatlichen Identität nach dem Ersten Weltkrieges in der Republik Österreich und im Königreich der Serben, Kroaten und Slowenen verlief diametral entgegengesetzt. Dabei wandten beide Staaten ähnliche Strategien an. Aus der multinationalen, multireligiösen und multilingualen Monarchie mit 52 Millionen Einwohnern entstand, die auf sechs Millionen Einwohner reduzierte Republik Deutsch- Österreich, die vorwiegend aus den Deutschen katholischer Glaubensbekenntnis bestand. Das Königreich Serbien, welches seit den Balkankriegen von 4,5 Millionen Menschen bewohn war, die mehrheitlich derselben Nation und Religion angehörten und die gleiche Sprache sprachen, wurde nach seiner Auflösung und Vereinigung mit dem Königreich Montenegro und den Teilen der Habsburgermonarchie, zum Teil eines  multinationalen, multireligiösen und multilingualen SHS-Königreichs. In beiden Ländern wurde die Frage der neugenerierten Minderheiten – wie etwa Tschechen, Italiener oder Slowenen in Österreich oder Deutschen, Ungarn und Italiener in SHS Königreich – kaum in Betracht gezogen. Belastet durch das Erbe der Vorkriegs- und schwerer Wirtschaftslage der Nachkriegszeit wurden – mittels Inhalten in den Schulbüchern, literarischen, Fachpublikationen sowie Medien – in beiden dieser Länder der Zwischenkriegszeit, einheitliche Wertesysteme geschaffen, die zum Begleiter der politischen Sozialisation der Bürger wurden. In Deutsch-Österreich hob man die gemeinsame Sprache der kulturell und historisch einheitlichen deutschen Nation hervor. Dabei berief man sich auf Wilsons 14-Punkte Programm in dem „den Völkern Österreich-Ungarns die autonome Entwicklung zugestanden“ wurde und proklamierte eine Vereinigung mit  Deutschland. Von diesen Identitätsmerkmalen wich Österreich auch nicht ab, nachdem, bei den Friedensverhandlungen 1919, ein Anschlussverbot aufgesetzt wurde. Die Identitätsbildung im SHS-Königreich erfolgte hingegen durch die Unterstreichung des gemeinsamen kulturellen und historischen Erbes „eines Volkes mit drei Namen“: Serben, Kroaten und Slowenen, sowie einer gemeinsamen Sprache und Territoriums. Eine mehrere Jahrhunderte andauernde verschiedenartige politische Entwicklung führte allerdings zu den unterschiedlichen Modellen in der Lösung der Nationalfrage – vor allem in Bezug auf die differierten Ziele der Slowenen, Kroaten und Serben der Habsburgermonarchie und jene der Bewohner Königreich Serbiens. Die Zäsur in der Entwicklung dieser Staaten in der Zwischenzeit bildete in SHS Königreich das Jahr 1929 bzw. 1931, als es zur Verstärkung der Zentralregierung gekommen war und in Republik Österreich1933, das Jahr der Abschaffung der parlamentarischen Demokratie. Die Zwischenkriegszeit zeigte sich als Periode eines trügerischen Waffenstillstandes in einem Krieg, der von 1914 bis 1945 andauerte.
_____

А п с т р а к т. – Циљ рада је маркирање и анализа стратегија међуратног периода, које су се у новонасталим државним заједницама, Републици Аустрији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, примењивале у процесу формирања нових идентитета и стварања националног државног јединства. Нарочита пажња се поклања језичкој политици и образовању, делатности интелигенције и уметника. Истраживачи корпус чине службени и его документи, периодика, уџбеници и књижевна дела. Компаративном анализом кореспондирајућих елемената, груписаних око историјских и политичких маркера,  рад се посвећује разликама и сличностима ове две државне заједнице у стратегијама стварања државног идентитета.

Кључне речи: национални идентитет, државни идентитет, Краљевина СХС, Република Немачка Аустрија, Република Аустрија, међуратни период

Državni organi Kraljevine Jugoslavije u godinama uoči izbijanja Drugoga
svjetskog rata pratili su aktivnosti raznih separatističkih organizacija koje su bile nezadovoljne položajem svojih nacija u Kraljevini. Vrhovni generalštab (Glavni đeneralštab) preko obavještajnog je odjela pratio što se događa među makedonskim, albanskim i hrvatskim emigrantima te je svaka tri mjeseca izvještavao o njihovu djelovanju. Kopije tih izvještaja već se nekoliko desetljeća nalaze pohranjene u Institutu
za nacionalnu istoriju u Skopju, u dokumentarnom odjeljenju. U dvojezičnom (albansko-makedonskom) izdanju Makedonskog državnog arhiva (Državen Arhiv na Republika Makedonija) objavljeni su dokumenti koji se odnose na Kosovski komitet. Zahvaljujući Muzaferu Bislimiju, uredniku toga izdanja, kopije dokumenata koji se odnose na Hrvatski komitet (ustašku organizaciju) u ovom će se radu prezentirati hrvatskoj javnosti. Izvršena je transliteracija s ćirilice na latinicu, ali je tekst prenesen u originalu – na srpskom jeziku, uz sve jezične nepreciznosti i
netočnosti koje se u njemu nalaze. Budući da sam bio u posjedu samo onih dijelova teksta koji se odnose na Hrvatski komitet, u priređivanju dokumenata za čitanje pomoglo mi je spomenuto makedonsko izdanje pa sam u većini slučajeva mogao odgonetnuti kada je i tko pisao izvještaje te kome su oni bili namijenjeni.

„Рукопис Мирослава П. Лазића о разорној експлозији сакупљених убојних средстава у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. године настао је у склопу припрема изложбе о том догађају, а поводом осамдесетогодишњи­це вероватно највеће трагедије у историји Смедерева. Као такав, он не само што задовољава потребе пропратне публикације, већ их вишестру­ко надмашује. Реч је о изворном научном раду за који смо сигурни да ће деценијама остати релевантно, а можда и најрелевантније штиво о самом догађају и свему што је пре и после било везано за њега. Реч је о изузет­но добро истраженом раду у коме је аутор не само сакупио сва до сада доступна знања о експлозији у Смедеревској тврђави, него их и критички размотрио, по потреби међусобно сучелио, упоредио и очистио од наслага идеологија, политичких интереса и погрешних перцепција…
…Рукопис који је пред нама целовито приказује смедеревску експлозију 5. јуна 1941. године – узроке, ток, последице и одјеке. Кроз цео рад про­вејава ауторов критички приступ минуциозно прикупљеним изворима и литератури, што је донело уравнотежен, деидеологизован и демистифи­кован приказ с утемељеним и уверљивим закључцима који нас – колико је то могуће – приближавају објективним сазнањима о трагедији. Даљи историографски искорак би евентуално било могуће направити ако би се у истраживање укључили стручњаци за експлозиве, физичари и грађе­вински стручњаци, који би на основу својих специјалистичких знања можда могли да повећају фонд чињеница које би историчари морали да узму у обзир. Сазнања до којих се могло доћи само изучавањем до­ступних историјских извора Мирослав П. Лазић је овим радом практично исцрпео. Због тога се треба радовати његовом изласку из штампе и надати се да ће упркос дужини и студиозности и у овом нашем брзом и површном времену наћи број читалаца који својим квалитетом заслужује“. (Исечак из рецензије др Зорана Јањетовића, научног саветника Института за новију историју Србије, Београд)

This paper deals with the ships which were sunk in the wider zone of the Belgrade aquatorium during April War 1941. Ships were sunk in the Danube, Sava and Kolubara river by the crews of the River Military Flotilla of the Kingdom of Yugoslavia and by the civil crew of the Yugoslav River Navigation as well as one private shipping company, in order to prevent him being captured by the German army. Monitors and ships, mobilised for the needs of the River Flotilla were sunk after it had been ordered, while ships of the State River Navigation and towboat Deligrad, ownership of “Brodarstvo Blažek” from Belgrade, were sunk because their captains and the crews considered such act to be their patriotic duty. The work is based on the unpublished material from the Archive of the Museum of Science and Technology, Collection of the River Navigation, historiography literature and press.

У лето 1862. године први државни пароброд Кнежевине Србије је под заповедништвом поморског капетана Божа Радоничића из Доброте, у Боки Которској, Дунавом допловио до Кусјака, у близини Прахова. Већ само име Делиград, које је пароброд добио по бојевима са Турцима на Делиградском шанцу 1806, 1807. и 1809. године, указивало је на важност коју је овај брод имао за тадашњу Србију. У веома бурним историјским временима, Делиград је више од пола века обезбеђивао континуитет пловидбе под националном заставом и због тога се дан његовог упловљавања у српске  воде Дунава обележава као почетак савременог бродарства, односно паробродарства у Србији.
Изложбом Капетани мора и река - Србија и Бока Которска, Музеј науке и технике је обележио 150-годишњицу овог важног датума за историју пловидбе и бродарства у Србији и и укључио се у обележавање и прославу шездесетогодишњице постојања и рада Поморског музеја у Котору. Изложба је пратила историју речног бродарства у модерној српској држави, односно у хронолошком оквиру који обухвата време од почетка 19. века до 60-тих година 20. века, стављајући акценат на учешће помораца из Боке Которске у њеном стварању.

Croatian “Rashomon” : The Yugoslav Press about Massacre in Kerestinec Castle on April 16th, 1936

The article is a study of a lynch that occurred in the vicinity of Zagreb on April 16th, 1936. In the following days, the reports on the massacre in the opposition and pro-government press were quite dissimilar. The Croatian Peasant Party succeeded in the endeavor that the case had been treated in the court as a political, not a legal issue. This led to a suspension of the law and derogation of the state institutions. Five years before the war broke out, Yugoslavia showed signs of disintegration, while its central government was in a defensive to the centrifugal forces.

Свесни незнатности својих caзнања и недостојности за овакво бављење, у њега се упуштамо, јер смо, такође, свесни и невероватне оскудице у познавању порекла нашег Краљевског Дома у народу српском. Нека би овај скромни труд послужио само томе да се побуди интересовање за ову тему међу нашим људима. Чудимо се, наиме, томе да се ауторитети из ове области (којих, срећом, у Срба има!) нису детаљније позабавили пореклом Карађорђевића у овој форми и на овај начин. Због одсуства такве литературе, заинтересовани за детаљније податке о ширем кругу сродника и предака Карађорђевића, принуђени су да консултују прилично велики број наслова. У овоме раду, свакако, има пропуста, али се надамо да ће они, упућенији и изображенији, начинити комплетнији и квалитетнији преглед од оног, којег овде предочавамо.

Predmet istraživanja je ambulantna bolnica (1936-1938) koju su jugoslovenski železničari sagradili u spomen „Viteškom kralju Aleksandru I Ujedinitelju“, nadomak Kraljevskog imanja u Demir Kapiji (Makedonija), na jugo-istočnoj periferiji jugoslovenske Kraljevine. Spomen bolnica, zanemarena u arhitektonskoj istoriografiji, bila je jedan od najmodernijih zdravstvenih ustanova u tom delu monarhije, podignuta s namerom da se oda zahvalnost stradalom Kralju i poboljšaju uslovi zdravstvene zaštite u nerazvijenom području Kraljevine Jugoslavije. Zahvaljujući zalaganju železničara, dobroj organizaciji i dobrotvornim akcijama, ovo spomen zdanje, građeno prema projektu arhitekte Časlava Đorđevića, predstavljalo je podvig u duhu tradicije srpskog zadužbinarstva.

Ključne reči: Demir Kapija, Jugoslovenske železnice, arhitektura, bolnica, spomen zdanje, modernizacija.

The research topic is an infirmary hospital (1936-1938) by the Yugoslav railwaymen built to commemorate the „Knightly King Aleksander I Unifier“, near the Royal estate in Demir Kapija (Macedonia), on the south-eastern periphery of the Kingdom of Yugoslavia. From the aspirations of King Aleksander to improve social conditions in the south, was formed the King estate in Demir Kapija, which has become a sort of nursery for assistance and support to the people of the region. After King's death, an initiative to build a memorial infirmary hospital launched the Yugoslav railway workers at the end of 1935, which was built in memory of King and with the intention to improve living and public health conditions in undeveloped area of the Kingdom of Yugoslavia. Memorial Hospital, neglected in architectural historiography, was one of the very modern medical facilities in that part of the monarchy.
Main Board for the construction of the hospital was entrusted design project for the memorial hospital in Demir Kapija, to one of its members, architect Aleksandar Časlav Jovanović - Đorđević. During the construction of hospital organizers have approached to various aspects of fundraising activities, which most contributed a numerous charitable donations, organized a lottery, sales activities and evening entertainment, and at the beginning of 1938, due to the completion of the memorial hospital in Demir Капија, was issued a charity post stamp with extra charge. In the presence of a large number of the people and dignitaries Hospital was officially opened on 17 October 1938. Memorial Hospital in Demir Kapija is one of the first buildings of modern architecture in the far south of Macedonia.
Thanks to the efforts of railwaymen, good organization and charities, this memorial building, was a noble feat in the tradition of Endowments. National consciousness and the joint commitment of the Yugoslav Railwaymen brought to light a memorial building that was worthy of its time and purpose, built exclusively for those funds that are collected themselves, despite the difficult financial position and often unsafe working conditions, always in a state of mobilization, rightly were naming as Fifth Army.

Key words: Demir Kapija, Yugoslav railways, architecture, hospital, memorial building, modernization.

У овом раду се приказују позитивни и негативни резултати и адекватне последице по статус некадашње српске националне државе, а пого-тову Крагујевца као њене старе престонице и економско-административног сре-дишта Централне Србије после територијалне поделе државе под новим именом Југославија, као последице увођења диктатуре краља Александра Карађор-ђевића, 6. јануара 1929. године. Губљењем државноправног статуса Србије и по-стављањем на периферију Дунавске бановине, Крагујевац је изгубио адми-нистративни значај, чиме је прекинут и његов привредни развој и брз напредак који је имао до 1927. године.

Идеја о разматрању деловања удружења музичара, нарочито оних која су била усмерена на борбу за унапређење друштвеног положаја ове групације на простору србије и Југославије од краја 19. века до почетка другог светског рата, проистекла је због уочене празнине у музиколошким истраживањима из којих је до сада изостало разматрање улоге различитих видова друштвеног умрежавања на рад српских и југословенских композитора, извођача и музичких стручњака. Проучавајући низ појава у области уметничке, популарне и црквене музике у наведеном периоду, ауторке су понаособ дошле до закључка да овакав процес завређује пажњу из више разлога. Пре свега, он омогућава да се извесна поетичка, естетичка и идејна стремљења музичара и музичких стручњака разумеју у ширем, културно-историјском и друштвено-историјском контексту, а затим и да се објасни утицај блиске повезаности с припадницима других слојева, нарочито интелектуалаца и политичара, на процес њиховог друштвеног и идеолошког позиционирања. Не мање важно у том погледу јесте и сагледавање међусобне сарадње музичара и њихових напора да своју професију адекватно представе јавности и, попут других професија, подстакну заинтересованост за проблеме с којима су се суочавали, не би ли остварили одговарајуће материјалне приходе, али и уметничке и стручне резултате. управо се та димензија учинила као посебно значајна будући да до сада није изазвала интересовање истраживача, те да, самим тим, о њој готово и да нема систематизованих података. суочавајући се са потпуно неистраженим пољем у којем се прожимају различити фено-мени, попут дубоке трансформације музичке продукције и извођаштва у глобалним и локалним оквирима (ширење индустрије забаве, " механизација музике " , преобликовање места забаве у урбаним срединама и њихов нагли пораст итд.), потом интензивног развоја радничког покрета и радничког удруживања на овим просторима и шире, напослетку и увођења радничког и социјал-ног законодавства и њиховог унапређивања, било је нужно усмерити пажњу у неколико праваца што је условило сам ток истраживања. најпре је било потребно размотрити процес настанка удружења музичара у различитим срединама у периоду од друге половине 19. века до почетка другог светског рата, како би се што прецизније контекстуализовали напори југословенских музичара у том правцу. Из тог разлога, 1 радови ауторки који су били од значаја за истраживање удруживања музичара у Краљевини СХС/Југославији наведени су у списку литературе.

Рекло би се да је период наше црквене историје од конца Првог до почетка Другог светског рата један од оних којим се наша црквена историографија, сразмерно, мање и несистематичније бавила у односу на остале повесне периоде осамстогодишње историје наше Свете Цркве. Чини нам се да је то због тога што се, након ослобођења оних наших крајева, који су до Првог светског рата били под аустро-угарском влашћу и уједињења Српске Православне Цркве 3. августа (12. септембра) 1920. године Господње, чинило да је, напокон, обновљено редовно стање у Пећској Архиепископији и Српској Патријаршији, као и да је тешко иго ропства спало са нашег народа и његове Цркве једном за свагда. Међутим, рекло би се да је ново време и природа новоустановљене државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 20. септембра (3. октобра) 1929. године Господње – Краљевине Југославије) пред Српску Цркву поставило сасвим нове изазове и искушења, који су од изванредне важности за нашу црквену повест, те нам се та досадашња несразмера, у систематичном бављењу овим повесним периодом историје наше Цркве, чини сасвим неоправданом. У томе препознајемо и нарочиту вредност овога дела, особито када узмемо у обзир да се оно појављује у години великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од победоносног свршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи године још већег и важнијег јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице поменутог уједињења дотадашњих српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије.

Between an Honorable Exile and Ostracism. Interior and Foreign Political Circumstances in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes - the Context of Ante Pavelić's Departure Abroad in January 1929

The article, by constellation research, and on the basis of numerous unpublished but also published sources and literature, sheds light on the context of the departure of a prominent member of the Croatian Party of Rights and the future head of the Ustasha Independent State of Croatia, Ante Pavelic, from the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes / Yugoslavia in January 1929. This context is an essential indicator of the mutual relationships between various representatives of significant directions in Croatian politics at the crucial moments of Croatian history after the establishment of the 6th January Dictatorship by King Aleksandar Karađorđevic. The first section of the article deals with the internal political situation in Croatia in the period from the assassination of Stjepan Radić recognized as the political leader of the Croatian people in the National Assembly in Belgrade, to the diplomatic mission of the prominent Croatian politician Ante Trumbić abroad. This part of the paper emphasizes differences in political conceptions between prominent representatives of the Prečani opposition to the Belgrade regime, led by the Peasant Democratic Coalition, and few but influential Croatian politicians who supported the politics of the Belgrade regime. The article then deals with shedding light on the signs of a severe state crisis from the autumn of 1928 onwards. They were initially manifested in the conflicting goals of Trumbić’s diplomatic mission in Vienna, Paris and London from October to December, and King Alexandar’s diplomatic mission in Paris in November 1928. The results of the November council elections in Split, which showed a setback for the regime parties, were yet another sign of a state crisis that culminated in particularly violent demonstrations in Zagreb in December 1928. Special attention was then given to the activities of Pavelić’s potential foreign political allies in the fierce fight against the Belgrade regime. One of them was Bulgaria, which impacted the Yugoslav interior conditions through the Internal Macedonian Revolutionary Organization (VMRO), and Fascist Italy and Hungary also cooperated. The then connections between Croatian politicians and influential political circles of these countries are presented. These circles actively worked and collaboratedon the revision of the Versailles order in Europe, and thus became increasingly hostile to the Kingdom of SCS. The last part of the article describes the measures taken by the Belgrade regime in the preparation and the final declaration of the 6th January Dictatorship and the reactions of politicians to the increasingly heterogeneous Croatian political scene. Along with the existing rift between the Prečani opposition and Croatian politicians who now openly supported the dictatorship, a growing split deepened within the Prečani opposition itself. The legitimate prevalent current, led by the Peasant-Democratic Coalition, wanted to resolve the Croatian issue by relying on the Karađorđević dynasty, from which sincere and fair co-operation was expected. On the other hand, a minor group, to which the Croatian Party of Rights belonged, wanted to resolve the Croatian issue by a violent struggle against the ruling Yugoslav dynasty and Serbian hegemony to create a completely independent Croatia. Pavelić consistently acted within the framework of the second current, and therefore his emigration was not an honourable exile with the aim of heroic struggle for the liberation of a unified Croat people. On the contrary, it became ostracism so that his methods of political struggle would not compromise the Croatian people in the eyes of Western democracies.

Summary, page 136: "The article presents the search of Boško Desnica, the brother of the politician Uroš and the uncle of the writer Vladan, for the burial remains and grave of Ilija Smiljanić, an Uskok leader in Dalmatia in the 17th century. This example from the 1930s can shed light on the cultural and political principles which were the basis of Boško Desnica’s actions. The topic of the article is placed in the context of anthropogeographical and historical research of Northern Dalmatia in interwar Yugoslavia, whose importance in the legitimizing of Yugoslav political ideology is pointed out in the paper, as well as in the context of Desnica’s research into the history of the Uskoks, or early modern Northern Dalmatia. Desnica’s quest is shown through several episodes that include amateur archeology by the writer and mountaineer Ivan Gojtan, the activities of the Archaeological Museum in Split led by the archaeologist Mihovil Abramić and the Museum of Antiquities of the Sava and Primorska Banovina in Knin, led by the then young curator Stjepan Gunjača. The article concludes that the activity and status of the Desnica family in the Kingdom of Yugoslavia were characteristic of the aristocracy in other parts of Europe and that the local tradition formed the principles of cultural and political activity of Boško Desnica."

In this book, I analyse the process of constructing Serbian musical tradition, understood as a collection of interpretations of Serbian musical past, present and future which were based on different value positions espoused by members of the intellectual and political elite in the interwar Yugoslav society. I found that, during this historical period, certain parts of Serbian and Yugoslav elite worked intensively towards creating an “ideal type” of national culture in general and music tradition in particular, in order to implement it by means of cultural and educational policies. Although the goal of the majority of ntellectuals, politicians and music experts and artists was to create a new Yugoslav culture and art, due to the regional-ethnic dichotomies that had been evident since the formation of the Yugoslav state until its dissolution, individual national traditions did not lose their significance. As a result, it is possible and justified to talk about Serbian musical tradition despite the Yugoslav context. Relying on some constructivist theoretical assumptions about the nation and national culture, and the research that has emerged from them, my intention was to keep track of how the views of some members of the elite about the shaping of Yugoslav society and culture were reflected in the formulation of musical policies or, more precisely, on the definition of the aims and objectives of musical development in this area. With respect to that, I found it particularly important to observe the correlation between, on the one hand, the ideological divisions among the Yugoslav intellectual and political elite and, on the other hand, the creation of distinctive music programs. In order to compare the value frameworks and principles on which the political, social and public actions of members of the elite were based with the values that were propagated through different types of activities related to music (such as musical creation, performance, press, science and research ventures), it was necessary to aim the analysis in several directions. First, given the fact that in the period between the two world wars the public field was a key meeting place of the socially influential and less influential individuals and groups, as well as those who worked in different social areas — such as the scientific field, bureaucracy, art, journalism, music, etc. — I considered it paramount to analyse its structure, i.e. the relations that have developed within its borders. Starting from the field theory of Pierre Bourdieu and his research of public and other fields, as well as Craig Calhoun’s theoretical-empirical elaborations — especially his concept of multiple public spheres — it was necessary to isolate key positions that have developed in this field and bring them in a relation with the narratives and actions of certain individuals and groups. In this context, I observed the existence of three factions - the conservative, liberal and left-wing, as well as several currents (sub-factions) within them that were reproduced through the functioning of a series of formally or informally organised groups and their various public activities. In addition, I discussed the mutual relations of the individual factions, as well as relationships within these factions, hence arriving to the conclusion that the unity of internal and external political circumstances and factors was of great importance for the process of structuring the public field. In fact, I argue that, in structural terms, the public field in the interwar period went through two distinct phases — the first one that was marked by the process of pluralisation and another in which he process of polarisation came to the fore. By considering the creation of cultural and political programmes of these factions and currents both at the diachronic and synchronic levels, I was able to point out to their key strongholds, then, the ideological carriers — i.e. formally or informally organised groups and individuals — as well as aspects of public action. Within this context, certain individuals and groups who had played a key role in the formulation of musical programmes came to the forefront. A detailed examination of the most important departure points that were manifested both in the narratives about music within individual factions and currents, and in the various activities of their members, has enabled me to precisely determine the boundaries within which the process of constructing Serbian musical tradition took place. In fact, the narrative analysis in conjunction with the analysis of wider activities has enabled me to look at how the members of different factions and currents saw Serbian (and Yugoslav) musical past, present and future, that is, which artists, genres and practices were viewed as important, as opposed to those who were deemed marginal. Consequently, I was able to confirm two hypotheses that emerged from my research — 1. that the process of defining Serbian musical tradition was an instrument in political struggles within the Serbian political and intellectual elite in the interwar period, and 2. that Serbian musical tradition (Serbian music) does not exist as such, but that it encompasses different constructs, some of which, due to the socio-political circumstances that favour them in any given historical period, gradually suppress others and emerge as the only valid and legitimate ones.

Кључне речи: јавно поље, интелектуална елита, политичка елита, национална
култура, национални идентитет, идеологија, конструисање традиције, наратив о
музици, Краљевина СХС/Југославија

Na temelju neobjavljene arhivske građe, koja se nalazi unutar fonda Dubrovačka oblast u Državnom arhivu u Dubrovniku, autor proučava iseljavanje iz Vrgorske krajine u razdoblju od 1921. do 1931. Iseljavanje stanovništva jedan je od najznačajnijih demografskih i povijesnih čimbenika Zabiokovlja, koji je u velikoj mjeri oblikovao današnju sliku ovoga kraja. Glavni uzroci iseljavanja bili su gospodarska i politička zaostalost Dalmacije, unutar koje je Zagora bila nerazvijeniji dio. Uspoređujući podatke iz popisa stanovništva 1921. i 1931. s procijenjenim prirodnim prirastom između dvaju popisa, na temelju podataka iz izvješća o kretanju stanovništva u razdoblju od 1924. do 1928., autor dolazi do zaključka da je razlika nastala uslijed masovnog iseljavanja te da je iz Vrgorske krajine u istraživanom desetljeću iselilo 14% stanovništva. Katastrofalne posljedice iseljavanja mogu se vidjeti tek nakon analize podataka kotarskog upravitelja o 941 dopuštenoj putovnici osobama s boravištem na tom području. Prema njima, iseljenici su bili 96 % muškarci te u 88 % slučajeva osobe mlađe od 40 godina, a najčešće su putovali  u Australiju, Argentinu, te Novi Zeland.

Two Treaties under International Law - One Islamic Religious Community of the Kingdom of Yugoslavia?: On the Relation between Article 10 of the Minority Treaty of 1919 and Article 4 of the Protocol of 1909

The paper tries to give an explanation for the historical inconsistency regarding the unity of the Islamic (Religious) Community during the period of the Kingdom of Yugoslavia. The question arises from the discrepancy between the existence of a unitary provision under international law with respect to all Muslims in the newly formed kingdom in form of article 10 of the Minority Treaty, concluded in 1919, and the fact that a unitary Islamic Religious Community of the Kingdom of Yugoslavia was not established until 1930. However, the author claims that this discrepancy is not merely an outcome of political intent in contrast to law, but rather that there is an explanation for it in international law itself. That is to say, that it is enabled by the parallel validity of a provision from an additional treaty under international law, which is article 4 of the Protocol between Austria-Hungary and the Ottoman Empire, concluded in 1909. The context of two parallel treaties under international law, instead of one, provides a new perspective on a historical problem of the Islamic Community which is well known both to jurisprudence and historiography and which, given the existence of several Islamic communities on the territory of former Yugoslavia, is still relevant.

У раду се расправља о хетерономној и хетерологној архитектонској естетичкој идејности у подручју Јужне Србије (Македоније) којом се илуструје државни идеолошки однос према новом конституисаном југословенском друштву, суоченом са потребом представљања историјске идентитарности и утемељености кроз традицију али уз истовремене аспирације га нужно утемељују на визуелизацији модерности и савремености. Државна троједна заједница изграђује нови „културни идентитет“ кроз економију културно историјских представа коje су у складу са важећим политичким, идеолошким и визуелним оквирима препознатим и у европској пракси и ова стратегија се уочава у Јужној Србији. Смештање створеног архитектонског наслеђа Јужне Србије између два светска рата у контекст савременог, критичког перспективног погледа, води ка Хабермасовом предлогу дијалектике модерности по коме се појава и конституисање одвијало у европских народа кроз три сукцесивно надовезујуће развојне детерминанте: „друштвена модерност – културна модерност – естетска модерност“, од којих је последња детерминанта везана за визуелну а посебно архитектонско-урбанистичку идентификацију модерности, као коначно утемељен и егзистенцијалистички опросторен друштвени и индивидуални живот. Потпун развитак претходне две детерминанте вишег реда омета некохерентно манифестовање ове треће, услед чега настају сметње у визуелизацији програмско-политичке идеоматике у монархијском периоду Југославије. Тиме ће значајни доприноси позитивне историјске науке чији је циљ деконструкција матичне позиције управно-политичког и културног подручја Србије у односу на Јужну Србију до краја треће деценије XX века, бити уважени али и надопуњени.

Кључне речи – традиција, модерност, модернизам, културни идентитет, културна тензија, југословенство, Јужна Србија, Македонија

Portreti vladarskih parova Austrougarske monarhije i Kraljevine SHS koji su bili smešteni u svečanu salu novosadske Gradske kuće doživeli su istu sudbinu – sa nestankom države na čijem čelu su se nalazili, nestale su i njihove slike iz reprezentativnog javnog prostora. Propast Dvojne monarhije i postanak Kraljevine SHS uslovili su smeštanje dvojnog vladarskog portreta u isti prostor, čak i iste ramove, što je trebalo da otelotvori nova ideološka stremljenja, i da mladu jugoslovensku državu učini prisutnom u simboličkoj politici na novoosvojenoj teritoriji. Uklanjanje, a zatim postavljanje novih vladarskih likova u prostor javne reprezentacije svedoči o estetsko-simboličkoj dimenziji politike, čiji će slikovno-strateški mehanizmi biti ispitani na primeru jedne prostorije, jednog grada, gotovo
istovetne zajednice konzumenata, ali u dve države, sa dva različita vladarska para u njihovom središtu.

Članak je prilog tumačenju istorije Jugoslavije kroz analizu pojave masovne izolacije iz političkih razloga. U takvoj projekciji, mreže logora u Jugoslaviji su se ukazale kao sredstvo za rešavanje nacionalnog pitanja, a njihova pojavljivanja su bila uslovljena spoljnopolitičkim kontekstom.

Iseljavanje predstavlja jedan od najznačajnijih demografskih i povijesnih čimbenika Dalmacije, koji je u velikoj mjeri oblikovao njenu današnju sliku. Masovniji odlazak lokalnog stanovništva, uglavnom u prekooceanske zemlje, može se pratiti već od šezdesetih godina 19. stoljeća, da bi ovaj proces prekinuo početak Prvog svjetskog rata. Nakon 1918., uslijed brojnih restrikcija od strane najvećih useljeničkih država, iseljavanje nikada nije više doseglo stope kao do 1914., no nije ni prestalo. Tako je tijekom dvadesetih godina došlo do snažnijeg iseljavanja u do tada manje atraktivne prekooceanske destinacije te u europske države, ali nakon 1929. i ono slabi uslijed jačanja posljedica velike gospodarske krize. Stoga se početak tridesetih godina može smatrati završetkom jednog ciklusa iseljavanja. Cilj izlaganja je na temelju neobjavljene arhivske građe i dostupne literature donijeti procjenu o snazi iseljavanja iz makarskog kotara tijekom ovog razdoblja. Pri tome će kotar Makarska imati ulogu svojevrsne studije slučaja za Dalmaciju u cjelini, jer će istraživanje biti provedeno na tri razine, koje karakteriziraju kako kotar, tako i regiju u cjelini, a to su: grad na obali, ruralno primorsko područje te Dalmatinska zagora. Posebna pozornost obratit će se na rodnu i dobnu strukturu iseljenika, jer su migracije po svojoj prirodi vrlo selektivne te u određenim uvjetima pretežno emigrira stanovništvo s određenim strukturnim obilježjima, što ima dugoročne posljedice na cjelokupni društveni razvoj.

After the WWI larger number of men from the Bay of Kotor entered the river service of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes with headquarters in Belgrade. Those were sailors with experience, but also the ones who just finished the Nautical school at Kotor. Mariners found jobs in Serbia that were none at the sea, and Serbia got educated people necessary to start again destroyed river traffic as soon as possible. One of them was Vladimir Mitrović, born in Budva in 1902 as a legitimate son of Orthodox parents Nikola Mitrović from Budva and Ljubica Medin from Petrovac. This work follows his career in river shipping, then in the Directorate of Maritime and River Transport of the Kingdom of Yugoslavia, in the Djerdap administration and as the Port Captain in Veliko Gradište where, when retired, he completed his long and successful career.

У овом раду бавићу се историјом јеврејске заједнице у Великој Кикинди у периоду од 1918. до 1941. године. Предмет анализе биће положај Јевреја  у друштву, као и односи унутар саме заједнице, који нису увек били хармонични.
Објављено у књизи „Историја Јевреја у Великој Кикинди“, Т. Рупчић, М. Милошев, С.Сивчев, В. Вујин, Народни музеј Кикинда, 2016.

The end of World War I caused a major change in the geopolitical map of Europe, when four continental empires fell apart and a large number of nation-states were formed in their territories. The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was among them. Actually, it was a multinational state, created by the unification of the Kingdom of Serbia with the State of Slovenes, Croats and Serbs, which was created only a month before by South Slavonic provinces of the Austro-Hungar-ian Monarchy up to 1918. The changes that occurred during that process were particularly strong in the field of economy, because a completely new economic territory was formed. The goal of this paper is to research their strength and volume in the province of Dalmatia, which was the least developed province of the Austrian part of the Monarchy up to 1918. The research was conducted as a case-study, for which purpose the district of Makarska was selected. All major branches of economy were studied (agriculture and fishery; industry; trade; tourism) in the period from 1918 to 1929, when due to the introduction of King Alexander's dictatorship and the onset of the Great Depression great changes in the economy life of the Kingdom occurred. Gospodarka dalmacji po i wojnie światowej na przykładzie makarskiej I wojna światowa przyniosła znaczne zmiany na geopolitycznej mapie Europy; nastąpił rozpad czterech imperiów, na których terytoriach powstało wiele państw narodowych. Jednym z nich było Królestwo Serbów, Chorwatów i Słoweńców. Było to państwo wielonarodowościowe, powstałe ze zjednoczenia Królestwa Serbii oraz Państwa Słoweńców, Chorwatów i Serbów, utworzonego zaledwie miesiąc wcześniej z południowosłowiańskich ziem monarchii austrowęgierskiej upadłej jesienią 1918 roku. Najintensywniejsze przemiany w życiu nowego państwa zaszły w dziedzinie gospodarki, ze względu na to, że stworzono całkiem nowe terytorium ekonomiczne. Celem ni-niejszego artykułu jest ukazanie intensywności i zasięgu owych zmian w Dalmacji, która była najmniej rozwiniętą prowincją austriackiej części Monarchii Habsburgów do roku 1918. Badania przeprowadzono jako studium przypadku – na jego obiekt wybrano rejon Makarskiej. Omówio-no wszystkie główne gałęzie gospodarki (rolnictwo i rybołówstwo, przemysł, handel i turystykę) w okresie lat 1918–1929. Druga data związana jest z wprowadzeniem dyktatury przez króla Alek-sandra i nadejściem Wielkiego Kryzysu, co wpłynęło znacznie na życie gospodarcze Królestwa.

U radu se na temelju izvorne arhivske građe, dostupne periodike i relevantne literature na primjeru Makarske analizira razvoj i djelovanje lokalne samouprave u Kraljevini SHS/Jugoslaviji u razdoblju između dva svjetska rata. Makarska je u tom razdoblju bila sjedište Makarsko-primorske općine i kotara koji su činile i općine Gornje Primorje i Vrgorac, a iako je imala status grada, njena je općina funkcionirala kao ne-gradska. Istraživanjem situacije na lokalnoj razini nastoji se doći do zaključka o uspješnosti ostvarenja načela supsidijarnosti u međuratnom razdoblju na području Kraljevine. U tom cilju najveća pozornost bit će dana istraživanju razvoja zakonodavstva te odnosu središnjih vlasti prema najnižim jedinicama državne uprave – općinama, koji se očitovao u velikim ovlastima kotarskog predstojnika te imenovanju politički podobnih općinskih uprava umjesto legitimno izabranih.

The paper analyzes the development of local self-government in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians (Kingdom of Yugoslavia) during the interwar period, using the town of Makarska as a case-study. The research is based on original archival sources, available periodicals and relevant literature. At that time Makarska was the seat of Makarska-Littoral municipality as well as Makarska district, which was constituted of Makarska-Littoral, Upper Littoral and Vrgorac municipalities. Although Makarska had the status of town, the municipality functioned as a rural one.
Throughout the studied period the state was characterized by a great subordination of periphery to the center and centralized government, while municipalities, as the lowest self-governing units, had very limited powers. However, municipalities still had a independent sphere of action and authority, so the regime tried hard to undermine that autonomy. Therefore, political conflicts of local governments and the central regime are not surprising. At the same time, municipal self-governments represented the only possibility of action by opposition parties, led by Croatian Peasant Party. It was because the system of electing representatives to the National Assembly was organized to assure the majority to regime parties. Unwillingness of the state structures to resolve the situation is evident from the fact that the harmonization of municipality legislation was postponed up to 1933. Until then municipalities were functioning according to the laws adopted before 1918, which in turn greatly differed from province to province. However, the adoption of these laws in 1933 and 1934 did not mark the beginning of the unobstructed functioning of municipal self-governments, as similar practices persisted.
Decisive role in the political life of Makarska had the Head of the District, who was a state official. Political affairs at the state level were directly reflected in the choice of the municipal administration, which resulted in relatively frequent changes of municipal officials. The municipality of Makarska-Littoral during the studied period was mostly governed by appointed officials, and not elected ones, so it can be concluded that there was no realization of the principle of the subsidiarity. Therefore, the existence of self-government has not fulfilled its purpose. Based on the available literature and sources it can be also concluded that the similar conditions prevailed in other municipalities in Dalmatia, as well as in other regions. All important decisions regarding the appointment of mayors and municipal councils were taken by the central government completely on its own or in consultations with their representative on the field, i.e. the Head of the District. In order to this practice, residents, who were represented by those appointed municipal managers, were not participating in those decisions at all.