- Irina Deretić is the Full Professor in the Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Belgrade as... moreIrina Deretić is the Full Professor in the Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Belgrade as well as head of the project “The
History of Serbian Philosophy”. Her fields of research are: Ancient Greek
Philosophy, German Hermeneutics, History of Serbian Philosophy, Theory
of Literature, Virtue Ethics, etc. She is the author of four monographs: How to Name Being (in two editions); Logos, Plato, Aristotle; From Plato’s Philosophy; and Plato’s Philosophical Mythology, in addition to more than 100 scientific papers in Serbian, English, German, and Greek. She has edited four volumes on Serbian philosophy. Together with Dr. Stefan L. Sorgner she is the editor of the volume From Humanism to Meta-, Post-, and Transhumanism published by Peter Lang Verlag. She has held Visiting Professor positions at the Friedrich Schiller University in Jena, Germany (2007, 2008), Uppsala University, Sweden (2011), and the University of Vladimir, Russian Federation (2012, 2017). She is a member of the executive board of the Serbian Philosophical Society.
http://www.f.bg.ac.rs/cv/DEIR_283.pdf
https://www.youtube.com/watch?v=JKH3X26XAvkedit
The following book explores the Serbian interpretation of Ancient Greek philosophy in the twentieth century with a particular emphasis on the insightful contributions made by Milos N. Djuric, Anica Savic Rebac, and Ksenija Atanasijevic.... more
The following book explores the Serbian interpretation of Ancient Greek philosophy in the twentieth century with a particular emphasis on the insightful contributions made by Milos N. Djuric, Anica Savic Rebac, and Ksenija Atanasijevic. Notably, Ksenija Atanasijevic, the first female doctor and lecturer at Belgrade Philosophy, also played a pivotal role in establishing the feminist movement in Serbia.
Research Interests:
The collection of papers Women in Times of Crisis is unique in its subject matter. Inspired by the global crisis caused by the COVID-19 virus, the papers in this collection deal with the social crisis. However, the novelty of these papers... more
The collection of papers Women in Times of Crisis is unique in its subject matter. Inspired by the global crisis caused by the COVID-19 virus, the papers in this collection deal with the social crisis. However, the novelty of these papers is that the social crisis is viewed from the female perspective, both female philosophers and writers and women in literature.
Due to the unique topic and scientific contribution of all articles, this edited volume will be of great significance for both the Serbian and the international public.
Prof. LjiljanaRadenović
Thematically, the volume incorporates responses of the real women to a variety of crises within their socio-historical setting, but also the reception of female literary characters’ crises in male philosophical thought. … The strength of the volume lies in the fact that the study of women’s responses to multiple crises articulated through the written word and philosophical thought has not been done before. For this reason, the collection is pioneering in its aims and results.
Prof. Margarita Silantyeva
… The main project of the book [is] to show how these meticulously selected female philosophers and writers have faced various crises, how those crises affected their work, and if their reflections are relevant today ... The publication explores women's role in the history of philosophy and a broad variety of crises some of the most outstanding women of western philosophy faced.
Due to the unique topic and scientific contribution of all articles, this edited volume will be of great significance for both the Serbian and the international public.
Prof. LjiljanaRadenović
Thematically, the volume incorporates responses of the real women to a variety of crises within their socio-historical setting, but also the reception of female literary characters’ crises in male philosophical thought. … The strength of the volume lies in the fact that the study of women’s responses to multiple crises articulated through the written word and philosophical thought has not been done before. For this reason, the collection is pioneering in its aims and results.
Prof. Margarita Silantyeva
… The main project of the book [is] to show how these meticulously selected female philosophers and writers have faced various crises, how those crises affected their work, and if their reflections are relevant today ... The publication explores women's role in the history of philosophy and a broad variety of crises some of the most outstanding women of western philosophy faced.
Research Interests:
ISBN - 978-86-7540-272-5 COBISS.SR-ID - 226444300
Research Interests:
Research Interests:
The concept of Logos in Plato's and Aristotle's Philosophy
Research Interests:
Research Interests:
Research Interests:
Research Interests:
Руски: С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно-ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель-ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение»было использовано... more
Руски:
С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно-ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель-ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение»было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можнонайти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть триключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения»Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых,учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, во-вторых, тезисо геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах.Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемикапо вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах,где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради-цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошопринята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Чернисаи его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том,что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи-лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути пониманиясмысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также ихаргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкциифилософии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях.
English:
Ever since a new way of reading Plato based on “unwritten doctrines” was articulated, it became a matter of dispute. However, the testimonies of its existence are undeniable. This expression was used by Aristotle in his Physics and its description can be found both in Aristotle and other in the classical thinkers. There are three key points crucial for Plato’s “unwritten doctrines” i. e. his oral lectures held at the Academy.
These are: the doctrine about the Principles i. e. the One and the Indeterminate Dyad
(hen and aoristos duas), the thesis about the geometrical construction of the world
and the doctrine about ideal numbers. These numbers are referred to in both “direct” and “indirect” tradition. The controversy regarding arose in German academic
circles where intensive study of Plato has a long and highly developed tradition. In
the Anglo-Saxon world this discussion appears not to have been well received and
has sometimes even provoked a rejection (especially in the circle of H. Chernis and
his followers). However, this certainly does not lead to the conclusion that studies
drawing on Plato’s “unwritten doctrines” have not appeared in the English-speaking
world, which sought new ways of understanding the meaning of his philosophy. In
this paper, first, I will assess the different readings, as well as their arguments regard-
146 Философия истории философии. 2022. Т. 3
ing the importance of “unwritten doctrines” for accounting for Plato’s philosophy.
Then, I will argue for my stance in this debate.
С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно-ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель-ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение»было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можнонайти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть триключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения»Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых,учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, во-вторых, тезисо геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах.Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемикапо вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах,где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради-цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошопринята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Чернисаи его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том,что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи-лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути пониманиясмысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также ихаргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкциифилософии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях.
English:
Ever since a new way of reading Plato based on “unwritten doctrines” was articulated, it became a matter of dispute. However, the testimonies of its existence are undeniable. This expression was used by Aristotle in his Physics and its description can be found both in Aristotle and other in the classical thinkers. There are three key points crucial for Plato’s “unwritten doctrines” i. e. his oral lectures held at the Academy.
These are: the doctrine about the Principles i. e. the One and the Indeterminate Dyad
(hen and aoristos duas), the thesis about the geometrical construction of the world
and the doctrine about ideal numbers. These numbers are referred to in both “direct” and “indirect” tradition. The controversy regarding arose in German academic
circles where intensive study of Plato has a long and highly developed tradition. In
the Anglo-Saxon world this discussion appears not to have been well received and
has sometimes even provoked a rejection (especially in the circle of H. Chernis and
his followers). However, this certainly does not lead to the conclusion that studies
drawing on Plato’s “unwritten doctrines” have not appeared in the English-speaking
world, which sought new ways of understanding the meaning of his philosophy. In
this paper, first, I will assess the different readings, as well as their arguments regard-
146 Философия истории философии. 2022. Т. 3
ing the importance of “unwritten doctrines” for accounting for Plato’s philosophy.
Then, I will argue for my stance in this debate.
Research Interests:
ZAŠTO SE UBILA ANA KARENJINA? 12 apstrakt: U ovom radu težiću da protumačim motive koji su Anu Arkadijevnu Karenjinu vodili da izvrši samoubistvo. Oni su raznovrsni, počevši od javne odbačenosti Ane, njene izolovanosti, doživljaja gubitka... more
ZAŠTO SE UBILA ANA KARENJINA? 12 apstrakt: U ovom radu težiću da protumačim motive koji su Anu Arkadijevnu Karenjinu vodili da izvrši samoubistvo. Oni su raznovrsni, počevši od javne odbačenosti Ane, njene izolovanosti, doživljaja gubitka ljubavi, sve do ličnog poniženja i eskapizma iz zlog sveta. Razlozi za njen suicid su i međusobno povezani, premda nisu od iste važnosti. Oni su i fiziološke prirode, ali i duševno-duhovnog karaktera, pri čemu ovi drugi daleko više doprinose razumevanju Aninog samoubistva. Najčešće se ističe da su pre svega socijalne prilike uticale na to da ova žena, inače, puna života, usmrti sebe na tako težak i bolan način. Nastojaću da razlučim spoljašnje događaje od njenog unutrašnjeg života, koji njima nije uvek uzrokovan. Naša mentalna stanja nisu pasivni odrazi onoga što se zbiva izvan nas, već su rezultati našeg pamćenja, imaginacije, naših čuvstava, misli, i toga kako sami sebe vidimo. Svi ti razlozi, po mom sudu, čine njenu samoubilačku nameru. Potom ću ispitati da li razlozi za samoubistvo Ane Arkadijevne doprinose razumevanju samoubistva kao takvog.
Research Interests:
Research Interests:
Many scholars consider that Socrates in the Lysis holds that friendship and love are egoistic and utility-based. In this paper, I will argue against those readings of Plato's Lysis. I will analyze how Socrates treats utility and egoism in... more
Many scholars consider that Socrates in the Lysis holds that friendship and love are egoistic and utility-based. In this paper, I will argue against those readings of Plato's Lysis. I will analyze how Socrates treats utility and egoism in the many different kinds of friendship he discusses in the dialogue, from parental love, like-to-like, and unlike-to-unlike relationships, to the accounts of friendship rooted in the human relation to the good and the ways in which we can belong with some other human beings. The upshot of my paper is twofold. I endeavor to prove that some of these relationships, as
Plato’s Socrates discusses them, are not egoistic and that Plato
represents and valorizes a particular type of friendship having to do
with philosophy and a philosophical way of life, which is for the sake
of another.
Keywords: Plato’s Socrates , Friendship , Love , Utility , Egoism.
Plato’s Socrates discusses them, are not egoistic and that Plato
represents and valorizes a particular type of friendship having to do
with philosophy and a philosophical way of life, which is for the sake
of another.
Keywords: Plato’s Socrates , Friendship , Love , Utility , Egoism.
Research Interests:
Distinguishing myths in terms of their veracity had almost been neglected in Plato’s studies. In this article, the author focuses on Plato’s controversial claims about the truth-status of myths. An attempt is made to elucidate what he... more
Distinguishing myths in terms of their veracity had almost been neglected in Plato’s studies. In this article, the author focuses on Plato’s controversial claims about the truth-status of myths. An attempt is made to elucidate what he really had in mind when assessing the veracity of myths. The author claims that Plato, while discussing the epistemic status of myths, actually distinguished three kinds of myths in regard to what they narrate. Additionally, it is argued that he endorses three different kinds of truth value for myths: they can be either true or false, probable, or factually false but conveying some valuable truths. In the Republic II and III, Plato implicitly distinguishes the truth value of theological myths from the truth value of aetiological and normative ones, each of which are explained in detail in the article. In Plato’s view, the theological myths can be either true or false, because he determines the divine nature a priori. When ascribing the probable charact...
Research Interests:
It is puzzling that there is almost no information about one of the most productive Aristotelian scholars: the Byzantine scholar Michael of Ephesus. Michael of Ephesus seems to be included in Anna Comnena’s project of providing notes for... more
It is puzzling that there is almost no information about one
of the most productive Aristotelian scholars: the Byzantine
scholar Michael of Ephesus. Michael of Ephesus seems to be included in Anna Comnena’s
project of providing notes for Aristotle’s writings, especially those
that had not been commented on before, like Aristotle’s biological
works, his Rhetoric, and the Politics.
The fact that this paper is the first one dedicated to Michael’s
exegesis of Aristotle’s thoughts on friendship shows that until recently
his work has been neglected. In this paper, I will endeavor to
explicate the character and significance of Michael’s comments on
Book IX of the Nicomachean Ethics. First, I will discuss how the Byzantine
scholar understood Aristotle’s main ideas regarding friendship
in terms of self-love, endeavoring to demonstrate that Michael
of Ephesus not only provides an elucidation of Aristotle’s text, but
also a critical interpretation of the Stagirite’s account of philia. In
doing this, I will try to discover the intentions of Michael’s critical
remarks on Aristotle’s text. Furthermore, I will critically discuss
Michael’s interpretation of Aristotle’s thought on our refusal
to change our own personality. Yet, in this implausible interpretation
of Aristotle, Michael reveals his own thoughts on irrationality,
with serious implications for his own account of selfhood. Additionally,
I will attempt to show that Michael’s understanding of Aristotle’s
contemplation is Neoplatonic, resembling the reflections of the
Greek Church Fathers. Moreover, he does not see Aristotle in conflict
with either Neoplatonism or Christianity. In Michael’s view, Aristotle’s
reflections on ethical issues appear to be in concord, rather
than in conflict with the Christian thought of his time.
of the most productive Aristotelian scholars: the Byzantine
scholar Michael of Ephesus. Michael of Ephesus seems to be included in Anna Comnena’s
project of providing notes for Aristotle’s writings, especially those
that had not been commented on before, like Aristotle’s biological
works, his Rhetoric, and the Politics.
The fact that this paper is the first one dedicated to Michael’s
exegesis of Aristotle’s thoughts on friendship shows that until recently
his work has been neglected. In this paper, I will endeavor to
explicate the character and significance of Michael’s comments on
Book IX of the Nicomachean Ethics. First, I will discuss how the Byzantine
scholar understood Aristotle’s main ideas regarding friendship
in terms of self-love, endeavoring to demonstrate that Michael
of Ephesus not only provides an elucidation of Aristotle’s text, but
also a critical interpretation of the Stagirite’s account of philia. In
doing this, I will try to discover the intentions of Michael’s critical
remarks on Aristotle’s text. Furthermore, I will critically discuss
Michael’s interpretation of Aristotle’s thought on our refusal
to change our own personality. Yet, in this implausible interpretation
of Aristotle, Michael reveals his own thoughts on irrationality,
with serious implications for his own account of selfhood. Additionally,
I will attempt to show that Michael’s understanding of Aristotle’s
contemplation is Neoplatonic, resembling the reflections of the
Greek Church Fathers. Moreover, he does not see Aristotle in conflict
with either Neoplatonism or Christianity. In Michael’s view, Aristotle’s
reflections on ethical issues appear to be in concord, rather
than in conflict with the Christian thought of his time.
Research Interests: Late Antique and Byzantine Studies, Friendship Studies, Byzantine Studies, Philosophy Of Friendship, Friendship, and 13 moreAristotle's Commentators, Neoplatonism, Ancient Greek Philosophy, Byzantium, Christian Neoplatonism, Plato and Aristotle, Byzantine Theology, Античная философия, Byzantine Commentators, Aristotle's Nichomachean Ethics, История Византии, византийская литература, and филозофија
А п с т р а к т.-У овом раду критички ћу преиспитати философско становиште Милоша Н. Ђурића, те показати да су његове студије о хеленским мислиоцима историјско-философског карактера. Моја теза је да су његови философски погледи, формирани... more
А п с т р а к т.-У овом раду критички ћу преиспитати философско становиште Милоша Н. Ђурића, те показати да су његове студије о хеленским мислиоцима историјско-философског карактера. Моја теза је да су његови философски погледи, формирани још у младости, који почивају на радикалној критици рационализма и на "философији живота", имали пресудан утицај на његово разумевање хеленске философије. Три философска става су обележила Ђурићев историјско-философски рад, а то су: 1. Човекове врлине и вредности су централна тема философирања, 2. Философија није само разумска конструкција, него и произилази из целине човековог односа према свету, 3. Култура је неопходна претпоставка у проучавању философије било које епохе, а неки њени садржаји могу имати и философски карактер. Поврх тога, константна одлика Ђурићевих студија о античкој философији јесте то што се у њима указује на повезаност између хеленских и српских философа и песника.
Research Interests:
Abstract: Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting,... more
Abstract: Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant
philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman.
Keywords: Aspasia, philosophy, Aeschines Socraticus, funeral oration, Menexenus.
philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman.
Keywords: Aspasia, philosophy, Aeschines Socraticus, funeral oration, Menexenus.
Research Interests:
Research Interests:
As a cognitivist about emotions, Socrates takes the fear of death to be a belief that death is a bad thing for the one who dies. Socrates, however, thinks there are reasons for thinking death is not a bad thing at all, and might even be a... more
As a cognitivist about emotions, Socrates takes the fear of death to be a belief that death is a bad thing for the one who dies. Socrates, however, thinks there are reasons for thinking death is not a bad thing at all, and might even be a blessing. So the question considered in this paper is: how would Socrates explain the fact that so many people believe death is bad?
Research Interests:
Apstrakt: Platonove refleksije o poreklu, metodama i svrsi umeća tumače-nju su mnogo aktuelnije nego što se to obično pretpostavlja. U ovome radu nastoja-ćemo da rasvetlimo i kritički preispitamo da li su njegovi pogledi o hermeneutici,... more
Apstrakt: Platonove refleksije o poreklu, metodama i svrsi umeća tumače-nju su mnogo aktuelnije nego što se to obično pretpostavlja. U ovome radu nastoja-ćemo da rasvetlimo i kritički preispitamo da li su njegovi pogledi o hermeneutici, koji se artikulišu u filozofskom razgovoru između Sokrata i Protagore u dijalogu Protagora, adekvatni, konzistentni i još uvek relevantni. Takođe ćemo pokušati da pokažemo kojem su stajalištu u savremenim raspravama o hermeneutici najbliže Platonove ideje i stavovi o suštini i dometima interpretativnog umeća. Hermeneutika je od samih svojih početaka i pre nego što je na-stalo njeno ime – koje je, premda grčkog porekla, skovano docnije – bila povezana sa egzegezom pesničkih tekstova. Veruje se da je Teagen iz Regija (6. vek p. n. e.) prvi " otkrio " alegorijski način čitanja, tako što je uvideo da se iza surovih priča o bogovima i njihovim incestuoznim, preljubničkim, nasilnim, nepravednim odnosima iznose dublje istine o onim potisnutim silama koje vladaju nama samima, našim odnosima i viđenjem sveta koje se u izvesnom smislu nikada ne menjaju. Hermeneutika se, dakle, oduvek vezivala za tumačenje više-smislenih, teško razumljivih tekstova poput pesničkih dela čija po-ređenja, metafore i alegorije iziskuju potrebu za dodatnim razjašnje-njem. Postoje naravno tekstovi, koji na prvi pogled izgledaju jasni i gotovo samorazumljivi, ali se pažljivim i minucioznim čitanjem može uočiti da su samo prividno razumljivi, a da su u stvari često hotimično ili nehotimično dvosmisleni. Kada je reč o takvim teksto-vima hermeneutika je uvek na delu, čak i onda kada nisu osvešteni svi njeni načini, metode i ciljevi. U više svojih dijaloga Platon (Πλάτων) smatra da je otkriva-nje autorove " διάνοια-e (misli) " pravi zadatak umeća tumačenja. Na
Research Interests:
Abstract: In this paper, the author elucidates the notions of higher man, new man, and the panhuman, which are elaborated in Dostoyevsky’s writings. She will attempt to show that, according to the Russian author, there is an im-manent... more
Abstract: In this paper, the author elucidates the notions of higher man, new man, and the panhuman, which are elaborated in Dostoyevsky’s writings. She will attempt to show that, according to the Russian author, there is an im-manent dialectic in the very concept of humanism, which will lead him to over-coming traditional humanism.
Key Words: Dostoyevsky, God, God-Man, Higher Man, Humanism, Man-God, New Man, Panhumanism
p. 259.
Key Words: Dostoyevsky, God, God-Man, Higher Man, Humanism, Man-God, New Man, Panhumanism
p. 259.
Research Interests:
In this paper I will discuss Aristotle's controversial philosophical views on women. I will critically examine three main interpretations of his claim that women have deliberative faculty " without authority ". According to the first line... more
In this paper I will discuss Aristotle's controversial philosophical views on women. I will critically examine three main interpretations of his claim that women have deliberative faculty " without authority ". According to the first line of interpretation, Aristotle has in mind that women's incapacity of advice-giving and decision-making in public affairs are determined by conventions in the political context of his time. I will attempt to point out the disadvantages of this kind of interpretation. Furthermore, I will put forward the reasons why is implausible the more recent interpretation, given by Mar-guerite Deslauriers. According to her reading, the lack of authority of delib-erative faculty in women means nothing else than the tasks over which women have authority are for the purpose of the tasks put forth by men. The prevailing interpretation among scholars is that, in Aristotle's view, women are naturally inferior to men, due to the fact that they are all too frequently overruled by the irrational " forces " of their nature. I will argue that this line of interpretation elucidates what Aristotle presumably has in mind, although it makes his account of women and their rationality, if not inconclusive, then indisputably problematic. In other words, I attempt to prove that, if the prevailing line of interpretation is correct, such view of women produces some philosophically " insurmountable " problems for Aristotle. The aim of the last section of the paper is to point out how some of these problems could eventually be resolved.
Research Interests:
Published in Skepsis. Journal for Philosophy and Interdisciplinary Research, XXII, 2013. Abstract: Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect... more
Published in Skepsis. Journal for Philosophy and Interdisciplinary Research, XXII, 2013.
Abstract: Plato was the first philosopher who gave an account for the
highly controversial claim that both genders are principally equal
in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate
the thesis that in Plato’s view, the gender differences are
rather the outcomes of social, cultural and political influences, than
of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning
and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic,
which will be supplemented with some important remarks
on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what
social and political implications they have. In doing this, I will argue
against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize
or reject his account of the social role that women should have
in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated
by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the
term
Abstract: Plato was the first philosopher who gave an account for the
highly controversial claim that both genders are principally equal
in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate
the thesis that in Plato’s view, the gender differences are
rather the outcomes of social, cultural and political influences, than
of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning
and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic,
which will be supplemented with some important remarks
on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what
social and political implications they have. In doing this, I will argue
against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize
or reject his account of the social role that women should have
in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated
by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the
term
Research Interests:
Sažetak: Namera ovog rada je da se pokaže originalnost kako argumentacije Platonove Diotime, tako i sadržaja njenog fi lozofskog učenja o erosu. Autorka će prvo nastojati da protumači formu i smisao Diotimine argumentacije oblika ni...ni.... more
Sažetak: Namera ovog rada je da se pokaže originalnost kako argumentacije Platonove Diotime, tako i sadržaja njenog fi lozofskog učenja o erosu. Autorka će prvo nastojati da protumači formu i smisao Diotimine argumentacije oblika ni...ni. Potom će težiti da rekonstruiše fi lozofski smisao njenog mita o poreklu Erosa. Naredno pitanje, o kojem će autorka raspravljati, tiče se argumenata u prilog kvalifi kovanja svrhe erosa kao nečega što je uvek dobro i lepo. Povrh toga, kritikujući niz savremenih interpretacija o tri cilja, ka kojima eros teži, autorka će nastojati da potkrepi vlastito shvatanje u pogledu toga kako se oni međusobno odnose. Poslednja i ključna tema, sa kojima nas Diotimina erotologija suočava, tiče se odnosa erotskog i raznih " entiteta " , koji ga uzrokuju, što pokazuje kako erotologija svoj dublji smisao zadobija u metafi zici Lepog. Ključne reči: eros, fi lozofi ja, Platon, Diotima, dobro, lepo 1. UVOD: NA ČEMU POČIVA DIOTIMIN AUTORITET? Na prvi pogled izgleda da Diotima ima najmanje prava da saopšti istinu o Erosu. Ova Platonova izmišljena junakinja je nepoznata proročica iz Mantinije. Nje nema na gozbi u istoimenom dijalogu, na kojoj se panegirički besedi i razgovara o prirodi Erosa. Stoga, nije ni u mogućnosti da sluša ostale besede, te da od njih ponešto nauči ili ih pak pobije. Diotimine upitne rečenice u dijalogu Gozba prenosi neko drugi. Naime, Sokra-tova beseda je strukturisana na taj način da predstavlja reminiscenciju na dijalog koji je s njim vodila Diotima. Možemo se upitati i oko validnosti jednog takvog svedočanstva, koje se zasniva na tako nečemu nepouzdanom kao što je to ljudsko sećanje, pa makar ono bilo i Sokratovo. Povrh toga, Diotimu niko od prisutnih ne može ništa da upita. Aristofan je, doduše, pokušao da postavi pitanje Sokratu, koji Diotimino učenje očigledno prihvata, ali je u tome sprečen iznenadnim Alkibijadovim dolaskom na gozbu. 2 Njena istina o Erosu je, naime, jedina u dijalogu o kojoj se ne raspravlja, koja ostaje bez komentara, dodatne
Research Interests:
Apstrakt: U ovom radu se preispituje Aristotelov pojam ovekovog logosa. Dok u prvom delu teksta razmatramo smisao logosa kao govora i pokazujemo ogranienja ove interpretacije, u drugom obraujemo Aristotelovo specifino shvatanje... more
Apstrakt: U ovom radu se preispituje Aristotelov pojam ovekovog logosa. Dok u prvom delu teksta razmatramo smisao logosa kao govora i pokazujemo ogranienja ove interpretacije, u drugom obraujemo Aristotelovo specifino shvatanje racionalnosti, koja ima dva aspekta, teorijski i praktiki. Odgovoriti na pitanje šta je ovek, s jedne strane, jednostavan je, a s druge, težak i neizvestan zadatak. Obino se misli da ono što je najbliže je samim tim najlakše odredivo. ini se da najbolje znamo ono što jesmo, te se razliite definicije oveka, pogotovu one Aristotelove, koje je istorija izgleda najbolje zapamtila, uzimaju gotovo kao nešto samorazumljivo i poznato, ak i pre nego što se pone bilo kakvo ispitivanje njihovog istinskog smislu. S druge strane, ovekova suština nije zapravo jednom za svagda data i nepromenljiva, nekakva metafizika ousia, ve, naprotiv nešto što se uvek iznova vaspostavlja u aktu samorazumevajueg mišljenja koje sebe kroz istoriju odreuje kao govorenje, mišljenje ili delanje. Aristotel je smatrao da je ovekova suština ponajpre logos, pri emu nas je stavio pred problem kako da razumemo skoro nedokuiv smisao jedne od temeljnih rei grkog filozofiranja, ijim razliitim konotacijama teško da možemo iznai zajedniki imenitelj. Namera ovog rada jeste ispitivanje pojma logosa u Aristotelovom odreenju oveka, odnosno istraživanje one ljudske sposobnosti koja u toj definiciji igra ulogu distinktivnog svojstva. Prvo emo razmotriti naješe razumevanje logosa oveka kao govora, i u tom kontekstu nastojaemo da odgovorimo na pitanje da li govor uopšte predstavlja differentia specifica oveka u odnosu na ostale životinje, koje poseduju glas, ime donekle ulazimo u problematiku i Aristotelove biologije i psihologije. Potom emo preispitati njegovo shvatanje kako teorijske tako praktike racionalnosti, te emo naroito analizirati funkciju logosa u Aristotelovom opisu sticanja iskustva i znanja o svetu. Naše izlaganje e se, dakle, odvijati u tri kruga pri emu emo se uvek vraati na poetno pitanje koje glasi šta je zapravo " suština " oveka i zašto ona ne može biti svedena na jednoznano protumaen pojam logosa.
Research Interests:
In this paper, I will discuss in detail how Aristotle reconciles the polemic between conventionalism and naturalism in the theory of naming. In the opening sentences of the De Interpretatione, he claims that the relationship between... more
In this paper, I will discuss in detail how Aristotle reconciles the polemic between conventionalism and naturalism in the theory of naming. In the opening sentences of the De Interpretatione, he claims that the relationship between signifying sounds and signified content is arbitrary, while the one between " affections in the soul " and non-mental objects, which exist independently of us, is explained in terms of likeness. I will argue that these " affections " are primarily thoughts, which resemble external entities by thoughts being able to conceive of the immanent forms in these external objects.
Research Interests:
APSTRAKT: Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argu-mentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i... more
APSTRAKT: Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argu-mentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti ne-maju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.
Research Interests:
Сажетак: Полазећи од општег историјско-филозофског и културолошког оквира, настојаћемо да реконструишемо смисао и значај Платонове чувене Deus mensura максиме као и њене разноврсне импликације. Темељни став о Богу као мери свих ствари... more
Сажетак: Полазећи од општег историјско-филозофског и културолошког оквира, настојаћемо да реконструишемо смисао и значај Платонове чувене Deus mensura максиме као и њене разноврсне импликације. Темељни став о Богу као мери свих ствари блиско је повезан са Платоновим императивом о човековом " наликовању Богу (ὁμοίωσις θεῷ) ". Одређивање Бога као " мерила " свега што јесте произилази из Платоновог дубоког увида да постоји нешто више од нас, што је нерелативно и апсолутно, а чиме се једино и могу праведно уредити односи међу људима. То представља платонистички одговор на Протагорину дивинизацију човека, и постављање њега као парадигме и мерила свега што јесте. Платонов одговор, међутим, не представља повратак древној мито-поjетској традицији Хомера и Хесиода, већ се састоји у новом разумевању Бого-човечанских односа. Кључне речи: Deus mensura, Платон, наликовање Богу, Протагора Платонова филозофија није само нераскидиво повезана са теологијом, 3 већ је, усудићемо се рећи, упечатљив пример зашто истинска филозофија мора да садржи рефлексије о Богу. Познато је да мисао о највишем бићу прожима целокупну Платонову филозофију: у њеној космологији Бог као управљачки, само-покрећући и непроменљив принцип свега јесте оно на чему почива рационалност и закономерност космоса, као и униформно кретање небеских тела у њему (Тимај, Државник, Закони).
Research Interests:
Сажетак. У овом раду ауторка настоји да преиспита утемељеност и ваљаност Платонове критике Парменидове симплификоване монистичке онтологије, као и његов појам небића. За разлику од Парменида, Платон уводи сложенију онтологију највиших... more
Сажетак. У овом раду ауторка настоји да преиспита утемељеност и ваљаност Платонове критике Парменидове симплификоване монистичке онтологије, као и његов појам небића. За разлику од Парменида, Платон уводи сложенију онтологију највиших родова и редефинише Парменидов појам небића као апсолутне негације бића. Према Платоновом мишљењу, све ствари нису на исти начин, то јест оне имају различит онто-лошки статус. Поврх тога, Платон редефинише Парменидов појам апсолутног небића на тај начин што га одређује као " разлику " или " другост " бића самог. Оцеубиство је тешка реч. Митски топос убиства оца, који је у историји људске мисли претрпео бројне метаморфозе, у дијалогу Софист појављује се као почетак Платонове расправе са Парменидом, чија је филозофија на његову сопс-твену имала великог утицаја. Чувајући се тежине, коју ова реч у себи носи, стра-нац из Елеје, носилац расправе у дијалогу, врло се опрезно дистанцира од помис-ли да је у питању било какво " оцеубиство " , а, у ствари, самим тим околишањем даје за право многим читалачким сумњама у вези са размерама његове критике. И доиста, Платон се у овом свом спису упушта у најрадикалнију критику Парменидовог учења, која доводи до потпуног изокретања његове мисли. То ин-телектуално убиство " оца " , односно побијање кључних теза претходника, чини се да је још убитачније и уверљивије од стварног оцеубиства, јер га чини " убица " хладне главе, мотивисан само тиме да дође до истине. Без страсти, временски 1 ideretic@f.bg.ac.rs
Research Interests:
Sa že tak: Na me ra ovog ra da 1 je da se kri tič ki pre i spi ta ju fi lo zof ske osno ve shva ta nja je zi ka Sa ve Mr ka lja. Po seb na pa žnja će se po sve ti ti ana li zi nje go vih pro mi šlja nja o " po re klu " je zi ka, te de... more
Sa že tak: Na me ra ovog ra da 1 je da se kri tič ki pre i spi ta ju fi lo zof ske osno ve shva ta nja je zi ka Sa ve Mr ka lja. Po seb na pa žnja će se po sve ti ti ana li zi nje go vih pro mi šlja nja o " po re klu " je zi ka, te de fi ni ci ja ma je zi ka i je zič kog zna ka. Na ovaj na čin autor ka će na sto ja ti da od re di ko ji je fi lo zof ski uti caj naj do mi nant ni ji u Mr ka lje vom " je zi ko slo vlju ". Ključ nere či: Sa va Mr kalj, um, je zik, je zič ki znak Lič no sti po put Sa ve Mr ka lja (17831833) ni su ret ka po ja va u srp skom du hov nom ži vo tu. Na i me, če sto se de ša va lo u na šoj kul tu ri,po go to vunanje nimpo če ci ma,dausa mlje niita len to va nipo je din ci,usu ko busasvo jomsre di nomivre me nom,stvo re iz u zet nozna čaj nade la,ko jaune kimsreć ni jimkul tu ra mapred sta vlja jutvo re vi nera dana uč nihin sti tu ci jailiti mo vana uč ni ka. Mr kalj je svo jim spi som Sa lo de be lo ga er li bo azbu ko pro tres pred lo žioni štama njedofi lo zof skiute me lje nu,me to do lo škiis prav no,kon se kvent noira di kal nospro ve de nure for mupra vo pi sa.Nje go vare for mani jepri hva će na,aonjeokon čaosvo jede la njeusrp skojkul tu rikaona da re ni,prem dane shva će ni,od ba če niipo lu de lipo je di nac,ko jini jeus peo,štosvo jomštotu đom za slu gom,dadokra jaraz ra diiraz vi jevla sti teza mi sli. 2 Paipak, Mr ka ljev spis je in spi ri sao ka ko nje go ve sa vre me ni ke, ta ko i fi lo lo geko jisustva ra lipo slenje ga. Većnasa mompo čet kuva ljapo sta vi tipi ta njeuče musesa sto ji fi lo zo fič nostnje go vogspi sa,bu du ćidaMr kaljni jena pi saofi lo zof sko,već " je zi ko slov no " de lo.Pri pi si va njefi lo zof skogka rak te rara znimob li ci madu hov nogstva ra la štvanebisme loda 1 Ovajradjena staouokvi rupro jek taIsto ri jasrp skefi lo zo fi je(179064),ko ji fi nan sij skipo dr ža vaMi ni star stvozapro sve tuina u kuRe pu bli keSr bi je. 2 Up.Ni ko lišG.,Sa va Mr kalj. Po vest o jed nom stra dal ni ku,Za greb1980.
Research Interests:
Platon legt verschiedene eugenische Projekte vor: Eines davon findenwir im "Staat" und das andere im "Staatsmann" und in den "Gesetzen".In diesem Kapitel werden wir die wesentlichen Momente der einen undder anderen Eugenik kritisch... more
Platon legt verschiedene eugenische Projekte vor: Eines davon findenwir im "Staat" und das andere im "Staatsmann" und in den "Gesetzen".In diesem Kapitel werden wir die wesentlichen Momente der einen undder anderen Eugenik kritisch untersuchen, um einerseits ihre gemein-samen Eigenschaften zu ermitteln und andererseits bedeutsame, in den Spätdialogen eingeführte Neuigkeiten zu erörtern, die das im "Staat" dargelegte Projekt ergänzen oder gar verandern. Im fünften Buch des "Staates" führt Platon ein von der imaginativen Kallipolis streng zu kontrollierendes und durchzuführendes eugenisches Programm ein...
Research Interests: Bioethics, Plato, Ancient Philosophy, Eugenics, Plato's Laws, and 4 morePlaton, Plato's Republic, Eugenik, and Bioethiks
Irina Deretić KSENIJA ATANASIJEVIĆ O ŽENAMA I ŽENSKOM PITANJU U ANTIČKOJ FILOZOFIJI 1 " Prokrčila sam put budućim ženama univerzitetskim nastavnicama. " APSTRAKT: U ovom radu ispituju se dva međusobno povezana aspekta filozofskog rada... more
Irina Deretić KSENIJA ATANASIJEVIĆ O ŽENAMA I ŽENSKOM PITANJU U ANTIČKOJ FILOZOFIJI 1 " Prokrčila sam put budućim ženama univerzitetskim nastavnicama. " APSTRAKT: U ovom radu ispituju se dva međusobno povezana aspekta filozofskog rada Ksenije Atanasijević. Preciznije, moja interpretacija usredsređena je na njeno proučavanje kako " emancipacije žena " kod Platona i Rufusa, tako i filozofkinja antike, koje tek preko Ksenijinih radova dospevaju u našu kulturu. Od navedenih tema, kojima se bavila Atanasijevićeva, filozofski je najznačajnija Platonova argumentacija u prilog " emancipaciji žena " , koja je proizvela čitav niz vrlo kontroverznih i međusobno suprotstavljenih tumačenja. Nastojaću da preispitam u kojoj je meri tumačenje naše autorke adekvatno, upoređujući ga sa najreprezentativnijim i najaktuelnijim čitanjima ovog dela Platonove Države. Cilj ovakve kritičke analize rada naše filozofkinje jeste utvrđivanje originalnosti i dometa njenih hermeneutičkih uvida. 1. Tematski i istraživački okvir Ne lamentirajući nad " hudom sudbinom " , nad očiglednim nepravdama što su joj priređene, Ksenija Atanasijević (1894–1981) 2 prva je bila u mnogo čemu: prva žena doktor nauka na Beogradskom univerzitetu, prvi predavač antičke filozofije, prva među ženama filozofima u srpskoj kulturi. Ona o svom stradanju govori vrlo retko, a kada to čini, njen ton je distanciran i dostojanstven, te ova njoj pričinjena nepravda, ako uopšte ima nekog smisla, prema njenom mišljenju, onda je to što je svojim primerom utrla put i olakšala budući rad ženama na srpskim univerzitetima. Povrh toga, ona nam svojom ličnošću i radom pokazuje da se, uprkos lošim okolnostima (a ponekad čak i zahvaljujući njima), uprkos zavisti, osporavanjima i lažnim optužbama 3 može plodonosno stvarati i raditi, te ostvariti rezultate koji će kad-tad biti priznati i uvaženi. Ksenija Atanasijević je izuzetno produktivna filozofska autorka, iza koje je ostalo više knjiga, prevoda, nebrojeno studija, eseja i članaka. Naročito je upečatljiva njena erudicija, širina i dubina u promišljanju stvari. Izraz joj je jasan i jednostavan, bez nepotrebnih ukrasa, poentiran, sa smislom i bez " lažne " retorike. Potom, njena reč je adekvatna u teorijskim tekstovima, a oštra, gotovo razarajuća u polemičkim napisima. Tematski vrlo različite radove Atanasijevićeve o antičkoj filozofiji, objavljene na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, objedinjava pretpostavljena ideja, koju je autorka verovatno imala u vidu, da se napiše obuhvatna istorija grčke filozofije. 4 1 Ovaj rad je napisan u okviru projekata 179064 i 179067. 2 U vezi sa životom, filozofskim i angažmanom Kasenije Atanasijavić videti Vuletić 2005. 3 U sramnom uklanjanju Ksenije Atanasijević sa Beogradskog univerziteta " udružili " su se moćni neprijatelji: zavist nesposobnih i neplodnih mediokriteta, spletkarenja i opanjkavanja, širenje raznoraznih laži ili poluistina, prikrivena mizoginija itd., čime je Filozofski fakultet izgubio najplodotvorniju i najtalentovaniju docentkinju i autorku, kao i prvog nastanvnika koji je držao više specijalističkih kurseva o antičkoj filozofiji. O tome podrobno i dokumentovano piše Marić 2014, 42 i dalje. 4
Research Interests:
In this chapter, the accounts of human excellence will be elucidated in the history of human thought, from the ancient Greek and Roman time, through the Medieval Age and Early Modern Age, to the Modern Age and contemporary... more
In this chapter, the accounts of human excellence will be
elucidated in the history of human thought, from the
ancient Greek and Roman time, through the Medieval Age
and Early Modern Age, to the Modern Age and contemporary
civilization. The historical approach provides a survey
of the various views and concepts on human excellence,
which were changing in time. By exploring these concepts,
one will find out that there are some constant themes in the
considerations of human excellence, despite the shifts in
the historical contexts and circumstances. A historical
approach will be combined with the cross-cultural approach,
which implies a comparison of the accounts of human
excellence in different cultures. Furthermore, a cross-cultural
approach offers a comparison of the accounts of human
excellence in the Western tradition to those of China, India,
the Islamic world, and Russia.
elucidated in the history of human thought, from the
ancient Greek and Roman time, through the Medieval Age
and Early Modern Age, to the Modern Age and contemporary
civilization. The historical approach provides a survey
of the various views and concepts on human excellence,
which were changing in time. By exploring these concepts,
one will find out that there are some constant themes in the
considerations of human excellence, despite the shifts in
the historical contexts and circumstances. A historical
approach will be combined with the cross-cultural approach,
which implies a comparison of the accounts of human
excellence in different cultures. Furthermore, a cross-cultural
approach offers a comparison of the accounts of human
excellence in the Western tradition to those of China, India,
the Islamic world, and Russia.
Research Interests:
Sažetak: Tema ovog rada jeste Platonovo shvatanje pojma logosa u Teetetu. U prvom delu rada kritikujem semantičke interpretacije logosa u ovom dijalogu, iznoseći istovremeno argumente u prilog koherentisičkog razumevanja tog pojma. Zatim... more
Sažetak: Tema ovog rada jeste Platonovo shvatanje pojma logosa u Teetetu. U prvom delu rada kritikujem semantičke interpretacije logosa u ovom dijalogu, iznoseći istovremeno argumente u prilog koherentisičkog razumevanja tog pojma. Zatim nastojim da pokažem da se iz aporetične diskusije u samom dijalogu može izaći ako se izvuku konsekvence iz pobijanja Sokratovog tobožnjeg sna. Naime, Platonov Sokrat pobija shvatanje po kojem se nešto zna samo ako se analizira na sastavne delove, pri čemu o njima nema objašnjenja, ali se mogu opaziti. Tako Platon indirektno pokazuje da o elementima složenih struktura postoji znanje, ali koje se ne bazira na čulnom opažanju, nego na odgovarajućim logosima, i to tako što se primarni sastojci ne objašnjavaju izolovano već u njihovom međusobnom odnosu, kao i položajem koji zauzimaju u okviru pravilno uređene i struktuirane celine kojoj pripadaju. 1. O DIJALOGU TEETET U mnogim svojim dijalozima Platon se bavio različitim aspektima znanja, izvorima znanja, metodama kojima se ono stiče, njegovim razlikovanjem od ostalih kognitivnih aktivnosti, kao što je mnenje ili verovanje (doxa), ali je jedino u Teetetu ispitivao sam pojam znanja, ukazujući na nedoumice oko njegovog defi nisanja. Prvi značajniji predlog defi nicije znanja matematičara Teeteta jeste da «znanje nije ništa drugo do opažanje», 1 drugi da je ono istinito verovanje, 2 a treći da je znanje istinito verovanje spojeno sa objašnjenjem (alethes doxa meta logou). 3 Sva tri pokušaja da se defi niše znanje završavaju se neuspehom, te se čini da je jedini pozitivni rezultat rasprave utvrđivanje onoga šta znanje nije. Čini se kao da je Platonova intencija u ovom dijalogu pobijanje određenih teorija o prirodi znanja, a ne iznošenje nekog vlastitog epistemološkog stanovišta.
Research Interests:
to elucidate comparison with the illustrated book in the Philebus (38e12) in a more detailed manner in order to find out what cognitive dispositions underlie our experiencing a variety of pleasures, particularly the pleasures of... more
to elucidate comparison with the illustrated book in the Philebus (38e12) in a more detailed manner in order to find out what cognitive dispositions underlie our experiencing a variety of pleasures, particularly the pleasures of anticipation. In doing so, she shall argue against the commentators of the Philebus, who claim that only perception and memory are responsible for forming perceptual judgments concerning pleasures, supporting the interpretation, according to which our capacity to think (di£noia) is also involved in that process.
Research Interests:
IS ODYSSEUS A PHILOSOPHER? In this paper, the author attempts to demonstrate that certain philosophical questions are articulated in Homer’s Odyssey, especially those that consider the relationship between truth, probability, and... more
IS ODYSSEUS A PHILOSOPHER?
In this paper, the author attempts to demonstrate that certain
philosophical questions are articulated in Homer’s Odyssey, especially
those that consider the relationship between truth, probability,
and falsehood. First, the author discusses the following two assertions:
“Nobody is my name” and “Nobody will I eat last among his
comrades.” When asked by the one-eyed giant Polyphemus what his
name really is, Odysseus replies that his name is “Nobody”. Thereon,
Polyphemus says that he will eat “Nobody”, considering “Nobody” to
be “Somebody”. What appears to be a word-game is in fact an indicator
of the necessity to determine the role of negative pronouns in a
language, as well as to question their referential status. The negative
pronouns like nobody or no one imply the non-existence of someone
who can be described as “nobody” or “no one”. They can only designate,
but they are non-referential. Because Polyphemus does not
understand the sense of the negative pronouns, he believes that
there is such a man, who is called “Nobody”, and whom he will eat.
Therefore, one may claim that Homer’s Odysseus discovers the
meaning and role of the negative pronouns in a natural language, as
well as how the misuse of these words can become a generator in
lying and deceiving.
Homer distinguishes two types of lies: 1) the absolute falsehoods,
which are lies under all circumstances, and 2) the falsehoods which
“seem like the truth”. Most of Homer’s Odysseus fantastic tales are of
that kind – they are neither true nor false, but they “seem like the
truth”. The truth status of fiction as resembling the truth is one of
Homer’s discoveries, since he held that his main protagonist’s narrations
are neither true nor false, but they resemble the truth. The
narrations should be as consistent and plausible as possible, in order
to describe not what really happened, but “what could have been
happened”, as Aristotle would claim.
In the course of the paper, the author has critically discussed the
philosophical motives and reasons of Odysseus’ “adventures”, as well
as the philosophical character of his journey as such. One may
assume that Odysseus in his journey is motivated by the urge to
survive in almost impossible circumstances. Yet, there are lot of
sections in Homer’s Odyssey which call in question such an assumption.
Odysseus, for example, wants to hear the deadly song of the
sirens, not because it is tempting and beautiful, but because it
provides an access to the total knowledge. Odysseus’ return to Ithaca
might be understood as the end of a process of self-formation and
self-discovery, in which Odysseus discovers the things and himself as
being significantly different and more complex than they and he
were in the beginning of his journey.
KEYWORDS: Odysseus, Homer, “Nobody”, apparent truth, philosophical
self-knowledge, identity.
Srpski apstrakt: У раду се разматрају делови текста Хомерове Одисеје који према ауторкином мишљењу поседују посебан филозофски значај, будући да се баве односом истинитог, вероватног и лажног говора. Нарочита пажња посвећена је анализи термина „нико“, путем којег Одисеј именује самог себе у разговору са Полифемом. Такође, Хомер се служи појмом „истиноликости“ да означи исказе који нису ни истинити ни лажни, што су све моменти релевантни за филозофију језика, па и епистемологију. Показује се да су Одисејева путовања у много чему мотивисана
филозофским разлозима, те да Одисеја представља својеврстан литерарно артикулисан спев о филозофском формирању човека.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Одисеј, Хомер, „Нико“, истиноликост, филозофско самосазнање, идентитет.
In this paper, the author attempts to demonstrate that certain
philosophical questions are articulated in Homer’s Odyssey, especially
those that consider the relationship between truth, probability,
and falsehood. First, the author discusses the following two assertions:
“Nobody is my name” and “Nobody will I eat last among his
comrades.” When asked by the one-eyed giant Polyphemus what his
name really is, Odysseus replies that his name is “Nobody”. Thereon,
Polyphemus says that he will eat “Nobody”, considering “Nobody” to
be “Somebody”. What appears to be a word-game is in fact an indicator
of the necessity to determine the role of negative pronouns in a
language, as well as to question their referential status. The negative
pronouns like nobody or no one imply the non-existence of someone
who can be described as “nobody” or “no one”. They can only designate,
but they are non-referential. Because Polyphemus does not
understand the sense of the negative pronouns, he believes that
there is such a man, who is called “Nobody”, and whom he will eat.
Therefore, one may claim that Homer’s Odysseus discovers the
meaning and role of the negative pronouns in a natural language, as
well as how the misuse of these words can become a generator in
lying and deceiving.
Homer distinguishes two types of lies: 1) the absolute falsehoods,
which are lies under all circumstances, and 2) the falsehoods which
“seem like the truth”. Most of Homer’s Odysseus fantastic tales are of
that kind – they are neither true nor false, but they “seem like the
truth”. The truth status of fiction as resembling the truth is one of
Homer’s discoveries, since he held that his main protagonist’s narrations
are neither true nor false, but they resemble the truth. The
narrations should be as consistent and plausible as possible, in order
to describe not what really happened, but “what could have been
happened”, as Aristotle would claim.
In the course of the paper, the author has critically discussed the
philosophical motives and reasons of Odysseus’ “adventures”, as well
as the philosophical character of his journey as such. One may
assume that Odysseus in his journey is motivated by the urge to
survive in almost impossible circumstances. Yet, there are lot of
sections in Homer’s Odyssey which call in question such an assumption.
Odysseus, for example, wants to hear the deadly song of the
sirens, not because it is tempting and beautiful, but because it
provides an access to the total knowledge. Odysseus’ return to Ithaca
might be understood as the end of a process of self-formation and
self-discovery, in which Odysseus discovers the things and himself as
being significantly different and more complex than they and he
were in the beginning of his journey.
KEYWORDS: Odysseus, Homer, “Nobody”, apparent truth, philosophical
self-knowledge, identity.
Srpski apstrakt: У раду се разматрају делови текста Хомерове Одисеје који према ауторкином мишљењу поседују посебан филозофски значај, будући да се баве односом истинитог, вероватног и лажног говора. Нарочита пажња посвећена је анализи термина „нико“, путем којег Одисеј именује самог себе у разговору са Полифемом. Такође, Хомер се служи појмом „истиноликости“ да означи исказе који нису ни истинити ни лажни, што су све моменти релевантни за филозофију језика, па и епистемологију. Показује се да су Одисејева путовања у много чему мотивисана
филозофским разлозима, те да Одисеја представља својеврстан литерарно артикулисан спев о филозофском формирању човека.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Одисеј, Хомер, „Нико“, истиноликост, филозофско самосазнање, идентитет.
Research Interests:
Апстракт: У раду се полази од тезе да су неке од порука народних пе- сама косовског циклуса филозофског карактера, као и од тога да су „исти- ните”, чак и уколико нису у сагласности са историјским сведочанствима о ономе што се... more
Апстракт: У раду се полази од тезе да су неке од порука народних пе-
сама косовског циклуса филозофског карактера, као и од тога да су „исти-
ните”, чак и уколико нису у сагласности са историјским сведочанствима о
ономе што се догодило, или им пак противрече. Поврх тога, тежићемо да
покажемо како су погрешне стереотипне представе о косовском предању
којима се смисао тог предања редукује тако што се кнежев избор „царства
небеског” тумачи као некрофилско опредељење за унапред изгубљену бор-
бу, косовска заклетва искључиво као кнежева клетва, док се историјски
недоказана издаја Вука Бранковића интерпретира се тако што релати-
визује сам појам националне издаје. Погрешно тумачење ових елемената
косовског предања усмерено је ка „превредновању” темељних вредности
на којима почива наше колективно поимање себе, наша духовна самосвест.
сама косовског циклуса филозофског карактера, као и од тога да су „исти-
ните”, чак и уколико нису у сагласности са историјским сведочанствима о
ономе што се догодило, или им пак противрече. Поврх тога, тежићемо да
покажемо како су погрешне стереотипне представе о косовском предању
којима се смисао тог предања редукује тако што се кнежев избор „царства
небеског” тумачи као некрофилско опредељење за унапред изгубљену бор-
бу, косовска заклетва искључиво као кнежева клетва, док се историјски
недоказана издаја Вука Бранковића интерпретира се тако што релати-
визује сам појам националне издаје. Погрешно тумачење ових елемената
косовског предања усмерено је ка „превредновању” темељних вредности
на којима почива наше колективно поимање себе, наша духовна самосвест.
Research Interests:
Apstrakt: U ovom radu raspravqa}emo o odnosu iracionalnih i racionalnih “delova” ljudske duše u Platonovoj Državi. Zastupaćemo stav da je, prema Platonu, razum izvor izvesnog tipa motivacije, a da su porivi na poseban način povezani sa... more
Apstrakt: U ovom radu raspravqa}emo o odnosu iracionalnih
i racionalnih “delova” ljudske duše u
Platonovoj Državi. Zastupaćemo stav da je, prema
Platonu, razum izvor izvesnog tipa motivacije, a da
su porivi na poseban način povezani sa instrumentalnim
rezonovanjem. Ono po čemu se razlikuju racionalne
od iracionalnih pobuda neke ličnosti jeste
u tome što će ličnost, motivisana pobudom razuma,
uvek težiti ka onome što je dobro, zato što zna
da je to što čini i ka čemu teži dobro, te će u skladu
s tim i biti kadra da navede razloge svog postupanja.
Ključne reči: Platon,
Država, porivi,
razum, srce, motivacija.
i racionalnih “delova” ljudske duše u
Platonovoj Državi. Zastupaćemo stav da je, prema
Platonu, razum izvor izvesnog tipa motivacije, a da
su porivi na poseban način povezani sa instrumentalnim
rezonovanjem. Ono po čemu se razlikuju racionalne
od iracionalnih pobuda neke ličnosti jeste
u tome što će ličnost, motivisana pobudom razuma,
uvek težiti ka onome što je dobro, zato što zna
da je to što čini i ka čemu teži dobro, te će u skladu
s tim i biti kadra da navede razloge svog postupanja.
Ključne reči: Platon,
Država, porivi,
razum, srce, motivacija.
Research Interests:
The abstract of this paper is at its end!
Research Interests:
Я считаю, что основная идея фильма расположена в его первом и последнем фрагментах. В первой части фильма показывается полёт неизвестного человека на воздушном шаре, что, на первый взгляд, никак не связано с продолжением фильма, и с... more
Я считаю, что основная идея фильма расположена в его первом и последнем фрагментах. В первой части фильма показывается полёт неизвестного человека на воздушном шаре, что, на первый взгляд, никак не связано с продолжением фильма, и с последней историей, которая заканчивается подъёмом колокола. Эти две сцены происходят почти в одном месте, где-то между Боголюбово и городом Владимир. Они составляют единственное целое, чей религиозно-философский смысл, мы здесь и будем рассматривать. Другие ключевые философские вопросы касаются сущности и смысла искусства – что с помощью его нам сообщается, какой смысл продолжительности искусства в свете зла, которое физически и духовно уничтожает всё перед собой.
Последняя сцена подъёма колокола отвечает на многие вопросы, поставленные в фильме. Если сравнивать первый и последний фрагмент, появляются следующие выводы. Человеческое возвышение является не физическим, а духовным, не возвышается сам человек, а его произведения являются возвышенными и долговременными. Чтобы осуществить что-то замечательное не достаточно неординарности плана и смелости, а необходимы огромные, совместные, часто неизмеримые усилия. Соответственно, чтобы добиться чего-нибудь долговременного, необходимы талант, вдохновение, творческий восторг, коллективный, систематический труд и уве-ренность в том, что то, что мы творим, является чем-то ценным и прочным. Человеческое падение настолько быстрое и простое, так же, как воздуш-ный шар падает в одно мгновение, а подъём, воздвижение является слож-ным, неизвестным, почти невозможным. Падение человека неизбежно – мы рождаемся падшими, а восстанем ли мы от этого падения зависит от нашей веры в то, что наш труд и стремления имеют смысл. Доказательство этого – художник, который из чего-то материального, наподобие земли, воды и металла, творит что-то духовное, неуловимое и гармоничное, как звук церковного колокола.
Последняя сцена подъёма колокола отвечает на многие вопросы, поставленные в фильме. Если сравнивать первый и последний фрагмент, появляются следующие выводы. Человеческое возвышение является не физическим, а духовным, не возвышается сам человек, а его произведения являются возвышенными и долговременными. Чтобы осуществить что-то замечательное не достаточно неординарности плана и смелости, а необходимы огромные, совместные, часто неизмеримые усилия. Соответственно, чтобы добиться чего-нибудь долговременного, необходимы талант, вдохновение, творческий восторг, коллективный, систематический труд и уве-ренность в том, что то, что мы творим, является чем-то ценным и прочным. Человеческое падение настолько быстрое и простое, так же, как воздуш-ный шар падает в одно мгновение, а подъём, воздвижение является слож-ным, неизвестным, почти невозможным. Падение человека неизбежно – мы рождаемся падшими, а восстанем ли мы от этого падения зависит от нашей веры в то, что наш труд и стремления имеют смысл. Доказательство этого – художник, который из чего-то материального, наподобие земли, воды и металла, творит что-то духовное, неуловимое и гармоничное, как звук церковного колокола.
Research Interests:
В долговременной традиции толкования Аристотеля существуют два противоположенных подхода к пониманию второго определения Бога. Представителями первой традиции являются Эдуард Целлер (Eduard Zeller, с. 382), который её и основал в XIX... more
В долговременной традиции толкования Аристотеля существуют два противоположенных подхода к пониманию второго определения Бога. Представителями первой традиции являются Эдуард Целлер (Eduard Zeller, с. 382), который её и основал в XIX веке, а также и В. Д. Росс (W. D. Ross, cxli-cxliii), Б. Рассель (B. Russel, с. 168). В. К. Ч. Гатри (W. K. C. Guthrie, с. 365) и Клаус Элер
(Klaus Oehler, с. 64-94). Их ключевая позиция состоялась в утверждении, что Аристотелев Бог не думает ни о чём, кроме себя самого, что указывает на то, что у него нет никакого знания о внешнем мире. Ключевой аргумент в пользу такого толкования Бога у Аристотеля – это простота божьей природы. Согласно
этой позиции, утверждение Аристотеля о том, что Бог – νόησις νοήσεως, возможно только, если Бог мыслит только себя самого. Думая о кое-чём другом, Бог больше не будет односложным. Если его природа не односложна, а многоаспектна, он тогда должен быть и изменяемый, а, в конце концов, и исчезаемый, как и другие живые существа. К тому же, сам Аристотель был воздержан
по вопросу о божьей природе в 12 книге Метафизики, но он её точно не описывает как всеобъёмлющее знание.
Вторая традиция, представители которой в средних веках Александр Афродисийский (который Аристотелю даже приписывал веру в божественное про-
видение) и Зарабелла, а из современников Ганс Кремер (Hans Krämer, с. 169-173) и Майлс Барнйит (Myles Burneyeat, с. 40-41), утверждает, что понятие единственной божьей деятельности как самоосознание, что является лишь формальным отношением самоидентичности – весьма отвлечённое и фактически бессодержательное понятие Бога. Эти авторы считают, что Бог не мыслит себя исключительно как что-то, объяснимое лишь в рамках понятия о первой причине любого мышления и самосознания. Эти авторы поддерживают свою
позицию утверждая, что содержание божьего мышления и знания является совершенным порядком мира, или актуализированными сущностями – а они не являются чем-то внешним, но имманентным божьей природе.
(Klaus Oehler, с. 64-94). Их ключевая позиция состоялась в утверждении, что Аристотелев Бог не думает ни о чём, кроме себя самого, что указывает на то, что у него нет никакого знания о внешнем мире. Ключевой аргумент в пользу такого толкования Бога у Аристотеля – это простота божьей природы. Согласно
этой позиции, утверждение Аристотеля о том, что Бог – νόησις νοήσεως, возможно только, если Бог мыслит только себя самого. Думая о кое-чём другом, Бог больше не будет односложным. Если его природа не односложна, а многоаспектна, он тогда должен быть и изменяемый, а, в конце концов, и исчезаемый, как и другие живые существа. К тому же, сам Аристотель был воздержан
по вопросу о божьей природе в 12 книге Метафизики, но он её точно не описывает как всеобъёмлющее знание.
Вторая традиция, представители которой в средних веках Александр Афродисийский (который Аристотелю даже приписывал веру в божественное про-
видение) и Зарабелла, а из современников Ганс Кремер (Hans Krämer, с. 169-173) и Майлс Барнйит (Myles Burneyeat, с. 40-41), утверждает, что понятие единственной божьей деятельности как самоосознание, что является лишь формальным отношением самоидентичности – весьма отвлечённое и фактически бессодержательное понятие Бога. Эти авторы считают, что Бог не мыслит себя исключительно как что-то, объяснимое лишь в рамках понятия о первой причине любого мышления и самосознания. Эти авторы поддерживают свою
позицию утверждая, что содержание божьего мышления и знания является совершенным порядком мира, или актуализированными сущностями – а они не являются чем-то внешним, но имманентным божьей природе.
Research Interests:
Research Interests:
Research Interests:
Research Interests:
Research Interests:
pogledaj apstrakt u tekstu, abstract is at the end of this paper!
Research Interests:
In this paper, I will endeavor to (a) find out what this myth conveys about the origin, the development, and the nature of humans, and, (b) what it reveals about the dimensions and aspects of us, which are, as we shall see, not irrelevant... more
In this paper, I will endeavor to (a) find out what this myth conveys about the origin, the development, and the nature of humans, and, (b) what it reveals about the dimensions and aspects of us, which are, as we shall see, not irrelevant even today. It seems that Plato’s Protagoras somehow, and to some extent, anticipates what later anthropologists
proved to be true, i.e., that both political complexity and state organization
emerged after a long period of cultural development. For that reason, one might
say that this myth is not only of historical interest, but also of philosophical relevance today.
In other words, I will attempt to elucidate the origin, nature and development of humans as it is described in this sophist’s fable. My main claim is that, according to this myth, ἄνθρωπος is a multi-dimensional being with various aspects which gradually developed through time; this implies, among other things, that
the determining human characteristics are not only being intelligent and political, but also include others. I will, also, point out that for an explanation of the way humans were created, the idea of progress should be taken into account. That is to say, according to my interpretation of this myth, after the creation of mortal
beings had been finished, human dispositions were further developed and differentiated through time. The fable describes the Titans’ and Zeus’ interventions, by which suddenly mortal beings were created and next were re-arranged, reshaped, and enhanced. This kind of progress, however, is not to be understood in terms of evolution. On the contrary, the myth is a creationist one, because all living creatures, including human beings, had been already created by gods, while some human characteristics, as we will see in the course of this paper, had been developing through time. The additional reason that the origin of humans is in a way connected with development (not evolution) is also affirmed by Protagoras himself in the dialogue.
proved to be true, i.e., that both political complexity and state organization
emerged after a long period of cultural development. For that reason, one might
say that this myth is not only of historical interest, but also of philosophical relevance today.
In other words, I will attempt to elucidate the origin, nature and development of humans as it is described in this sophist’s fable. My main claim is that, according to this myth, ἄνθρωπος is a multi-dimensional being with various aspects which gradually developed through time; this implies, among other things, that
the determining human characteristics are not only being intelligent and political, but also include others. I will, also, point out that for an explanation of the way humans were created, the idea of progress should be taken into account. That is to say, according to my interpretation of this myth, after the creation of mortal
beings had been finished, human dispositions were further developed and differentiated through time. The fable describes the Titans’ and Zeus’ interventions, by which suddenly mortal beings were created and next were re-arranged, reshaped, and enhanced. This kind of progress, however, is not to be understood in terms of evolution. On the contrary, the myth is a creationist one, because all living creatures, including human beings, had been already created by gods, while some human characteristics, as we will see in the course of this paper, had been developing through time. The additional reason that the origin of humans is in a way connected with development (not evolution) is also affirmed by Protagoras himself in the dialogue.
Research Interests:
Research Interests:
Research Interests:
Language and Ontology in Plato's Cratylus and Sophist, in German, in the end of the book
Research Interests:
In this paper, I have elaborated on both the bishop’s and council’s authority in the Eastern Orthodox Church. What is the relation between these two authorities? Are they mutually dependent or does one authority have primacy over the... more
In this paper, I have elaborated on both the bishop’s and council’s
authority in the Eastern Orthodox Church. What is the relation between these two authorities? Are they mutually dependent or does one authority have primacy over the other?
The relationship between these two authorities seems to be accounted
for as follows: a bishop has authority in local church affairs in his eparchy, in which in principle all other bishops should not interfere. If, however, he deviates from the Christian ethical and religious norms, then
the Council of Bishops has the right to accuse and even to remove him
from his ministry. This shows that the Council of Bishops has authority
over a particular bishop. Its primacy might be demonstrated also in the
election and the ordination of bishops. Nevertheless, the councils presuppose
the bishops, who are their members. If there is no bishop who
will convoke a council, it will not take place, implying that the church
council is not an abstract body, exercising its power independently over
bishops. During the councils, the bishops discuss and offer each other
advises about religious and church issues. Their decisions have authority not only for themselves, but also for the subsequent life of the Church.
authority in the Eastern Orthodox Church. What is the relation between these two authorities? Are they mutually dependent or does one authority have primacy over the other?
The relationship between these two authorities seems to be accounted
for as follows: a bishop has authority in local church affairs in his eparchy, in which in principle all other bishops should not interfere. If, however, he deviates from the Christian ethical and religious norms, then
the Council of Bishops has the right to accuse and even to remove him
from his ministry. This shows that the Council of Bishops has authority
over a particular bishop. Its primacy might be demonstrated also in the
election and the ordination of bishops. Nevertheless, the councils presuppose
the bishops, who are their members. If there is no bishop who
will convoke a council, it will not take place, implying that the church
council is not an abstract body, exercising its power independently over
bishops. During the councils, the bishops discuss and offer each other
advises about religious and church issues. Their decisions have authority not only for themselves, but also for the subsequent life of the Church.
Research Interests: Philosophy, Legitimacy and Authority, Philosophy Of Religion, Theology, Teología, and 11 moreПравославие, Authority, Filozofija, Eastern Orthodoxy, Eastern Orthodox Theology, Српска православна црква, Istorija Srpske Crkve, Srpska Pravoslavna Crkva, русская православная церковь, Srpska nacionalna kultura i istorija, and соборность
Irina Deretić is a Full Professor at the Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, as well as head of the project the “History of Serbian Philosophy”. Her fields of research are Ancient Greek Philosophy,... more
Irina Deretić is a Full Professor at the Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, as well as head of the project the “History of Serbian Philosophy”. Her fields of research are Ancient Greek Philosophy, German Hermeneutics, History of Serbian philosophy, Theory of Literature, Virtue Ethics, etc. She authored 4 books (How to Name Being (2 editions), Logos, Plato, Aristotle, From Plato’s Philosophy, Plato’s Philosophical Mythology), as well as more than 100 scientific papers in Serbian, English, German and Greek. She edited three volumes on Serbian philosophy. Together with Dr. Stefan L. Sorgner Deretic is the editor of the book From Humanism to Meta-Post and Transhumanism published by Peter Lang Verlag. She was a Visiting Professor at the Friedrich Schiller University in Jena, Germany (2007, 2008), Uppsala University, Sweden (2011), University of Vladimir, Russian Federation (2012, 2017). She is a member of the executive board of the Serbian Philosophical Society.
Research Interests:
Irina Deretić is a Full Professor at Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, as well as head of the project “History of Serbian Philosophy”. Her fields of research are Ancient Greek Philosophy, German... more
Irina Deretić is a Full Professor at Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, as well as head of the project “History of Serbian Philosophy”. Her fields of research are Ancient Greek Philosophy, German Hermeneutics, History of Serbian philosophy, Theory of Literature, Virtue Ethics, etc. She authored 4 books (How to Name Being (2 editions), Logos, Plato, Aristotle, From Plato’s Philosophy, Plato’s Philosophical Mythology), as well as more than 100 scientific papers in Serbian, English, German and Greek. She edited three volumes on Serbian philosophy. Together with Dr. Stefan L. Sorgner Deretic is the editor of the book From Humanism to Meta-Post and Transhumanism published by Peter Lang Verlag. She was a Visiting Professor at the Friedrich Schiller University in Jena, Germany (2007, 2008), Uppsala University, Sweden (2011), University of Vladimir, Russian Federation (2012, 2017). She is a member of the executive board of the Serbian Philosophical Society.
Кажется, в 19 веке не было писателя, кроме Ницше и Кьеркегора, кто бы так глубоко и личностно понял и артикулировал кризис в современном гуманизме, как это сделал Федор Михайлович Достоевский (1821–1881). С его точки зрения, существует... more
Кажется, в 19 веке не было писателя, кроме Ницше и Кьеркегора, кто бы так глубоко и личностно понял и артикулировал кризис в современном гуманизме, как это сделал Федор Михайлович Достоевский (1821–1881). С его точки зрения, существует неизбежная диалектика в самом понятии, которая ведет к преодолению традиционного гуманизма. Однако уникальность
подхода Достоевского заключается не в стремлении давать отчетливые ответы, а в показе парадоксальной природы гуманизма самого по себе и сознательной и бессознательной внутренней жизни человека. Более того, во всех своих трудах Достоевский представляет постоянный поиск новой идеи, новой мысли, или нового слова о человеческом бытии, которое никогда не было сказано прежде. В этом эссе я собираюсь критически прояснить то, что собой представляют, на мой взгляд, три наиболее значимые идеи Достоевского, касающиеся парадоксов традиционного гуманизма. Эти парадоксы лучше проявляются в важных понятиях: «высший человек», «новый человек» будущего и «всечеловек».
подхода Достоевского заключается не в стремлении давать отчетливые ответы, а в показе парадоксальной природы гуманизма самого по себе и сознательной и бессознательной внутренней жизни человека. Более того, во всех своих трудах Достоевский представляет постоянный поиск новой идеи, новой мысли, или нового слова о человеческом бытии, которое никогда не было сказано прежде. В этом эссе я собираюсь критически прояснить то, что собой представляют, на мой взгляд, три наиболее значимые идеи Достоевского, касающиеся парадоксов традиционного гуманизма. Эти парадоксы лучше проявляются в важных понятиях: «высший человек», «новый человек» будущего и «всечеловек».