Vedran Golijanin

У неопатристичкој теологији приметан је недостатак националног елемента, првенствено због хипотезе о етнофилетизму као најопаснијој јереси модерног Православља. С обзиром на то да је савремена теологија, захваљујући мисиологији и теологији инкултурације, постала отворенија за теорије културе и могућност постојања хришћанских националних култура које не морају нужно да буду повезане са национализмом, испоставља се да је нацрт за ново пастирско богословље, које би истовремено било и предањско и контекстуално, садржан у идеји светосавља. Дело Преподобног Јустина Поповића Светосавље као философија живота, посматрано с пастирске и мисиолошке тачке гледишта, може да буде одличан темељ за изградњу новог пастирског богословља и, штавише, пастирског програма Српске Цркве.

Аутор описује појам образовања у класицима конфуцијанистичке књижевности (Изреке Конфуцијеве, Књига Менцијева, Велико учење и Доктрина о средини), обраћајући посебну пажњу на етичко учење ових списа, тј. на њихову аретологију, која се и данас налази у темељу кинеског и уопште далекоисточног светоназора. Такође, аутор износи преглед примене конфуцијанистичког образовног модела кроз историју, од династије Хан до маргинализације и ревитализације конфуцијанизма у НР Кини. Циљ овог резимеа историје кинеског образовања јесте испитивање вредности једног примарно моралног система учења у променљивим друштвеним и политичким околностима (од феудалне монархије до савремених политичких система), његове примењивости у модерном школству и његовог потенцијално глобалног значаја. Закључни део рада садржи анализу резултата ревитализације конфуцијанистичких вредности у далекоисточним земљама и импликације традиционалног моралног образовања у контексту модерног научног прагматизма.

Аутор описује и анализира рецепцију теологије и етике Књиге Менцијеве (Mengzi), класичног кинеског списа из конфуцијанистичког канона, у синолошкој и мисионарској мисли истакнутог оксфордског научника Џејмса Лега (1815-1897). С обзиром на то да је Лег преводио и коментарисао "свете списе" древне Кине у време када је европско интересовање за источну Азију било претежно мисионарско, исти дух је прожимао и његово читање Менција. Ипак, Легову мисао краси и дух отворености, уважавања и нескривене симпатије према кинеској култури, што га је у 19. веку чинило контроверзним, док га данас чини занимљивим претечом на пољу међурелигијског дијалога и инкултурације. Рад садржи анализу два најбитнија аспекта Леговог читања Менција, тј. анализу теоријâ о кинеском монотеизму и о хришћанској природи Менцијеве етике, уз критичку процену аргумената које су износили и Лег и његови противници.

Сусрет хри шћанства и хеленске културе подразумевао је инкултура цију - процес у ком хришћанство постаје природни део културе и истовремено је преображава. Резултати првобитне инкултурације, тј. византијска и латинска хришћанска култура, проповедани су заједно са Јеванђељем свим народима који су се, макар из европске перспективе, налазили на нижем ступњу културног развоја. Ова мисионарска стратегија, међутим, није уродила плодом у источноазијским мисијама, нарочито у Јапану и Кини. Наметање европске хришћанске културе народима који су већ имали богату културну традицију произвело је кризу идентитета међу обраћеницима која траје до данас. Ендо Шусаку је био јапански хришћанин и писац који је у својим делима описивао како опште трвење хришћанства и јапанске културе, тако и своју унутрашњу борбу између оданости страној религији и домаћој култури. У раду ће бити описан Ендоов лични доживљај овог сукоба, а потом ће бити испитани начини на које је Ендо покушао да га разреши.

У раду се разматра традиционални концепт пастирског богословља које је у Православној Цркви формирано под утицајем римокатоличке просветитељске школе пастирске теологије. Аутор критикује концепт пастирског богословља као науке о парохијском свештенику, тј. разматра његову ваљаност у савременом црквеном школству, а затим указује на проблеме које тај концепт узрокује у животу Цркве. Православна варијанта просветитељског или неосхоластичког пастирског богословља, које је одавно превазиђено и у римокатолицизму, у блиском је односу са негативним облицима традиционализма и конзервативизма, као и увек негативног религијског формализма, што неизбежно води религизацији црквеног живота. Аутор предлаже реформу овог дела богословља зарад боље припреме теологâ за суочавање са модерним изазовима, што подразумева напуштање старог римокатоличког концепта, превазилажење традиционализма и озбиљнији дијалог са савременим светом.

Православна пастирска психологија је теолошка дисциплина која је, у свом тренутном облику, првенствено усмерена на појединца и његове духовне и душевне проблеме. У студијама пастирске психологије, међутим, приметан је недостатак озбиљне анализе савремених друштвених и културних околности, без које је анализа човековог духовног живота непотпуна. У раду је изложено теолошко виђење идеја канадског психолога Џордана Питерсона, његове теорије културе и критике постмодерног друштва, због којих је привукао пажњу бројних теолога. У Питерсоновим делима и јавним наступима, јудео-хришћанска традиција представљена је као темељ западне (или уопште хришћанске) цивилизације, а та тврдња је полазна тачка како Питерсонове тако и опште теолошке критике савременог (постмодерног) друштва и културе. Због тога је Питерсон вредан саговорних у дијалогу теологије и психологије, па би евентуална рецепција његових идеја у пастирској психологији могла обезбедити овој дисциплини неопходну критичку призму за посматрање друштвеног и културног оквира човековог бића. Аутор истражује начине на које се Питерсонова мисао може инкорпорирати у пастирску психологију и помоћи у прецизирању циљева друштвено-културне стратегије Цркве у савременом добу. Истраживање почиње одређивањем места за друштвену критику у оквиру пастирске психологије, а потом следи испитивање Питерсонове теорије културе, изражене кроз архетипе реда и хаоса. Кроз контекстуализацију Питерсонових идеја у наш црквени и друштвени оквир, аутор показује да су оне компатибилне са основним теолошко-пасторалним идејама и друштвено-културним ставовима Цркве.

Док је Веселин Чајкановић изнео теорију по којој крсна слава води порекло од култа предака из старе српске религије, бројни његови критичари инсистирали су на очигледним црквеним елементима славског обреда и славских обичаја. У теоријама о црквеном пореклу славе, елементи култа предака се негирају или минимализују, што је засновано на претпоставци да хришћанство у додиру са нехришћанским културама нужно уништава њихове религијске симболе и замењује их новим, оригиналним хришћанским изразима. Мисиологија и теорије о односу хришћанства и културе, међутим, инсистирају на чињеници да хришћанство није увек наступало непријатељски према нехришћанским културама, као и на томе да је најбољи однос преображавајући, што подразумева прихватање и давање хришћанског смисла добрим изразима човековог религиозног бића. Уколико се прихвати овакво виђење односа хришћанства и културе, уместо оног које подразумева њихово непријатељство, Чајкановићева теорија о пореклу крсне славе може бити тумачена управо као сведочанство преображавајућег црквеног метода. Истовремено, идеја о крсној слави као христијанизованом култу предака може бити аутентичан српски допринос свехришћанској мисиолошкој расправи о месту култа предака у хришћанској религији.

While most Christian denominations were condemning or openly demonizing movies when this form of artistic expression was still in its infancy, many of them today embrace film and use it for pastoral purposes. Orthodox Church is not an exception: while at the end of the 19 th century Holy Synod of the Russian Church officially opposed movies because of their potential to lead the faithful astray, modern Orthodox filmmakers produce movies with the blessings of the highest Church authorities. Some of these movies, e.g. The Island (2006) and Man of God (2021), seem to function as cinematic homilies, more effective and more memorable than traditional formal homilies one can hear inside the church buildings. Nevertheless, religious movies are primarily artistic expressions and, as such, should be interpreted as any other work of art. Theological interpretation of movies, especially by pastoral theologians, should encourage their actual use as pastoral means in parish communities. Since the theology of film is still largely unknown or ignored in the Orthodox world, this paper contains a short introduction to the topic of "theology and film", which is followed by a theological analysis of four films with specifically Orthodox themes: The Island, Angel's Aisle, Healing Fear and Man of God.

У раду је изнесен преглед пасторалне теорије немачког и америчког теолога Пола Тилиха. С обзиром на његово уважавање савремене медицине и психологије, као и дубо-ко разумевање културе и симболичких облика, Тилих је формулисао занимљиве смернице за развој пастирског богословља у савременом добу. Иако је био протестантски теолог, његова мисао је неизбежна и изузетно вредна у свакој расправи о односу хришћанства и културе, што свакако спада и у интересовање православног пастирског богословља. Због тога ће у раду, упоредо са прегледом Тилихове пасторалне теорије, бити изнете и оцене њене валидности из православне перспективе.

Христијанизација Индије, започета у првим вековима хришћанства, процес је који се одвија и данас. Употреба индијске философије, теологије, културних и религијских симбола у хришћанском теолошком контексту постала је, након векова европске импози-ције, нормативна у скоро свим хришћанским деноминацијама које имају своје упориште у Индији. Аутор износи преглед неколико најинтересантнијих примера хришћанске ин-културације у Индији у новијој историји, с циљем упознавања српске теолошке мисли са плодовима индијске мисије.

Сажетак: Аутор описује и објашњава основе теологије инкултурације, кон-цепта који у спољашњој мисији означава прилагођавање хришћанства ло-калним културама, док у унутрашњој мисији означава пасторални рад на очувању хришћанског културног идентитета већ христијанизованих народа. Теологији инкултурације није посвећено много простора у оквиру пастирског и мисионарског богословља на српским теолошким училиштима, а често се о њој уопште и не расправља. Због тога је неопходан један кратак увод у теоло-гију инкултурације, преглед тема којима се она бави и указивање на могућно-сти њеног развоја унутар практичних теолошких дисциплина.

Аутор анализира питање народне религиозности и испитује њену везу са "вишом" религиозношћу коју заступају традиционалне хришћанске цркве. Иако је ово наизглед антрополошки проблем, пажљивија теолошка анализа открива да је овде, заправо, реч о кључном елементу инкултурације, односно о флексибилности хришћанства приликом сусрета са различитим народима и културама. Поједини облици народне ралигиозности, нпр. далекоисточни култ предака, показали су се као битне препреке у хришћанским мисијама или у учвршћивању хришћанства међу већ христијанизованим групама. Због тога је неопходна детаљна пасторална и мисиолошка анализа овога проблема.

Аутор у раду излаже основне аргументе екстерналистичке и интерналистичке школе у изучавању феномена исламофобије. При том је посебна пажња посвећена питању спојивости ислама са традиционалним јудео-хришћанским вредностима европске цивилизације. Износећи преглед и критику ставова обе школе, аутор покушава да изгради објективно виђење исламофобије и да на њу понуди одговор у духу хришћанског братољубља.

Алвин Плантинга је хришћански философ који је велики број својих дела посветио оповргавању натурализма, а нарочито споја натурализма и еволуције који је, по њему, неприродан. Плантинга најпре конструише епистемологију која је прихватљива и за теисте и за атеисте, да би на основу ње разоткрио немогућност натурализма да објасни истинита уверења. Потом Плантинга настоји да првобитни еволуциони аргумент против натурализма претвори у доказ за постојање Бога.

Битно питање које се наметнуло савременој хришћанској теологији, како у расправи о демитологизацији Светог писма тако и у расправи о односу теологије и природних наука, јесте однос митског и религијског мишљења. У овој контроверзи најистакнутије су две екстремне позиције: на једној су они који сав садржај Библије своде на мит, док су на другој они који не признају постојање било каквог облика мита у Библији. Обе стране темеље своје ста-вове на предрасудама о миту које је неопходно пажљиво испитати. Због тога су у раду изложене теорије о миту Ернста Касирера и Рудолфа Бултмана, чије ће поређење и процена довести до јаснијег виђења митског мишљења и места које миту припада у оквиру хришћанства.

Апстракт: У првом делу овог рада аутор описује атеистичку мисао оксфордског еволуционог биолога Ричарда Докинса. Други део рада износи хришћанске одговоре оксфордског теолога Алистера Мек Грата на Докинсов атеизам, као и Мек Гратов покушај конструисања " научне теологије " у складу са мишљу Томаса Ф. Торенса. Непристрасно излажући и поредећи тезе двојице истакнутих оксфордских науника, аутор уводи читаоца у главне теме савремене дебате између атеизма и теизма. Описивање темеља Мек Гратове и Торенсове " научне теологије " или " теолошке науке " у учењу Светог Атанасија Великог јесте подстицај за боље промишљање односа теологије и природних наука у савременом православном богословљу.

Аутор се у овом раду бави питањем социјалног учења Цркве и његовим последицама на пољу пастирске службе и мисије у савременом свету. Основно питање је следеће: да ли недостатак систематичности православне теологије на овом плану значи да Црква уопште нема дефинисан став о данашњим социјалним проблемима, нпр. о растућем проценту сиромаштва код нас и у свету? Ослањајући се на поједине ранохришћанске и византијске изворе, као и на одређене студије из области Пастирског богословља, аутор показује да недостатак систематског теолошког бављења социјалним питањима не значи и недостатак интересовања Цркве за друштвене околности у којима живе верни. Управо су јасни одговори православног богословља на питања савременог друштвеног живота, као и израженија друштвена ангажованост Цркве, неопходни ради постизања бољих резултата на пољима унутрашње и спољашње мисије.

In this paper, the author explores the New Atheism movement in the West and contemporary Western apologetics. The goal of such research is to present the apologetics as a valid answer of the Church to modern science and atheistic conclusions based on it. Apologetics should be reestablished as a separate theological discipline that would help young theologians understand the issues in dialogue between New Atheism and Christianity, which are currently studied briefly in pastoral theology.

Овај рад бави се инкултурацијом, мисионарским методом који је првобитно формулисан у римокатоличкој теологији, и њеним потенцијалним смештањем у оквире православног мисионарског богословља. Основни циљ рада је, према томе, доказивање компатибилности између инкултурације и православне мисиологије. Истраживање је спроведено кроз четири поглавља, од којих свако представља виђење инкултурације из различитих перспектива: теолошке, историјске, антрополошке, а затим и из перспективе унутрашње црквене мисије. У првом поглављу изнето је поређење теолошких претпоставки инкултурације и православне мисиологије и показано је њихово суштинско слагање. Друго поглавље представља историјски преглед хришћанских мисија и покушај да се у њима пронађу елементи инкултурације. Истинска инкултурација видљива је у мисији ране Цркве, али су историјске околности довеле до развијања других мисионарских метода због којих је инкултурација запостављена и скоро заборављена. Њено поновно оживљење десило се у другој половини 20. века, тако да је инкултурација данас једна од најактуелнијих мисиолошких тема. Треће поглавље служи као додатна аргументација за теологију инкултурације, а засновано је на теоријама о културним системима, религији и симболичким облицима. Четврто поглавље разматра путеве реинкултурације у унутрашњој мисији Цркве. Овакав приступ феномену инкултурације потврђује њену суштинску подударност за православном мисиологијом, али и открива да је управо инкултурација добро решење за проблем стагнације савремене православне мисије. Такође, кроз рад се предлаже неколико начина на које инкултурација може бити практично примењена. Да би се постигао тај циљ, неопходно је ослободити православно хришћанство терета религизације и поново успоставити везу са ранохришћанским менталитетом који је спремно ступао у дијалог са културом и освећивао њене позитивне елементе.