Uvod u filozofiju 2
1. Hegel: Pojam konkretnog i razvića
Razviće je poznata predstava, ali ono što je najpoznatije jeste zapravo nešto nepoznato, bez filozofskog obrazovanja. Ideja tek treba da postane, i nije data na početku. Misao je formalna, pojam je određenija misao, a ideja je misao u svome totalitetu, u po sebi i za sebe postojećoj odredbi. Ideja je i jedina istina. Razviće se sastoji u dva razna stanja. Jedno od stanja je dar, moć, biće po sebi, potentia, dunamys. Drugo od tih stanja je samostalno biće, stvarnost, actus, energeia. Na primeru čoveka: Čovek je po prirodi uman, ali samo kao potentia, tako isto i razum, fantaziju, volju, postoji njihova realna mogućnost ali nije sposoban uradi išta umno, razumno itd, kada um postane po sebi za njega, tada čovek ima stvarnost i tada on za njega postoji. Ono što je po sebi održava se, nije čovek dalje otišao ako je uman za sebe, nema nikakve nove sadrzine, ali razlika je ogromna. Stupati u egzistenciju, znači menjati se a ostati jedno isto. Klica ima nagon da se razvije, zato sto je nagon iz protivrecnosti, sto jeste samo po sebi a ne treba da je. Klica hoce da proizvede samu sebe, da se vrati samoj sebi.
Šta se razvija? Ono konkretno, a to konkretno je suštinski jedno pri tome da sadrži različite momente delotvornosti. Nije konkretno samo delo, vec i ono što je po sebi, subjekat delotvornosti, isto tako delotvornost i ono što počinje. Zadatak filozofije je da nasuprot apstraktnosti u smislu forme, istakne ideju koja je suštinski konkretna - jedinstvo odredaba. Tu se razlikuje razumsko od umskog saznanja. Ako je istinito apstraktno onda je ono neistinito. Filozofija je najveći neprijatelj apstraktnog, vraća nas konkretnom. Ideja je po svojoj sadržini u sebu konkretna, kao i po sebi, a interes joj je i za nju da bude spolja ono sto je ona po sebi. Tako dobijamo kretanje konkretnoga. Unutrašnja protivrečnost konkretnoga jeste ono što podstrekava na razvoj. Istinito je kretanje, proces, proces, alu u njemu je mir, razlika, kada postoji, jeste samo razlika koja iščezava, na osnovu čega postaje puno konkretno jedinstvo. Primer cveta: cvet ima različite kvalitete, ali ipak je on jedan.
Filozofija jeste saznanje ovog razvića.
2. Hegel: istorija filozofije i filozofije
Predstaviti jedan na proizlaženja, saznatu nužnost odredaba, to je zadatak i posao same filozofije. Redosled sistema filozofije u istoriji isti je kao redosled u logičkom izvodjenju pojmovnih odredaba ideje. Kada se osnovni pojmovi sistema koji su se pojavili u istoriji filozofije sasvim očiste od onoga što se odnosi na njihovo spoljasnje uobličenje, na njihovu primenu na posebnosti i tome slično, onda se dobijaju različit stupnjevi odredbe same ideje u njenome logičkome pojmu. Prve filozofije su najsiromasnije i najapstraktnije; ideja je kod njih najmanje određena, one se drže samo u opštostima, nisu ispunjene. Najpoznija, najmlađa, najnovija filozofija jeste najrazvijenija, najbolja, i najbogatija - ona sama mora biti ogledalo cele istorije.
3. Hartmanova koncepcija istorije filozofije
Filozofija uzima svoj sadržaj, svoje probleme iz oblasti nauke, umetnosti, religije, mita... Zato stvarno, prodiranje u razvojno kretanje filozofskog mišljenja bezuslovno pretpostavlja uvid u razvojno kretanje svih ovih oblasti - naročito u razvoj naučnih oblasti, jer one zauzimaju centralno mesto u okviru filozofkog materijala. Proizlazi odatle zakljucak da je istorija filozofije najdalekosežnije uslovljena, to znači, najnesamostalnija grana celokupne istorije. Ali, Istorija filozofije ne treba da teži samo oblikovanju sakupljenog materijala, već mora od samog početka da se kreće u problemima. Da li se metodski put istorije filozofije uopšte može dohvatiti u ovom njenom odnosu prema drugim istorijskim granama ili u njemu sasvi iscrpi, i dali je način povezovanosti jedino o čemu je reč. Da li filozofija poseduje sebi, novi, svojstven način povezivanja, sebi svojstvenu vrstu istorijskog kontinuiteta, koja bi odgovara zahtevima njenih osobenih interesa. Kako će ovaj kontinuitet biti ostvaren, ako jeste onda će biti od pomoći filozofiji ona bi se ispostavila kao najsamostalnija. Istorija filozofije i filozofija se ne isključuju već uzajamno uključuju. Za metodu istorije filozofije je neophodno da se precizira pojam istorije problema. Nauka istorija filozofije samtra za svoj zadatak da obuhvati dva pitanja u jedan odgovor: objektivno svedočanstva o ličnosti, i svedočanstvo o naučno objektivnim problemima. Kojoj od ova dva pristupa treba dati prednost? Mora se unapred pretpostaviti podjednaka vrednost oba pravca. Postoji i dogmatski stav o ovom pitanju, na obe strane. Istraživač opšte istorije kulture, je uvek više sklon da ima u vidu mislioca nego mišljenje, i time zanemari filozofeme, koje bi trebalo da okarakteriše, ovakvim opredeljenjem se ne pomaže pitanju metode istorije filozofije. Sa druge strane ima onih koji misle da filozofija nema nikakve veze sa filozofirajućom ličnosti. Ovde umesto da se pita : koja je nadležnost znanja prema istorijsko faktičkom, ovde se pita, Šta vredi da se na istorijsko faktičkom saznaje. Individualnost pojedinačnog čoveka je najkomplikovanija i najmnogostranija od svih istorijskih pojava. Ne postoji nijedna grana istorije kojoj ona ne bi pripadala. Rekonstruisati istorijsku ličnost znači u njoj uspostaviti jedinstvo istorije. Hegel je zahtevao da nadje dijalektiku pojmovnih određenja logičke ideje neposredno u istorijskom proizlaženju jednih iz drugih filozofskih sistema. Zahtev ovakve vrsta uvek pretpostavlja prekoračenje istorijske nadležnosti i ignorisanje osobenosti činjenica.
Kako je moguća istorija problema? Moramo već da posedujemo problem, da bi mogli da se bavimo istorijom problema.
4. Hartmanova kritika " stare ontologije" i ideja "nove ontologije"
Šta je stara ontologija? Pod njom se misli na učenje o bivstvu koje je bilo vladajuće od Aristotela do završetka sholastike. Staro učenje o bivstvu (essencia, sutini)zgusnuto u supstancijalnu formu a shvatljivo je u pojmu- predstavlja određujuću i oblikovnu unutrašnjost stvari. Pored sveta stvari, u koji je uključen i čovek, istupa svet suština, koji nevremeno i nematerijalno obrazuje jedno carstvo savršenosti i višeg bivstva. Opšte je pokretački i svrhovito delatni određujući princip stvari. Suština je supstancijalna forma i kao konačni uzrok razvoja određuje nastajanje i razvijanje organizma. Ista šema je prenesena na ceo svet, pa su svi procesi bili shvaćeni teleološki. Uspemo li da uočimo supstancijalnu formu neke stvari, sa njom onda imamo istovremeno i ključ svih promena kojima ta stvar podleže. Supstancijalna forma može se zahvatiti pojmom a metodičko sredstvo za to je definicija. Definicija je sa svoje strane posao razuma, koji nema ništa drugo da čini nego da suštinske delove forme izvuče iz konačnih stadija prirodnog procesa nastajanja i da ih sređeno spoji.
Kritika čistog uma, čini istorijsku graničnu liniju od koje ontološko mišljenje skoro uopšte iščezava. Kod Kanta otpada otpada deduktivna šema postupanja. Može se dedukovati samo iz principa koji su a priori izvesni, ali upravo apriorizam ovde podleže kritici. On se ograničava na dve vrste opažanja i na nekoliko kategorija, pa i ove važe samo za pojavu, a ne bivstvo stvari po sebi. Time se isljučuju supstancijalne forme, a istovremeno je s njima okončao i učenje o essentia. Kritika moći sudjenja napada i teleologiju u jnenoj najvlastitijoj orijentacionoj oblasti, to jest u oblasti organskog, i odriče joj konstitutivni značaj. Novo učenje o bivstvu se ne može preduzeti kao ontologija suštine. Iza te tendencije stalno stoji postulat deduktivnosti. Kategorije o kojima raspravlja nova ontologija nisu dobijene ni pomoću definicija Opšteg niti izvođenjem iz jedne formalne tablice sudova, već su korak po korak dokučene posmatranjem realnih odnosa. Osnovna teza: ontološke kategorije nisu nikakvi apriorni principi. A priori mogu biti samo samo intuiciji, saznanju, sudovima; čitava suprotnost a priori i a posteriori je čak samo saznajno teoretska. Ali u ontologiji se ne radi o saznanju.već o predmetu saznanja ukoliko je on kao takav i stovremeno i natpredmetan, tojest nezavisno od toga da li i u kojim granicama saznanje stvarno čini bivstvujuće predmetom. Principi bivstvujućeg predmeta nisu i principi saznanja. To je razlog zašto ne mogu biti a priori saznate samo kategorije bivstva, već i same naše vlastite saznajne kategorije, na kojima a priori počiva ovo saznanje. Saznanje nikad ne postaje predmet saznanja, te refleksijom onoga je predmet mišljenja, refleksijom onoga što saznajemo dolazimo do toga kako saznajemo. Put nove ontologije prestavlja se kao kategorijalna analiza - jedan postupak koji se ne svodi ni na idukciju ni na dedukciju, niti se sluzi čisto aposteriornim ili čisto apriornim saznanjem. On pretpostavlja celokupni obim iskustva. U novoj ontologiji nije svet izgradjen s obzirom na čoveka već čovek s obzirom na svet. Niži stupnjevi bivstva su samostalni u odnosu na viša ali viši stupnjevi su zavisni od nižih ali to ne znači da su viši slojevi određeni od oni nižih već imaju svoje sopstvene zakopnitosti.
5. Slojevanje realnog sveta i njegova zakonitost
Raznolikost formi pak očevidno obrazuje jednu stupnjevitost, čiji je poredak u grubim crtama dobro poznat: stvar, biljka, životinja, čovek, zajednica - i možda još nešto. Tako, ovde se možda može dodati istorija kao struktura i proces koji obuhvata narodne zajednice ili se smenjuju. Ovaj poredak pokazuje se kao nehomogen: čovek je i životinja, ali nije biljka; životinja i biljka i jednu stvarstvenu stranu, ali zajednica nije čovek. Ona zacelo obuhvata čoveka i iznutra ga oblikuje, ali sama je nešto sasvim drugo. A isto naročito važi za istoriju. Dakle mora se naći neka druga podela, na kojoj se kategorijalna različitost stupnjeva može dokučiti jednoznačno i u skladu sa samim fenomenima. U tu svrhu se može bez dvoumljenja poći od Dekartove podele sveta na mišljenje i rasprostrtost. Ova dva carstva se razlikuju po celokupnom načinu svog bivstva. Prostorni spoljašnji svet raspada se u dva sloja: sloj stvari i fizičkih procesa, s jedne, i sloj živih bića - s druge strane. Oblast neprostornog, suprotnost duševnog i duhovnog. Duhovne sadržine podrazumevaju jezik, znanje, vrednovanje, pravo... Takvi sadržaji transcendiraju svest pojedinca i u svom ukupnom stanju nikad ne prelaze u jednu ljudsku svest, ne postoji neka opšta svest koja okružuje i obuhvata individue. Medjusobni slojevi iako podeljeni, međusobno se ne isključuju, već stoje uzajamno. Svaki od ovih slojeva ima sebi svojstvene kategorije. Na primer: razmena materije, asimilacija, samodelatna reguacija i reprodukcija individua nedvosmisleno odvajaju bivstveni sloj organskog od fizičko energetskog proces i dinamičkog sklopa. Najniži stupanj je jednoslojan. sledeći po visini dvoslojan, a najviši sadrži sve slojeve. Sve bivstvene tvorevine, bez obzira na stupanj izgrađene su odozdo na više.
1. U svakom naslojavanju bivstvenih slojeva stalno postoje takve kategorije nižeg sloja koje se vraćaju u višim slojevima; ali nikad nema kategorija višeg sloja koja se ponavljaju u nižim slojevima. Prezentovanje kategorija iz jednog sloja u drugi ide uvek u napred, anikad unazad
2. Vraćanje kategorija je stalno ograničeno vraćanje. Ono ne važi za sve kategorije nižeg sloja i ne širi se takođe bez daljeg na sve više slojeve. Postoji i prekid u vraćanju na određenoj slojnoj visini.
3. Pri svom presezanju u više slojeve kategorije koje se vraćaju menjaju se. NJih preoblikuje karakter višeg sloja. Ono što prelazi nepromenjeno stalno je samo jedan osnovni kategorijalni momenat.
4. Vraćanje nižih kategorija nikad ne sačinjava svojevrsnot višeg sloja. Ova svojevrsnot ova svojevrsno uvek počiva na pridolaženju nekog kategorijalnog novuma, koje je nezavisan od nižih kategorija i sastoji se u nastupanju kategorija nove vrste. Već promena elemenata koji se povraćaju počiva na nastupanju novuma
5. Uzlazni niz bivstvenih formi ne obrazuje kontinuum. Pošto na određenim mestima u nizu istovremeno nastupa kategorijalni novum na mnogim kategorijama, bivstveni slojevi se jasno odvajaju jedan od drugog. Ta odvojenost predstavlja fenomen distance slojeva koji je karakterističan za njihov poredak.
6. Pojmovna istorija kao filozofija
Ovaj naslov sadrži tvrđenje da pojmovna istorija jeste filozofija, ili mozda da bi filozofija trebalo da bude pojmovna istorija. Suština filozofije jeste njena pojmovnost. Kako odrediti predmet filozofije a pritom se ne zapitati za primerenost pojmova koje koristimo. Zar onda predmet filozofije nije sam pojam? Postavlja se zahtev za upotrebom jednoznačnih pojmova ali da li je to očekivanje legitimno, ili primereno filozofiji ono što je u naukama neosporno. U pretpostavci da sve zavisi od jednoznačnosti pojmova, leži pretpostavka da su pojmovi oruđa koja nas osposobljavaju da pristupamo predmetima i da ih potčinjavamo našem saznanju. Ideja čistog veštačkog jezika filozofskog mišljenja je razjašnjena kao nesprovodiva, jer je uvek neophodan jezik kojim već govorimo, a jezik kojim govorimo ometa naše saznanje. Jezik je sveobuhvatna prethodna izloženost sveta i otuda se ničim ne može zameniti. Pre svakog kritičkog filozofskog mišljenja, svet je već uvek za nas izložen u jeziku. Svet nam se artikuliše u učenju jezika. Nema nikad početka od nule. Jedini ispravni filozofski put onda jeste da se učini svesnim odnos reči i pojma kao odnos koji uslovljava naše mišljenje. Na primeru slobode se pokazuje kako postavljanje problema ne postaje razumljivo usled pretpostavke da se radi o identičnom problemu. Reč je naprotiv o tome da stvarna pitanja, onako kako se postavljaju sagledamo kao ono što valja razumeti. Treba da se razjasni skrivenost pojmovnog porekla filozofski pojmovnih reči, ako hoćemo da dokažemo legitimnost našeg postavljanja pitanja. Pojmovno objašnjenje uvek može da bude samo parcijalno. U korišćenju pojmova treba negovati disciplinu koja se može naučiti iz pojmovnoistorijskog istraživanja, tako da ona omogući pravu povezanost u našem mišljenju.
7. Hermeneutički krug
Hermeneutičko pravilo da se celina mora razumeti na osnovu pojedinačnog, a pojedinačno na osnovu celine, potiče iz antičke retorike i u novovekovnoj hermeneutici je preneto iz oblasti govorništva u umeće razumevanja. Anticipacija smisla u kojoj je zamišljena celina postaje eksplicitno razumevanje tako što delovi koji se određuju na osnovu celine, sa svoje strane određuju tu celinu. Kriterijum za pravilnost razumevanja je saglašavanje svih pojedinačnosti sa celinom. Izostajanje saglasnoti znači neuspeh razumevanja. Kada hoćemo da razumemo neki tekst, ne premeštamo se u autorovo duševno ustrojstvo, vać u njegovo mišljenje. Ako hoćemo da razumemo, priznajemo pravo onoga što drugi kaže, a još i pojačavamo njegove argumente. Cilj svakog sporazumevanja i sveg razumevanja jeste sporazum o stvari. Hajdeger piše, "taj krug se ne sme svesti na circulus vitiosus, ma se zato i trpelo. U njemu se skriva pozitivna mogućnost najizvornijeg saznanja, koja se na pravi način dokučuje samo ako je izlaganje razumelo da njegov prvi, stalni i poslednji zadatak ostaje da se njegova namera, obazrivost i prethodno shvatanje ne zavedu dosetkama i narodskim pojmovima, nego da njihovom preradom iz samih stvari osigura naučnu temu." U krugu hajdeger nalazi ontološki pozitivan smisao. Ko hoće da razume, izložen je pometnji koja dolazi od prethodnih mišljenja koja se ne potvrđuju na stvarima samim. Onaj koji izlaže "tekst", ne pristupa tekstu neposredno, iz spremnih prethodnih mišljenja koja žive u njemu, nego izričito pita o njihovoj valjanosti. Potrebno je biti svestan sopstvene predubeđenosti kako bi se sam tekst predstavio u svojoj drugosti i na taj način došao do mogućnosti da odigra svoju stvarnu istinu protiv našeg prethodnog mišljenja.
8. Gadamerovo razumevanje jezika
Klasična definicija suštine čoveka koju je postavio Aristotel, po kojoj je čovek živo biće koje poseduje logos. U zapadnog civilizaciji ta deficija se kanonizovala u formi čoveka kao umnog živog bića koje se razlikuje od životinja po sposobnosti mišljenja. Logos se prevodio kao um, odnosno mišljenje. Ali ta reč u stvari znači, pretežno, jezik. Za Aristotela, logos služi ljudima da pojasne šta je korisno, štetno, šta pravo, nepravo. Čovek može da učini očitim ono ne prisutno pomoću govora, tako da ga pred sobom vidi i neko drugi. Suštini jezika pripada upravo njegova duboka nesvesnost: Utoliko kovanje pojma jezik nije samo slučajno kasni rezultat. Reč logos ne znači samo mišljenje i jezik, nego i pojam i zakon. Mi nikada svesno ne možemo da istupimo iz jezika jer je ono rezultat nesvesne refleksije. Svo mišljenje o jeziku uvek pristiže iz jezika. Jezik nije jedno od sredstava pomoću kojih se svest odnosi prema svetu. One ne predstavlja treći instrument, pored znaka i oruđa - koji oboje pripadaju suštinskim čovekovim određenjima. Jer mi smo uvek obuhvaćeni nekim svojim sopstvenim jezikom. Rastemo, upoznajemo svet, upoznajemo ljude i na kraju sebe same, jedino ukoliko naučimo da govorimo. Jezik znači ne oruđe već steći prisnost i poznavanje samoga sveta koji nas susreće. U svem našem saznanju i mišljenju mi smo uvek već predubeđeni jezičkim izlaganjem sveta, u kome urastanje u svet znači izrastanje. Šta pripada jeziku?
1. Samozaborav koji pripada jeziku. Njegova vlastita struktura živom jeziku je strano. Što je više jezik ispunjen životom, to smo ga manje svesni.
2.Neindividualnost. Onaj koji govori jezik koji niko drugi ne razume, taj ne govori ništa. Reč hoće da bude reč koja pogađa, a to znači da ona jedino meni predstavlja neku stvar, nego da je ona stavlja pred oči nekom drugom kome govorim. Jezik ne pripada sferi Ja nego Mi. Pojam igre. Razgovor je taj koji pokreće govor, igra koju prihvatamo sa drugim i ciji rezultati nas ispunjavaju.
3. Univerzalnost jezika. On je sveobuhvatan. Ne postoji ništa što bi bilo isključeno iz mogućnosti kazivanja, samo ukoliko mišljenje nešto misli. Svaki iskaz je motivisan, i razumljiv je tek kada je to neiskazano shvaćeno sa iskazanim.
9. Gadamerova rehabilitacija autoriteta i predrasuda
Ono što se, pod idejom apsolutne samokonstrukcije uma prikazuje kao ograničavajuća predrasuda, spada, uistinu, u sam povijesni realitet. Treba se priznati legitimnost predrasude ako hocemo da vodimo računa o konačno povijesnom načinu bitka čovjeka. U čemu je osnova legitimnosti predrasuda? Šta legitimne predrasude razlikuje od svih onih bezbrojnih predrasuda do čijeg je prevazilaženja nesumnjivo stalo kritičkom umu? Tek zahvaljujuci prosvetiteljstvu pojam predrasude dobija nama uobičajeni negativni akcenat. Po sebi, predrasuda znači sud koji se donosi pre konačnog ispitivanja svih momenata koji određuju stvar. Predrasuda ne znači pogrešan sud, već je u pojmu ove reči da se može vrednovati i pozitivno i negativno. Sudu njegov dignitet daje tek obrazloženje, metodska sigurnost. <to znači da taj sud nema osnove, da je neosnovan. Tu leži zahtev da se predrasude potpuno isključe. Ako sledimo prosvetiteljsko učenje o predrasudama, naći ćemo tamo sledeću osnovnu podelu: Mora se razlikovati predrasuda čovekovog gledanja i predrasuda prevelike žurbe. Ono što nas zavodi u zablude ili je ugled drugih, njihov autoritet, ili je to naša supostvena prevelika žurba. Opšta je tendencija prosvetiteljstva da ospori svaki autoritet i da sve odlučuje pred sudijskim stolom uma. Tako i pismena predaja, Sveto pismo i svi drugi istorijski dokumenti ne mogu prosto naprosto da važe, moguća istina predaje, naprotiv, zavisi od verodostojnosti kojoj jo priznaje um. Um predstavlja izvor sveg autoriteta. Ono što je napisano ne mora biti istinito. Mi to možemo bolje znati.
Um je za nas samo realno povijesni um, tj, prosto naprosto: on nije svoj gospodar, već je uvek upućen na datosti kojima se potvrđuje. Zato su predrasude pojedinca, mnogo više nego njegovi sudovi, povijesna zbilja njegovog bitka. Osnovna pretpostavka prosvetiteljstva, prema kojoj metodski disciplinovana upotreba uma može da sačuva od svake zablude. U osnovi takve podele je isključujuća suprotnost izmedju autoriteta i uma. Konsekvenca prosvetiteljstva jeste podredjivanje svakog autoriteta umu. Ali time nije isključeno da i autoritet može biti izvor istine, a to prosvetiteljstvo nije zapažalo. Prosvetiteljstvo je dovelo i do deformacije pojma autoriteta značeći slepu poslušnost. Pojam autorita se zapravo odnosi na ličnost. No osnov autoriteta ličnosti, na koncu konca, nije u nekom aktu potčinjavanja i abdikacije uma, već u aktu priznavanja i spoznaje - spoznaje naime da je onaj drugi nadmoćan nad nama u sudu i sagledanju i da stoga njegov um ima prvenstvo. Autoritet se nikome ne daje već stiče, on počiva na priznanju i utoliko na radnji samog uma, koji, svestan svojih granica, ima poverenje u bolje sagledavanje drugog. Čak autoritet nema nikakve veze sa poslušnošću već sa spoznajom. U autoritet spada i poslušnost ali to sledi samo iz autoriteta koji neko ima.
10. Gadamerovo određenje klasičnog
Pojam klasičnog, koji je istorijska misao, počev od Drojzenovog otkrića helenizma, dobio je sada u nauci novo, pravo postojanja. Pojam klasične starine i klasičnog, koji od dana nemačkog klasicizma vlada, pre svega, pedagoškom mišlju, objedinjavao je u sebi normativnu i istorijsku stranu. Kao stilskoj oznaci, tom je antičkom pojmu, naprotiv, nedostajala svaka jednoznačnost. Pojam klasičnog sada opisuje jednu vremensku fazu, jednu fazu povijesnog razvitka, ali ne opisuje nikakvu natpovijesnu vrijednost. Ali u pojmu klasičnog se nikad nije izbrisao normativni elemenat. Klasično ne označava kvalitet koji se pripisuje određenim povijesnim pojavama, već osobit način bitka povijesnog, povijesno ispunjenje očuvanja koje - u uvijek ponovljenom potvrđivanju - omogućava da bude istinito. Klasično je ono što izdržava istorijsku kritiku, jer njegova povijesna vladavina, obavezujuća moć njegovog baštinjenog i očuvanog važenja, prethodi svoj refleksiji i u njoj se održava. Klasično je povijesna zbilja kojoj još pripada i podređena joj je istorijska svest. To je naprotiv, svijest o trajnosti o neizgubivom, o značenju nezavisnom od svih okolnosti doba - svijest u kojoj nešto nazivamo klasičnim jedna vrsta bezvremene sadašnjosti, koja za svaku sadašnjost znači istovremenost.
Prvo, u pojmu klasičnog je normativni smisao. No ako se ova norma retrospektivno odnosi na neku jednokratnu prošlu veličinu, koju je ona ispunjavala i predstavljala, ona već sadrži jedan vremenski ton, koji ona povijesno artikuliše. Izdvojio se jedan istorijski pojam kako bi označio sadržajno opisani stilski ideal. U modernom mišljenju pojam klasičnog je počeo da se upotrebljava za celinu klasične starine, kad je humanizam nanovo proklamovao uzornost ove starine. Autori koji važe kao klasični uvek su, kao što je poznato, reprezentanti određenih literarnih rodova. Oni su važili kao perfektno ispunjenje takve norme roda, ideal. Klasično je ono što se očuvalo, zato što samo sebi znači i samo sebe tumači. Što svakoj sadašnjosti nešto kaže kao da je to samo njoj rečeno. Da li takvo povijesno posredovanje prošlosti sa sadašnjošću, kakvog karakteriše pojam klasičnog, leži u osnovi ko delotvorni supstrat svakog istorijskog stava. Samo razumevanje ne treba zamišljati toliko kao jednu radnju subjektiviteta, već kao prodor u događanje predaje, u kojoj se stalno posreduju prošlost i sadašnjost. To je ono što se mora očitovati u hermenutičkoj teoriji, kojom previše vlada ideja postupka, ideja metode.
11. Gadamerov pojam delatno-povesne svesti
Kad god mi sa istorijske distance, koja u celini određuje našu hermenutičku situaciju, pokušavamo da razumijemo neku istorijsku pojavu, mi već podležemo delovanjima delatne povesti. Ona unapred određuje šta će nam se pokazati kao problematično a šta kao predmet istraživanja, i mi takoreći zaboravljamo polovinu onoga što zbiljski jeste, čak, još više: mi zaboravljamo celu istinu ove pojave, ako kao celu istinu uzimamo samu neposrednu pojavu. Da će se delatna povest ikad potpuno znati je isto tako hibridna tvrdnja kao i hegelov zahtev za apsolutnim znanjem, u kojem je povest navodno došla do potpune samoprozivnosti i stoga je uzdignuta na stanovište pojma. Delatno povijesna svest je naprotiv, momenat provođenja samog razumevanja, i mi ćemo videti kako je ta svijest djelotvorna već u zadobijanju tačnog pitanja. Delatno povijesna svest je , pre svega, svest o hermeneutičkoj situaciji. Pojam situacije karakteriše zapravo to da se ne nalazimo nasuprot njoj, i stoga o njoj ne možemo imati neko predmetno znanje. Mi smo oduvek u nekoj situaciji. Biti povijestan znači nikad se utopiti u znanju o sebi. Pojam situacije određujemo upravo time što ona predstavlja stajalište koje ograničava mogućnosti viđenja. Stoga u pojam situacije bitno spada pojam horizonta. Horizont je vidokrug koji obuhvata i uključuje sve što je vidljivo sa jedne tačke. Onaj ko ima horizont ume u okviru svog horizonta pravilno da oceni značenje svih stvari u pogledu blizine i daljine, veličine i malešnosti. Povijesnu pokrenutost čovekovog opstojanja i čini to da to opstojanje nije apsolutno vezano za neko stajalište i stoga i nema neki odista zatvoreni horizont. Horizont je, naprotiv, nešto u šta mi ulazimo i što se s nama kreće. Onom ko je pokretan pomjeraju se horizonti. Tako je isto ouvijek u pokretu i horizont prošlosti, iz kojeg živi sav ljudski život i koji je ovde u obliku predaje. Nije tek istorijska svest ona koja pokreće obuhvatni horizont. U njoj je samo ovo kretanje postalo svesno sebe. Horizont već uvek moramo imati. Razumeti nešto onda znači izmestiti sebe, preneti sebe u horizonte drugoga.
12. Ničeovo razlikovanje monumentalne, antikvarne i kritičke istorije
Suvišak istorije šteti živome čoveku. U trostrukom pogledu istorija pripada živome čoveku: pripada mu kao aktivnome čoveku i čoveku koji za nečim teži, njemu kao onome koji nešto čuva i poštuje i njemu kao patniku kome je potrebno oslobodjenje. Toj trostrukosti odnosa odgovaraju tri vrste istorije: jedna monumentalna, jedna antikvarna i jedna kritička vrsta istorije.
1. Monumentalna istorija : Zapovest takvog čoveka glasi: to što je jednom bilo u stanju da se proširi i da lepše ispuni pojam "čovek", takođe uvek mora biti prisutno da bi se to večno moglo. Da veliki trenuci i borbe pojedinaca čine, neki lanac, da se u njima kroz milenijume povezuje neki planinski lanac čovečanstva, da je za mene još uvek živo, svetlo i veliko ono najviše jednog takvog davno proteklog trenutka - osnovna je misao vere u humanost, koja se izriče u zahvatanju neke monumentalne istorije. Ali baš u tom zahtevu da ono što je veliko treba da bude i večno, raspaljuje se najužasnija borba. Jer sve drugo što živi dovikuje Ne. Monumentalnost ne treba da nastane suprotno je geslo. Kroz mozgove uplašenih i kratkovečnih životinja, koje se stalno pojavljuju za iste nužde i kratkotrajno se s naporom brane od propadanja. Oni pre svega žele živeti po svaku cenu. Stalno se bude neki koji s obzirom na proteklu veličinu i ojačani svojim posmatranjem osećaju tako usrećeni, kao da je ljudski život neka divna stvar i da je najlepši plod znati da je nekada neko ponosno i čvrsto išao kroz ovaj život. Čime koristi monumentalno posmatranje prošlosti? To veliko koje je jednom tu postojalo u svakom slučaju je jednom bilo moguće i zato će svakako opet jednom biti moguće, čovek hrabrije ide svojim putem. Suprotno, koliko različitog on mora predvidet ako želi da tako okrepljujuće deluje, kako s nasilno individualnost prošlosti mora ugurivati u neki opšti oblik i na svim oštrim uglovima razbijati u korist slaganja. Postoje momenti kada se monumentalna prošlost ne razlikuje puno od mitske fikcije. Ako vlada monumentalno posmatranje prošlosti nad drugim načinima posmatranja, onda prošlost sama trpi štetu, veliki delovi prošlosti se zaboravljaju i samo pojedine iskićene činjenice se dižu kao ostrva. Monumentalna istorija vlada analogijama: zavodljivo može da dovede čoveka do propasti, i ako se nadje u rukama egoista i zanesenjačkih zlikovaca, razaraće se carstva, ubijati vladari, izazivati ratovi i revolucije. Toliko štete koje monumentalna istorija jakim i aktivnim ljudima bili oni dobri ili zli može učiniti, a šta tek postiže kada njom ovladaju oni slabi i neaktivni. Na primeru umetnosti, šta ima više da stvarate kad su velika dela već napravljena.
Svaka od tri postojeće vrste istorije je u pravu baš samo na jednom tlu i pod jednim podnebljem: na svakom drugom izrasta u opustošujući korov. Kada je čoveku koji želi da stvori nešto veliko uopšte potrebna prošlost, tada njom ovladava pomoću monumentalne istorije. Onaj koji želi da istraje u navici i u onome što se odavno poštuje, neguje prošlost kao antikvarni istoričar; A onaj kome sadašnja nevolja pritiskuje grudi i koji po svaku cenu želi da zbaci to breme ima potrebu za kritičkom istorijom koja sui i osuđuje.
2. Antikvarna istorija: Čuvar i poštovaoc, verno sa ljubavlju prenosi tamo odakle dolazi, u čemu je postao, odaje zahvalnost za svoj život, brižno negujući od davnine postojeće želi da uslove pod kojima je nastao očuva kao takve kakvi posle njega treba da nastanu i tako služi životu. Istorija njegovog grada postaje mu istorija njega samog i u tome nalazi svoje zadovoljstvo, svoj sud. Ali antikvarno razumevanje nekog čoveka, neke gradske opštine, čitavog naroda ima uvek krajnje ograničen vidokrug; većinu stvari ono čak ne zapaža, a ono malo što vidi, vidi preblizu i izdvojeno. Tada za stvari prošlosti nema vrednosnih razlika i proporcija, koje bi među sobom istinski vodile računa o stvarima. Ona upravo zna samo da čuva život ali ne i da ga stvara, zato potcenjuje uvek ono nastajuće.
3. Kritička istorija: Čovek mora imati snage i povremeno je primenjivati, razbijati i rasturati neku prošlost kako bi mogao živeti: tu moć on postiže tako što istoriju stavlja pred sud, podvrgava je mučnom ispitivanju i osudjuje je. Ali to je uvek opasan posao za život, ljudi koji uništavaju prošlost opasni su i ugroženi ljudi u opasnim i ugroženim vremenima. Jer nikada se ne ukida činjenica da mi od prošlosti potičemo.
13. Niče: istorijsko, neistorijsko i nadistorijsko
Životinja živi neistorijski: jer se rađa u sadašnjici, kao neka brojka a da ne preostaje neki čudan, prekid, ona se zna pretvarati, ona ništa ne krije i pojavljuje se svakog trenutka u potpunosti kao ono što jeste, dakle ne može biti ništa drugo nego valjana. Čovek se naprotiv odupire sve većem i većem teretu prošlosti. Njegov život je u biti imperfekt koji se nikada ne završava. Ono čime sreća postaje srećom jeste moć zaboravljanja da se za kratko vreme može osećati neistorijski. Čovek koji uopšte ne bi imao moć zaboravljanja, osudjenog da svuda viđa neko bivanje. Takav ne bi verovao više u vlastito biće, u sebe. Teško da bi se on usudio da podigne i prst. Čitavoj delatnosti potreban je zaborav. Moguće je živeti skoro bez sećanja, pa čak srećno živeti, kao što pokazuje životinja, no nikako nije moguće živeti bez zaborava. Postoji izvestan stepen nesanice, preživanja, smisla za istoriju, usled koga život biva oštećen i na kraju propada. bez obzira da li je reč o pojedincu, narodu i kulturi. Ono istorijski i neistorijsko podjednako su nužni za zdravlje pojedinca, naroda, i kulture. To da se čovek oseća neistorijski treba smatrati važnijim i izvornijim jer se tu nalazi temelj na kojem uopšte može izrasti nešto pravo, zdravo i veliko. Aktivan čovek, kako je uvek besavestan tako je i on uvek bez znanja, on zaboravlja većinu stvari da bi činio jedno, on je nepravedan spram onoga što se nalazi iza njega, i poznaje samo jedno pravo, pravo onoga što sada treba da postane. Ako bi neko bio u stanju da u brojnim slučajevima nanjuši i ponovno udahne tu neistorijsku atmosferu, kao biće koje saznaje, uzdigao bi se do nadistorijskog stanovišta: Onaj ko se nalazi na nadistorijskom više ne bi mogao osećati zadovoljenje na dalji život, spoznavši Jedan Uslov čitavog zbivanja. "Ne" nadistorijskog čoveka, ne vidi spas u procesu, za njega je svet uvek već dovršen i dostiže svoj kraj. Kako bi nas deset novih godina mogle više naučiti nego što proteklih deset nije moglo. Potpuna jednodušnost, prošlost i budućnost je ista stvar. Dovodi istoriju da preterane zasićenosti, čak do gađenja.
14. Ničeov genealoški metod
Uočiti osobenost događaja izvan svake jednolične svrhovitosti, vrebati ih tamo gde ih najmanje očekujemo i u onome za šta se smatra da nema istorije - u osećanjima, ljubavi, svesti, u instinktima; Pomoću malih neuglednih istina, utvrđenih strogom metodom. Genealogija se suprotstavlja metaistorijskom irazvoju idealnih značenja i beskrajnih teleologija. Suprotstavlja se traženju "porekla". Poreklo bi bilo mesto istine. Kao apsolutna udaljena tačka što prethodi svakom pozitivnom saznaju, upravu bi poreklo omogućivalo znanje; znanje ga, međutim, prekriva, neprestano ga, u svom brbljanju, pogrešno razumevajući; iza istine, uvek skorašnje, škrte i odmerene, postoji hiljadugodišnja proliferacija zabluda. Ne verujmo da istina prebiva u istini. Istina, vrsta zablude koja ne može biti pobijena, zato što ju je dugo istorijsko vrenje učinilo nepromenljivom. Rad na genealogiji vrednosti, morala, nikada neće biti potraga za njihovim poreklom, pri čemu bi se zanemarile sve istorijske epizode, naprotiv, to će biti zadržavanje na sitničavostima i slučajnostima. Treba znati prepoznati istorijske događaje, njihove interese. Genealogija ne teži tome da obnovi vreme kako bi se opet učvrstio veliki kontinuitet s one strane širenja zaborava njen zadatak nije da pokaže da je prošlost i dalje tu da živi u sadašnjosti i dalje je obnavljajući pošto je čitavom putovanju nametnula pravac kretanja zacrtan na polasku. Treba se zadržati na ono što se dogodilo u rasipanju koje joj je svojstveno, to znači uočiti slučajnosti. Primer genealoške analize naučnika u njegovoj pažnji u čistoj privrženosti objektivnosti, brzo ce se otkrivati pisarije zapisničara, ili advokatski govori njegovog oca. Zašto su ljudi izmislili kontemplativni život? U varvarska vremena, kada snaga pojedinca napusti, on postaje bolji čovek tojest manje opasan i njegove se pesimistične ideje obrazuju samo kao reči i promišljanja. On će postati mislilac i najavljivač budućih događaja. Genealogija otkriva smelu igru dominacija.
15. Niče "Bog je mrtav"
Sam Niče tok zapadne istorije tumači metafizički, i to kao uspon i razvoj nihilizma. Svoje tumačenje tog kretanja Niče sažima u kratku rečenicu "Bog je mrtav." Ničeove reči označavaju sudbinu zapada tokom njegove dvohiljadugodisnje istorije. Reči Bog je mrtav Niče je prvi put izgovorio u trećoj knjizi spisa vesela nauka objavljenog 1882. godine. U rodjenju tragedije piše "Verujem u pragermansku izreku: svi bogovi moraju da umru". Ali ništa nije manje izvesno, i to treba znati od samog početka, da u Ničeovom mišljenju reči "Bog" služe za označavanje natčulnog sveta uopšte. Bog je naziv za oblast ideja i ideala. Reči Bog je mrtav znače: natčulni svet je bez delotvorne snage. On ne daruje život. Ničeova filozofija je protiv platonizma. Reči Bog je mrtav sadrže tvrdnju da se Ništa širi a ništa znači odsustvo natčulnog, obavezujućeg sveta. Nihilizam je istorijsko kretanje, a nije nikakvo shvatanje, nekakvo učenje koje neko zastupa. Nihilizam je temeljno kretanje unutar istorije zapada. Nihilizam znači " To da se obezvređuju najviše vrednosti, nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje zašto?" Za Ničea nihilizam nije samo pojava propadanja, već zakonitost istorije procesa zapada, on je unutrašnja logika zapadne istorije. Posrestvom nihilizma se obezvređivanje dosadašnjih vrednosti završava postavljanjem novih vrednosti. "Nepotpuni nihilizam, njegove forme mi živimo usred njega. Pokušaji da se nihilizmu umakne bez prevrednovanja dosadašnjih vrednosti: proizvode suprotno, zaoštravaju problem." Nihilizam mora da odstrani osim stranih vrednosti i mesto vrednosti, da odstrani natčulno kao oblast pa u skladu sa tim da preosmisli i prevrednuje vrednosti. Nihilizam postaje tako ideal prebogat životom. Šta se podrazumeva pod pojmom vrednosti? Gledište vrednosti jeste gledište uslova održanja, uslova povećanja s obzirom na složene tvorevine s relativnom trajnošću života u granicama postojanja. Vrednost je vrednost ukoliko važi, ona važi ukoliko se postavi kako ono o čemu se radi. Gledište je vrednost. Suštini života pripada htenje da se raste, povećanje. Svako održanje života služi povećanju života. Ali svaki život koji se ograniči na golo preživljavanje jeste propadanje. Život se u svojoj suštini pokazuje kao nešto što predstavlja vrednosti. Postajanje je za Niče volja za moć a na taj način je osnovna crta života. Samo postavljanje vrednosti temelji se na volji za moć. Hteti znači hteti biti gospodar, biti jači. Volja će pre hteti ništa, nego ne hteti, a ništa je nešto stvarno.
16. Fukoova arheologija
Stara pitanja tradicionalne analize (kakva je veza izmedju raznorodnih dogadjaja? Kako među njima ustanoviti nužni sled? Kakav je kontinuitet koji ih prožima? ili ukupno značenje koje oni naposletku obrazuju? Može li se odrediti jedna celina ili se treba ograničiti na utvrđivajne povezanosti?) od sada su zamenjene pitanjima drugog tipa: koje slojeve treba odvojiti jedne od drugih? Kakve tipove nizova treba ustanoviti? Koje kriterije periodizacije treba usvojiti za svaki od njih? Koji sistem odnosa se može opisati među njima?... U disciplinama istorije ideja, pažnja se preusmerava sa "razdoblja" ili "vekova" prema fenomenima prekida. Istorija nekog pojma nije istorija njegovog progresivnog istančavanja već različitih polja konstitucija i važenja. Više se ne postavlja problem tradicije i traga već granice i preseka. Istorija u našem vremenu teži arheologiji - intrinsčnom opisu spomenika. Izmedju arheološke analiza i istorije ideja ima mnogo tačaka razgraničenja:
1. Arheologija ne nastoji da odredi misli, predstave, slike, teme, opsesije koje se kriju ili pokazuju u diskursima, nego diskurse same, diskurse kao prakse podložne pravilima. Ona odbija da bude alegorijska, već se obraća diskursu kao spomeniku.
2. Arheologija ne nastoji da pronađe neprekidni i neosetni prelaz koji povezuje diskurse sa onim što im prethodi, okružuje ih i sledi ih.
3. Arheologija se nipošto ne ravna spram suverenog lika dela, i ne pokušava da uoči trenutak u kome se ono odvija od bezimenog obzorja.
4. Arheologija ne nastoji da ponovo uspostavi ono što su ljudi u trenutku govora mogli da misle, smeraju, iskušavaju, žele.
17. Strukturalizam
18. Jenakoimenost, samimenost i mimoimenost
Jednakoimenima se nazivaju one stvari kojih je samo ime zajedničko, a pojam bivstva po ovom imenu različit; tako se, na primer živo biće kaže i za pravog čoveka i naslikanog; kod njih je naime, samo ime zajedničko, dok je pojam bivstva po ovom imenu različit; jer ako bi neko izvestio šta kod svakog od njih znači biti živo biće, taj bi dospeo kod svakog od ovih do osobenog pojma.
Samimenima se pak nazivaju one stvari kojih je i ime zajedničko, a pojam bivstva označen po ovome imenu isti; tako se na primer živo biće kaže i za čoveka i za vola jer svaki od ovih se naziva živo biće po zajedničkom imenu a i pojam bivstva je isti; ako bi neko naime kod svakoga izvestio šta kod svakog od njih znači biti živo biće dospeo bi do istog pojma.
Mimoimenima se pak nazivaju one stvari koje imaju naziv po nekom imenu, razlikujući se od toga imena po padežu, kao što se od gramatike naziva gramatičar, a od junaštva junak.
19. Aristotelova prva filozofija kao onto-teologija
20. Aporije prve filozofije
1. Da li istraživanje uzroka pripada jednoj nauci, ili mnogim? Kod mnogih bića ne postoje sva načela. Jer, u kom smislu može postojati načelo kretanja kod nepokretnih bića ili priroda Dobra ako je ono neko kretanje po svojoj prirodi. Matematičke nauke nemaju kao načela dobro ili loše, ili nekakvo kretanje. Ako je tako, i ima više nauka o uzrocima, i ako je svaka o nekom drugom načelu za koju onda treba reći da je nauka koju tražimo? Koju nauku treba nazvati mudrošću, svaka ima neko pravo na to ime. Ukoliko je ona ponajviše vladarska i sposobna da vodi, te ukoliko ukoliko ostale nauke, kao njene sluškinje, nemaju pravo da joj protivreče, takva bi bila ona koja se bavi Dobrom i svrhom jer sve ostalo postoji radi toga. A ukoliko je određena kao nauka o prvim uzrocima i o tom što je ponajpre spoznatljivo, takva bi bila nauka o bivstvu. Pre zna onaj koji zna šta je neka stvar nego onaj koji zna samo sekundarne karakteristike ( koliko je, kakvo je...)
2. Dvoumice postoje i oko toga da li jednoj nauci ili većem broju njih pripada ispitivanje načela dokazivanja (dokaznim nazivam ona načela kijm svi dokazuju), kao načelo protivrečnosti. Nije verovatno da se time bavi jedna nauka, jer zašto je razumevanje toga svojstvo geometrije nego bilo koje druge nauke? Ako to pripada podjednako bilo kojoj nauci ali ne pripada svim, onda spoznaja ovih načela nije svojstvo nauke koja spoznaje bivstvo a ni svojstvo drugih nauka. Ako se nauka o bivstvu razlikuje od nauke o ovim načelima, koja je po prirodi važnija i ranija? Jer aksiomi su opštiji od svega i jesu načela svega, te ako ispitivanje istine i laži s njima u vezi ne pripada filozofu kome drugom će to pripadati?
3. Da li se jedna nauka bavi svim bivstvima, ili više njih? Nije verovatno da se jedna bavi svim inace bi postojala jedinstvena nauka o svim prilučenostima. Da li se ovo istraživanje tiče jedino bivstava ili i njihovih prilučenosti?
4. Da li postoje jedino opažajna bivstva, ili i neka druga pored njih? Kritika Platona. Besmislena je tvrdnja da postoje neka bića koja su istovetna sa ovim ovde samo što su ona večna a ova propadljiva. Problem treći čovek. U tom slučaju postojala bi nauka između lekarstva samog i ovog ovde lekarstva, postojalo bi nešto zdravo pored opažajnog zdravog i zdravog po sebi. Očito je da i oblici moraju biti u samim stvarima.
5. Šta i kako misliti da bi se istina dosegla? Ako ne postoji nešto pored pojedinačnih stvari, a pojedinačnih stvari je beskonačno mnogo, kako je onda moguće steći neko saznanje o onom što je beskonačno mnogo? U slučaju da nema nešto osim pojedinačnih stvari, tada ništa ne bi bilo umstveno već opažajno i ne bi bilo nauke. Sve opažajno propada i u kretanju je. Ako ništa nije večno, nije moguće da bude postajanja.
Da li su biće i jedno bivstva bića, te da li svako od njih budući da nije ništa drugo jest s jedne strane jedno, a s druge biće, ili treba ispitivati šta uopšte jest biće ili jedno pošto postoji neka druga njima podležeća priroda.
To su pitanja koja je nužno postaviti o načelima, a i to da li su ona opštosti ili kao što za to pojedinačno govorimo. Jer ako su opštosti, ona neće biti bivstva ( jer ništa od tog zajedničkog ne označava nešto ovo već takvo, a bivstvo je nešto ovo; no ako će biti nešto ovo, i ako treba izdvojiti to štose opšte pridaje, tada će Sokrat biti neko mnoštvo, on sam i čovek i živuće, ako zaista svako od tih označuje nešto ovo i jedno) Dakle, ako su načela nisu opšta već kao pojedinačne stvari, tada neće biti spoznatljiva, jer znanje o svemu odnosi se na to opšte, tako da će morati da postoje druga načela koja prethode ovim načelima i koja se pridaju uopšte, ako uopšte treba da ima nauke o njima.
21. Biće kao prilučeno
O biću se govori na više načina. Sa jedne strane biće označava to šta jest, a sa druge strane označava kakvo koliko, i bilo šta drugo što se takvo pridaje. Da li hodanje, sedenje, zdravlje i slično je biće ili nebiće? ništa od toga ne može postojati po sebi niti se može odvojiti od bivstva, jer je biće to što hoda ili sedi ili je zdravo. Po prilučenosti kažemo na primer da je pravedan obrazovan, da je čovek obrazovan, ili da je obrazovanii čovek, i pri tome govorimo veoma slično kao kad kažemo da obrazovani gradi zato što je za graditelja prilučeno to da je obrazovan; Ono za šta se govori da je po prilučenosti izgovara se tako ili zato što oba pripadaju istom biću, ili zato što biću pripada ono, ili zato što ono samo jest to čemu pripada to čemu se pridaje. Sa druge strane biti ima toliko značenja na koliko se načina govori. Pošto od tog što se pridaje jedno označava štastvo, drugo kakvo, treće koliko, biti onda znači isto za svakog od njih. Nema nikakve razlike između čovek je ozdravljajući i čovek ozdravlja.
22. Bivstvo kao podležeće
Podmet je ono čemu se sve ostalo pridaje a što se samo više ne pridaje nečemu drugom. Zato najpre njega valja odrediti, jer prvi podmet ponajpre izgleda kao bivstvo. U jednom smislu se tako nešto naziva tvarju, a u drugom obličjem a trećem iz toga dvoga. Bivstvo je ono što se ne pridaje podmetu već se njemu pridaje sve ostalo. . Bivstvo je pre ono čemu sve to kao prvom pripada. Ako se odvoje dužina širina i visina ne vidimo da išta ostaje, osim ako ne preostaje nešto što se time ograničava, tako da se tvar pojavljuje kao jedino bivstvo. Pod tvarju tu podrazumevam ono što po sebi ne može biti nazvano ni nečim ni kolikom, ni ičim drugim čime se biće određuje. Jer postoji nešto čemu se sve ovo pridaje, a razlikuje se bit toga i svakog pojedinog načina pridavanja. Jer sve ostalo se pripisuje bivstvu a bivstvo se pripisuje tvari. To izgleda kao da je tvar bivstvo; ali to je nemoguće, jer izgleda da bivstvu ponajpre pripada odvojenost i neka ovost, pa bi se zato moglo činiti da su oblik i to iz oba bivstvo pre od tvari.
23. Bivstvo kao bit
Jedan od načina na koje određujemo bivstvo jeste suština. Suština pojedinačnog je ono što se po sebi pridaje. Tvoja bit nije isto što i bit obrazovanog, jer ti nisi po sebi obrazovan. Suština je ono što si ti po sebi. Odredba u kojoj to neće biti sadržano, a koja to izriče. to je odredba suštine pojedinačnog. Da li suštine pripadaju na primer svim takvim stvarima kao "beli čovek". Neka mu ime bude ogrtač, šta je bit tog ogrtača? Međutim to nije ono što se po sebi pridaje. Suština je nešto ovo kao takvo, a kad se nešto pridaje nečemu drugom, tada to nije nešto ovo kao takvo. Suština pripada onom čiji je izraz određenje. Da li su suština i to pojedinačno nešto istovetno ili različito?
24. Dynamis i energeia
Sve one mogućnosti koje se odnose na isti oblik su neka načela, i o njima se govori u odnosu na jedinstvenu mogućnost u prvobitnom smislu koja je načelo promene u drugom, ili u nečemu kao u drugom. S jedne strane ona je mogućnost trpljenja, načelo trpne promene u samom tom što trpi, načelo promene usled nečeg drugog ili usled sebe kao drugog; Lažno i nemoguće nisu istovetni. Lažno je da ti sada stojiš, ali to nije nemoguće.
Delotvornost znači da stvar postoji ali ne tako kako kažemo da je ona moguća. Nešto je delotvorno kao kretanje u odnosu na mogućnost, a drugo kao bivstvo u odnosu na neku tvar. Ono kretanje u kome je svrha prisutna jeste delatnost. Na primer čovek istovremeno gleda i video je, razume i razumeo je, misli i mislio je; Svako kretanje je nezavršeno. Nije tačno da čovek istovremeno šeta i da je šetao, da gradi i da je gradio.
25. Nepokrenuti pokretač i pitanje o biću kao biću
Pošto je bilo tri bivstva, dva prirodna i jedno nepokretno, mora postojati neko večno, nepokretno bivstvo. Bivstva su pre svega što jeste, tako da je sve propadljivo ako su sva ona propadljiva. A nemoguće je da kretanje postane ili da propadne jer je ono večno, isto kao ni vreme. Jer ukoliko ne postoji vreme tada ne može postojati ni to ranije i kasnije. I kretanje je znači isto tako neprekidno kao i vreme, jer ovo je ili istovetno ili je neko svojstvo kretanja. A nijedno kretanje pored prostornog nije neprekidno, a kod ovog to je kružno kretanje. Ako postoji to pokretačko, ali ono nije nikako delotvorno, tada neće postojati kretanje. Jer moguće je da to što ima moć ne bude delotvorno. Ali ono što je moguće može i da ne bude. Znači mora postojati takvo načelo čije je bivstvo delotvornost. Ta bivstva treba da budu bez tvari, jer treba da budu večna. Znači ona su delotvornost. Postoji nešto što se uvek kreće neprestanim kretanjem, a to je kružno kretanje, postoji dakle i nešto što pokreće. Pošto je poslednje to što se kreće i što ne pokreće, postoji nešto u sredini nešto treće što nije pokretano a pokreće, i što je večno bivstvo i delotvornost. Tako pokreće ono što je željeno i mišljeno, oni pokreću a da se sami ne kreću. Ono što je kod toga prvo isto je. To Prvo pokreće kao voljeno , a sve ostalo Ono okreće pomoću neba koje je pokrenuto.
26. Logika i prva filozofija: opovrgavajući dokaz načela protivrečnosti
27. Aporije "teorije ideja"
*pitanje koje Parmenid postavlja Sokratu:
1. ispituje se ideja kao uzrok
2. argument napada ideju kao univerzaliju(argument trećeg čoveka)
4. ideja kao paradigma;varijacija elementa trećeg čoveka
3. argument ideja je misao
5. istinska aporija teorija ideja
28. Platonovo učenje o "najvišim rodovima"
Da nas ne bi smelo mnoštvo, izaberimo neke od onih za koje se kaže da su najvažniji. Najvažniji rodovski pojmovi jesu: samo biće, mirovanje, kretanje. Istovetno, različno
29. Platonovo određenje nebića
Svako kretanje i svaki pojam sadrže nebiće. Nebiće nije ništa već samo drugo.
30. Hajdeger: "Bitak kao prva i jedina tema filozofije"
Bitak je prva i jedina tema filozofije. Filozofija nije znanost o bivstvujućem, nego o bitku, ontologija. Filozofija je teorijsko pojmovna interpretacija bitka, njegove strukture i njegovih mogućnosti. Nasuprot tome, svetonazor ne spada u krug zadaća filozofije, ne zato što je filozofija u nekom nesavršenom stanju i što još ne uspeva dati jednoglasan i univerzalno ubedljiv odgovor na svetonazorna pitanja, već se filozofija ne odnosi na bivstvujuće. Bivstvujuće je nešto, ali bitak je Ništa. Pod bitkom ne mogu sebi zamisliti ništa. Ali mi stalno mislimo bitak. To i to JEST takvi i takvo, ono NIJE takvo, to je BILO, to će BITI. Bitak je najjednostavniji i najsamorazumljiviji pojam, on niti potrebuje niti je sposoban za odredbu. Poziva se na zdravi ljudski razum. Filozofija je uvek nešto ezoterično.
31. Hajdegerova destrukcija metafizike
Treba li za samo pitanje o bitku polučiti transparentnim njegove vlastite povijesnoti, onda je potrebno razlabaviti ukrućenu tradiciju i ukloniti prikrivanja kojima je urodila Tu zadaću razumemo kao destrukciju nasledjene sastojine tačke antičke ontologije, provedenu po niti vodilji pitanja o bitku, kao razbijanje te sastojine na izvorna iskustva. Destrukcija se ne odnosi negirajući prema prošlosti, nego njezina kritika pogadja danas, i pogadja danasnji način tretiranja povijesti ontologije. Destrukcija se susreće sa zadaćom, da interpretira podlogu antičke ontologije u svetlu problematike temporalnosti.
32. Formalna struktura pitanja o bitku
Bitak je najopćenitiji i najprazniji pojam. Stoga ćemo diskusiju o predrasudama voditi samo dotle dok se ne pokaže kako je ponavljanje pitanja o smislu bitka nužno. Tri su takve predrasude:
1. Bitak je najopćenitiji pojam. Neko razumevanje bitka uvek je već uključeno u svemu što neko shvaća od bića. Ali općenitost bitka nije općenitost roda. Bitak ne omeđuje najvišu regiju bića ukoliko je ono pojmovno artikulirano prema rodu i vrsti. Općenitost bitka nadmašuje svaku općenitost roda. Bitak je transcedens. Hegel određuje bitak kao neodređeno neposredno i to određenje stavlja u temelj svih daljnjih kategorijalnih eksplikacija svoje logike, ali ispušta iz ruku problem jedinstva bitka nasuprot raznovrsnosti kategorija. Pojam je bitka najtamniji.
2. Pojam bitak nije moguće definirati. To se zaključuje iz njegove krajnje općenitosti- ako je definicija genus proximum i diferentia specifica. Bitak ne može biti shvaćen kao biće, on nije poput bića Nemogućnost definisanja bitka naprotiv jeste podsticaj pitanja o njegovom smislu.
3. Bitak je pojam razumljiv po sebi. Sako razume nebo je plavo, ja sam radostan
Pitanje o smislu bitka treba postaviti. Svako zapitivanje jeste traženje. Kao traženje, zapitivanje zahteva da ga unapred vodi Traženo. Smislom bitka moramo otuda već raspolagati. Mi se uvek već krećemo u nekom razumevanju bitka. Mi ne znamo šta znači bitak, ali kada pitamo šta je bitak mi se nalazimo u nekom razumevanju tog "je" iako ne bismo mogli fiksirati šta znači to "je". Mi uopšte ne poznamo horizont iz kojega bismo mu trebali pojmiti i fiksirati smisao. To prosečno i maglovito razumevanje bitka jeste fakt. Prvi filozofski korak u razumevanju problema bitka jest ne određivati biću poreklo kao biću svodeći ga na neko drugo biće, kao da bitak ima karakter nekog mogućeg bića. Obrada pitanja o bitku znači, činjenje transparentnim nekog bića koje pita u njegovu bitku. Samo zapitivanje tog pitanja kao modus bitka nekog bića bitno je određeno onim o čemu reč u pitanju - bitkom. To biće koji smo uvek mi sami i čiji bitak može pored ostaloga, biti zapitivanje, terminološki zahvaćamo kao tubitak. Biće je moguće odrediti u pogledu njegova bitka a da pritom nije nužno već raspolagati eksplicitnim pojmom smisla bitka.
33. Ontološko i ontičko prvenstvo pitanja o bitku
Ontološko je zapitivanje spram ontičkog zapitivanja znanosti izvornije. Ali ono ostaje i samo naivno i neprozirno, ako njegova traganja za bitkom bića ostavljaju nerazmotrenim smisao bitka uopće. Svaka ontologija, raspolagala ma kako bogatim i čvrsto sazdanim sistemom kategorija, ostaje u osnovi slepom, i izokretanjem svoje najvlastitije namere, ako pre toga nije dovoljno razjasnila smisao bitka i to razjašnjavajne shvatila kao svoju fundamentalnu zadaću.
Tubitak je biće koje se ne pojavljuje naprosto među drugim bićima, Ono se naprotiv ontički odlikuje time što što se tom biću u njegovu bitku radi o samom tom bitku. Samo razumevanje bitka jeste izvesntost bitka tubitka. Tubitak sebe razume na bilo koji način ali je uvek samo sebi dokučeno. Ontička je osobitost tubitka da jest ontoloski. Znanosti su načini bitka tubitka na koje se on odnosi i prema biću koje ne treba sam biti taj tubitak, ali tubitku bitno pripada: bitak u nekom svetu. Prvo prvenstvo tubitka je ontičko, to biće određeno je u svojem bitku egzistencijom. Drugo je njegovo prvenstvo ontološko, tubitak je sam po sebi ontološki, ali egzistencijalna analitika je ukorenjena ontički, samo ispitivajući egzistencijski postoji mogućnost da bude dokučena egzistencijalnost egzistencije.
34. Hajdegerov fenomenološko hermeneutički metod
Zadaća ontologije jeste jest iznošenje bića i eksplikacija samog bitka. A metoda ontologije ostaje u najvišem slimslu dvojbena dokle god se hoce traziti savjet u npovijesno nasleđenih ontologija. Način obrade pitanja o smislu bitka, je fenomenološki. Fenomenologija znači primarno jedan metodski pojam, on ne karakterizira neko realno što predmeta filozofskog istraživajna, nego njegovo kako.
35. Fink: filozofija kao prevladavanje naivnosti
Bez napora vlastitog filozofiranja nema puta u filozofiju. Filozofija je pre svega filozofiranje, duhovno kretanje. Ne zahteva se originalnost pojedinca. Istinski početak filozofije jeste čuđenje nad samorazumljivim. Samorazumljivost postaje upitna. Fundamentalna osnovna odlika svakog subjektivnog života koji se odnosi prema objektima. u toj osnovnoj odlici temelji se naivnost, prirodnost ljudskog postojanja. Teza o bivstvu sveta. Samorazumljivost naivnog života leži za huserla u pretežnom teženju ka predmetima. Filozofija treba čoveka da oslobodi od obuzetosti stvari. Svaka filozofija ima svoj, isključivo njoj pripadan pojam naivnosti kojim započinje. Hajdeger karakteriše naivnost kao način odvijanja čovekove celokupne egzistencije; kao ravnodušnost prema razlici izmedju bivstva i bića ili kao ontološku indiferenciju. Filozofijranje je modus izričnosti razumevanja bivstva. Ne filozofirajne: modus njegove izričnosti. FIlzofija i nefilozofija se pricipijelno posmatraju s obzirom na razumevanje bivstva. Naivnost ne dovodi ni do kakvog načina stvarnog uvida u način bivstvovanja nekog područja bića. Vulgarno razumevanje bivstva. Postojanje se zbiva u velikoj jedinstvenoj povezanosti svih događaja, u svetu.
36. Akvinski : učenje o transcedentalijama
Tomino stajalište je umereni realizam. On smatra, kao i Aristotel, da opće postoji u pojedinačnom, i da ga čovek razumom iz njega izdvaja - Opći pojmovi nisu samostalna bića, već bivstvuju samo u pojedinačnom.
Nenad Rankovic