Istorija Umetnosti

Predrag Malbaša Jedno od nepisanih pravila u politici glasi da se problem koji se ne može riješiti ne otvara. U državnoj administraciji stvari stoje drugačije. Sve što je pokrenuto dopisom, molbom, zahtjevom, zaključkom ili upravnim aktom, mora biti riješeno u zakonskom ili primjerenom roku. Mi u Crnoj Gori funkcionišemo drugačije, nekako smo komotniji, tandaramo o svemu i svačemu, od velikih smo riječi i lakih obećanja, sa nevjerovatnom sposobnošću da kada ne ostvarimo zadati cilj, krivca nađemo u nekom drugom. Vlada Crne Gore je u julu 2014. godine, usvojila Izvještaj o implementaciji projekta Revalorizacija kulturnih dobara Crne Gore. U uvodnom dijelu ovog dokumenta, precizno je navedeno da su u proteklim decenijama konstatovani brojni nedostaci dokumentacione zaštite kulturnih dobara. Zbog čega je, kako se dalje navodi: "članom 142, Zakona o zaštiti kulturnih dobara predviđena obaveza revalorizacije kulturnih dobara, što je podrazumjevalo izradu elaborata za sva kulturna dobra, koja taj status imaju prema ranijim propisima, od ustanovljavanja institucionalne i zakonodavne zaštite kulturnih dobara 1948. godine. Predmetnom revalorizacijom, kao se u Izvještaju navodi obrađeno je 1286 nepokretnih kulturnih dobara, sa ukupno 2700 objekata i 478 pokretnih kulturnih dobara, pojedinačnih predmeta i/ili zbirki, sa ukupno 91,248 predmeta. Kada se iz uvodnog dijela pređe na čitanje ovog dokumenta, može se konstatovati samo jedno. O brojnim nedostacima dokumentacione zaštite kulturnih dobara u ovom Izvještaju nema ni pomena. Izvještaj naime samo donosi informacije i statističke podatke o "predlozima elaborata". Možda za to nije ni bilo potrebe, jer je važećim zakonom, a kroz sadržaj novih rešenja o statusu kulturno dobro, predviđeno unošenje svih relevatnih podataka o kulturnom dobru (naziv, opis, identifikaciona oznaka, granice itd). Dakle, kada jednog dana "predlozi elaborata" postanu "elaborati", naša kulturna dobra dobiće konačno pravno valjana rešenja, kojima će se ispraviti "raniji brojni nedostaci dokumentacione zaštite". Forma novih rešenja, takođe nije bez značaja, naprotiv, jako je važna, jednako kao i novi pasoši i lične karte, novi posjedovni listovi ili nove registarske tablice na vozilima. U Izvještaju je iznešena još jedna važna informacija. Naime, konstatovano je da unutar 63 zbirke koje su "predlogom elaborata" zadržale status kulturno dobro, nedostaje 9.415 predmeta!! što je bezmalo 10 procenata, od ukupnog broja pokretnih kulturnih dobara. Shodno ovom podatku u Izvještaju se predlaže neophodnost da "Uprava za zaštitu kulturnih dobara u saradnji sa vlasnicima odnosno držaocima kulturnih dobara sprovede postupak utvrdivanja u skladu sa zakonom". Šta to znači? Predmeta nema, moguće da su zagubljeni po depoima, privatizovanim firmama, možda su nemarom uništeni, možda su tu ali se ne mogu identifikovati, a možda su i ukradeni. Na tvrdnju da nedostaje 9415 predmeta, Vlada nije sjedila skršenih ruku. S tim u vezi na sjednici od 4. septembra 2014. godine, Vlada je donijela Zaključke u kojima se između ostalog zadužuje Uprava za zaštitu kulturnih dobara da u skladu sa Zakonom o zaštiti kulturnih dobara, sačini izvještaj sa predlogom mjera, a u odnosu na nesavjesno postupanje vlasnika i/ili držalaca kulturnih dobara, radi zaštite kulturnih dobara za koje je konstatovano da su ugrožena ili čija je identifikacija bila otežana. Dakle na nespornu informaciju da nedostaje 9415 predmeta, koji uživaju zakonsku zaštitu kao kulturna dobra i na predlog da se pokrene postupak utvrđivanja zašto nedostaju, Vlada zadužuje nadležni organ da sačini Izvještaj sa predlogom mjera, radi zaštite kulturnih dobara za koja je konstatovano da su ugrožena ili čija je identifikacija bila otežana, pa ih nema.

Krajem 20. i početkom 21. veka u Srbiji dolazi do intenzivnog razvoja savremene dramske književnosti. Taj zamah je istorijski i poetički započet dramama Biljane Srbljanović u drugoj polovini 1990ih, a zatim Milene Marković od 2000. godine, da bi se u prvoj polovini 2000ih godina nastavio kroz masovniju dramsku praksu sa nazivom Nova drama, koja okuplja pisce najnovije generacije.

Пол Гоген
Записи цивилизованог дивљака у светлу оријентализма, колонијализма и примитивизма

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ТЕМЕ ЗА ДИПЛОМСКИ РАД

Желећи да напишем рад о Гогену, стекао сам утисак да је већина литературе заокупљена уметничко-формалном и биографском анализом његовог дела, под мањим или већим утицајем мита који је остао иза њега до дан данас. У претходне две године, дошавши у додир са постмодернизмом преко изборних предмета са одсека за социологију (постструктурализам, родне студије, антропологија итд.), пронашао сам приступ који ми највише одговара и био сам заинтересован да га проширим и применим на подручије историје уметности. Рад сам насловио: Пол Гоген: Записи цивилизованог дивљака у светлу оријентализма, колонијализма и примитивизма, желећи да се усресредим на следећа питања: 1) порекло филозофске идеје о „племенитом дивљаку“ (као и свест о Другоме) која је била присутна од 18. века као критика западног друштва и која је имала великог утицаја на Гогеново поимање Тахитија и Тахићана; 2)покушај примене система (уз извесне корекције) који је Едвард Саид дефинисао у својој књизи Оријентализам, дискурса који је, по мом мишљењу, кључан за разумевање како односа према Оријенту, тако и према ваневропским културама (империјализам и колонијализам); 3) анализа Гогеновог боравка на Тахитију, његових ставова и дела кроз концепте у уметности (симболизам, примитивизам), егзотизма (онако како га је оцртао Цветан Тодоров у књизи Ми и други) и родних и постколонијалних студија (однос према жени, природи и„дивљацима“, као и репрезетација истих).

Београд, 25. мај 2008. Срђан Тунић (иу/03-67)

Музеј афричке уметности – збирка Веде и др Здравка Печара (МАУ) основан је 1977. године, под покровитељством Скупштине града Београда, с циљем да се сачува богата збирка афричких предмета коју је брачни пар Печар поклонио Граду Београду, али и да се очува успостављено пријатељство између афричких народа и народа СФР Југославије. Овај брачни пар који је преко 20 година боравио у земљама Западне Африке своју брижљиво сакупљану збирку први пут је представио јавности у Етнографском музеју 1973. године изложбом „Уметност Западне Африке, збирка Веде и др Здравка Печара, поклон Београдуˮ. У оквиру ове изложбе приказано је 430 предмета који су уговором о поклону даровани престоници Југославије која се обавезала да оснује Музеј афричке уметности. До отварања Музеја ови предмети су инвентарисани и чувани под окриљем Етнографског музеја, а на чело новоосноване културне институције постављена је дотадашња кустоскиња Етнографског музеја Јелена Арађеловић Лазић. Кроз овај текст представљена je изложба „Уметност Западне Африкеˮ, њен историјат, садржај, њена рецепција у јавности, као и њен утицај на културни живот престонице.

Scena savremenog plesa u Srbiji se uspostavlja tokom 2000ih godina. To ne znači da ranije u Srbiji nije postojao ples, pa ni da nije postojao ples koji teži da bude savremen svom trenutku i kontekstu. Međutim, termin "savremeni ples“ ulazi u upotrebu naročito krajem 1990ih i početkom 2000ih godina, isto kada počinje da se formira i onaj kompleksni umetničko-teorijsko-organizacioni sistem koji nazivamo "scenom"...