Ruska Književnost

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Михайлович Достоевский; рођен 11. новембра, односно 30. октобра по старом календару, 1821. године у Москви, преминуо 9. фебруара, односно 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу) био је руски писац и један од највећих писаца свих времена.[1]

Sažetak

Vodviljima i jednočinkama Antona Pavloviča Čehova u pozorišnoj recepciji u sarajevskim teatrima nije bila posvećena ozbiljnija pažnja, niti su bili predmet svestranijih istraživanja, o čemu svjedoče malobrojni odzivi na predstave Medvjed i Jubilej. Polazeći od ove činjenice, kao i od činjenice da se ovaj ruski klasik smatra inovatorom kako u oblasti male forme, tako i u oblasti drame, s kvalitetom dekanonizacije žanra (Kusturica, 2011), autorica u ovom tekstu propituje je li inovativnost, kao temeljni kvalitet ovog pisca, uočljiva u Čehovljevim vodviljima, odnosno, preciznije, je li bila prepoznata i uočljiva u sarajevskim scenskim interpretacijama. U tekstu se također ističe važnost ovih tzv. lakih, „perifernih žanrova“ za razumijevanje evolucije Čehovljevog dramskog opusa i njegovog djela uopće.

Резюме

В театральной рецепции в сараевских театрах, водевили и одноактные пьесы Чехова не были удостоены более серьезного и всестороннего рассмотрения, о чем свидетельствуют отзывы на спектакли Медведь и Юбилей. Исходя из этого факта, а также из того, что Чехова принято считать новатором в области малых литературных форм, а также в области драмы, новаторство, получившее значение деканонизации жанра (Кустурица, 2011), автор в данной статье рассматривает было ли это новаторство, как фундаментальное качество писателя, признано и видно в его водевилях, точнее в сараевских инсенировках. В тексте также подчеркивается важность, так называемых, «легких», «периферийных жанров» для понимания эволюции драматического опуса Чехова и его творчества в целом.

U ovom tekstu govori se o premijeri predstave održane u prvoj umjetničkoj sezoni rada prvog profesionalnog pozorišta u Sarajevu (1921. godine, Narodno pozorište), u režiji ruskog emigranta Aleksandra Vereščagina, predstave koja je rađena po motivima dvije Čehovljeve priče. Autorica se dotiče problematike dramatizacije i inscenacije proznih žanrova općenito kao i pitanja scenske interpretacije književnih djela.

A. P. ČEHOVA: LJUBAV U VRIJEME IRONIJE Cilj ovog rada jeste istraživanje modela figure heroja u dramama Antona Pavloviča Če-hova. Pri analiziranju modela figure heroja analizirane su četiri najznačajnije drame A. P. Čehova uz konsultovanje literature o poetici drame 20. stoljeća radi jasnijeg razumi-jevanja konstrukcije likova. Naime, fokus je stavljen na četiri drame u četiri čina: Tri sestre, Ivanov, Galeb i Ujka Vanja. Zbog stavljanja ljubavi u ključni kontekst ovog rada predmet istraživanja nije drama Višnjik. Rad je naslovljen tezom o funkcionisanju i gra-đenju likova u dramama na principu ironijskog modusa te je time postavljen cilj ispiti-vanja i dokazivanja naslovne teze. Pri tome je vrlo zanimljivo baviti se takvim modelom heroja smještenim u dramske situacije iz perspektive A. P. Čehova. 1. UVOD Rad pod naslovom Ironijski modus heroja u dramama A. P. Čehova: Lju-bav u vrijeme ironije nastao je sa ciljem ispitivanja Čehovljevih dramskih tekstova i ispitivanja načina konstruisanja modela figura heroja kroz lju-bavne odnose koji su prikazani unutar tekstova. Fokus rada je stavljen na četiri drame u četiri čina: Tri sestre, Ivanov, Galeb i Ujka Vanja. Zbog stavljanja ljubavi u ključni kontekst ovog rada predmet istraživanja nije drama Višnjik. Cilj rada je da kroz ironijski model (anti)heroja u ova četiri dramska teksta bude ispitana (ne)ostvarenost ljubavnih odnosa. Općepoznata je činjenica da je A. P. Čehov pisao svoje drame s ciljem da budu komedije, ali je ironija njegovih drama bila upravo ta da je publika s premijernih izvođenja za Čehovljevog života izlazila uplakana, što zapravo