PREGLEDNI LANAK UDK: 393(497.11) Ivan Kovaþeviü Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu ikovacev@f.bg.ac.rs Danijel Sinani Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu dsinani@f.bg.ac.rs Antropologija smrti ili nova antropologija i religijski kompleks vezan za smrt Apstrakt: U ovom lanku autori daju pregled novih antropoloških radova koji se odnose na umiranje, smrt i verovanja u život posle smrti. Umiranje i valorizacija naina umiranja predmet su teksta sociologa Todora Kuljia, dok su ostali relevantni tekstovi koje autori komentarišu rezultat rada antropologa. Tako se tradicionalno verovanje u "prikoljiš" analizira u tekstu Ivana Kovaevia, dok je narodno verovanje o umiranju posle smrti analizirao Dušan Bandi, a moderne oblike ispoljavanja žalosti u novinskim ituljama Ivan olovi. Tradicijsko verovanje u vampira predmet je antropološke analize u lancima Dušana Bandia i Lidije Radulovi, dok je analiza verovanja u besmrtnost, prisutnog u jednoj novoj religiji, tema rada Danijela Sinanija. Kljuþne reþi: antropologija, smrt, Srbija, verovanja, vampir, umrlice, besmrtnost, nove religije Pretee naunog prouavanja smrti u srpskoj etnologiji Kroz istoriju religijskih shvatanja religija i smrt su bile neraskidivo povezane. Mnogi autori su smatrali, ak, da je smrt jedan od osnovnih, ako ne i jedini pokreta religioznosti. Strah od smrti, odnosno želja da prevaziemo granice ovog jednog "telesnog" života koji nam je dat, te da nastavimo Rad je rezultat istraživanja u okviru projekata "Transformacija kulturnih identiteta u savremenoj Srbiji i Evropska unija" (177018) i "Antropološko prouavanje Srbije – od kulturnog naslea do modernog društva" (177035) finansiranih od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.     , . . . 9. . 4 (2014) 1056 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI besmrtno postojanje, prema ovakvom mišljenju, u osnovi je religijskih uenja i religijskog pogleda na svet uopšte. Ukoliko se osvrnemo na istoriju etnoloških istraživanja u domaoj nauci, lako emo primetiti da su se istraživanja religije naješe bavila pojedinanim religijskim fenomenima. Naravno, prednost u ovakvim istraživanjima ostvarila je jedna specifina "vrsta" religije. Prouavanje skupa fenomena u naunim krugovima definisanih kao "narodne religija" okupiralo je najveu pažnju autora etnološko-antropološke provenijencije. Retki su domai autori koji se u toku karijere nisu "oprobali" na polju narodne religije ili bar fenomena koji su sa njom u uskoj vezi. Konsekventno, narodna religija je postala jedna od najdokumentovanijih i najbolje prouenih oblasti društvenog života kod Srba (Sinani 2009). A u takvoj, prilino detaljno i uglavnom dobro opisanoj, višestruko analiziranoj narodnoj religiji, kult mrtvih i samrtni rituali, kao i verovanja u zagrobni život i fascinirajui svet prateih mitskih i demonskih bia, veoma su dobro razvijeni. Jednostavnom ekstrapolacijom dolazimo do zakljuka da su umiranje i smrt, odnosno razliita verovanja i obiaji vezani za ovu etapu životnog ciklusa, praktino, od osnivanja i poetaka discipline pa do danas, esto bili u fokusu brojnih domaih autora iz oblasti etnologije i antropologije. Trebalo je, meutim, da se iscrpe pozicija i uglovi posmatranja "stare škole" etnologije, da se redefiniše predmet istraživanja kao i da se finalizuje teorijsko-metodološko preusmerenje iz etnologije u antropologiju (Kovaevi 2005) da bismo danas mogli da govorimo o svojevrsnoj "antropologiji smrti", koja, pored toga što starim temama i postojeem etnografskom materijalu, pristupa na nov nain, za predmet istraživanja uzima i savremene teme koje su u vezi sa smru. No, kao što smo ve istakli, verovanjima i obiajima koji su vezani za smrt u našem narodu bavili su se brojni autori ije se publikacije esto vezuju za same poetke domae etnologije, pa emo u narednim redovima uiniti kratak osvrt na neke od ranijih pokušaja bavljenja ovim religijskim kompleksom. Kao što je to sluaj i sa brojnim drugim aspektima narodnog života, verovanja vezana za smrt pojedinca, kao i za njih vezane ritualne prakse, opisao je Milan . Milievi u delu o životu srpskih seljaka ( 1894).1 Milievi je objavio grau koja se odnosila na razliite obiaje koji se obavljaju prilikom sahranjivanja ali i na prakse koje su povezane uglavnom s pokušajima da se izbegne vampirenje pokojnika. Oslanjajui se, pored ostalog, i na materijal koji je prikupio Milievi, Sima Trojanovi je meu prvim autorima, koji su se bavili etnografskim istra1 Posle Milievia rane etnografske zapise o razmatranoj temi stvarali su i drugi autori: S. Grbi, S. Mijatovi, N. Begovi, V. Nikoli, S. Milosavljevi, itd. objavljujui ih u Srpskom etnografskom zborniku. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1057 živanjima, objavio posedban lanak o pogrebnim obiajima kod Srba ( 1901). Primetivši da je kod Srba "vrlo nežna žica pijeteta prema pokojnicima", što se najbolje vidi u razvijenim pogrebnim obiajima, Trojanovi je u svom tekstu pokušao da pokaže da su i Srbi, kao i ostali slovenski narodi, u prošlosti svoje mrtve spaljivanjem otpremali u raj ( 1901, 50-51). Trojanovi veruje da se ovakva praksa odvijala barem do XIV veka, kada je zabranjena paragrafom iz Dušanovog zakonika, ali da obiaji koji se praktikuju prilikom sahrane u pojedinim delovima Srbije - kao što su paljenje baruta, sumpora i kuine u sanduku pre nego što se u njega spusti telo pokojnika, kao i paljenje vatri oko groba da se sprei ili "izlei" vampirenje, zapravo prežici nekadašnjeg spaljivanja samog tela pokojnika. Trojanovi razmatra tragove žrtve koja se, kako veruje, prinosila uz in sahrane, ali i "materijalno" shvatanje duše koje je razvijeno u našem narodu a ogleda se u posebnom opremanju pokojnika, "slanju" hrane, pia, novca i drugih potrepština na onaj svet ( 1901, 54-60). U seriji tekstova naslovljenih kao Nekoliki samrtni obiaji u Južnih Slovena, koji su izlazili u asopisu Godišnjica Nikole upia od etrdesetšeste do pedesete knjige, Tihomir orevi je sistematizovao obimnu etnografsku grau iz više razliitih krajeva Srbije koja je, kako i naziv nagoveštava, obuhvatila brojne etape iz religijskog kompleksa vezanog za smrt ( 19371941). Poput veine njegovih radova, i ove studije su lišene teorijsko-metodoloških postavki i njihov doprinos prouavanju verovanja i obiaja vezanih za smrt kod našeg naroda mogao bi se posmatrati kroz uinjenu sistematizaciju bogatog etnografskog materijala. Tako, orevi je prikupio i obradio grau vezanu za pojedinane faze samrtnog rituala: predznaci smrti, umiranje, zatvaranje oiju mrtvaca, oglašavanje smrti, spremanje mrtvaca, vreme za pogreb i ukop, ali i za teme kao što su, na primer, spremanje pogrebnih potreba za života, pogreb momka i devojke, duhovi ubijenih osoba, belina kao znak žalosti, žaljenje, naricanje, koveg, nošenje mrtvaca i groblje. Veselin ajkanovi je, slobodno se može rei, bavljenje kultom mrtvih podigao na kompleksniji nivo. Pored toga što je jedan od prvih autora koji je ovom fenomenu pristupio s analitikim namerama, sagledavši ga pre svega s aspekta verovanja u posebne uloge duša predaka, ajkanovi je kompleksu vezanom za smrt posvetio posebnu pažnju. Prilino konzistentno tumaei razliite fenomene iz narodne religije njihovom ulogom u kultu predaka, ajkanovi je ustvrdio da se bezmalo itava naša narodna religija može svesti na ovaj kult. Posvetivši svu svoju pažnju dokazivanju manistikog karaktera narodne religije u Srba, ajkanovi je, pored ostalog, objavio radove u kojima se bavio temama kao što su uvanje mrtvaca, sahranjivanje pod pragom, ubijanje staraca, kult mrtvih, zadušnice, itd. Kako je ve pomenuto, imajui u vidu injenicu da je kult predaka imao posebnu ulogu u ajkanovievim tumaenjima verovanja i obiaja iz naše narodne religije i mitologije, teško je     , . . . 9. . 4 (2014) 1058 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI nabrojati sve radove u kojima se smrt, na ovaj ili onaj nain, pominje i u kojima ima manju ili veu ulogu. I u svojoj prvoj velikoj sintezi, u pokušajima da rekonstruiše lik starog srpskog božanstva, ajkanovi poseže za tumaenjima vezanim za kult mrtvih i kult predaka. Naravno, radovi autora koji su usledili su osporili svojevrstan monopol kulta predaka u narodnoj religiji, ali se insistiranje na znaaju koji je ovaj kult imao u našoj tradicionalnoj kulturi opravdano smatra najbitnijom karakteristikom ajkanovievog prouavanja religije i mitologije kod Srba ( 1941). Slobodan Zeevi je kultu mrtvih u našem narodu posvetio posebnu monografiju (  1982). Bavei se najznaajnijim srpskim samrtnim obiajima, Zeevi je zapravo želeo da rekonstruiše predhrišanske korene verovanja i praksi vezanih za ovaj religijski kompleks. Smeštajui njegovo poreklo u staroslovensku prapostojbinu, Zeevi je obiaje iz kulta mrtvih predstavio kroz prizmu animistkog pogleda na svet, za koji smatra da je bio u osnovi poimanja života i smrti kod Srba. Kao i u veini drugih radova, u nedostatku pouzdanijih izvora za tumaenje religije Južnih Slovena, Zeevi je obilato koristio etnografsku grau i pisane izvore koji se mogu pronai kod drugih slovenskih naroda, ne libei se da u traženju porekla pojedinih elemenata kulta u komparacije uvede i Grke, Rimljane, Germane, Hinduse i Staroirance. U uslovim hibernirane etnologije prve polovine 20. veka (  2005) istraživanje narodne religije je bilo onaj deo na kome su se najbolje videli pokušaji i lutanja nastali usled bezizlaza u kome se našla ova, akademski tek utemeljena, nauna disciplina. Nemogunost nastavljanja nacionalnog zadatka utvrivanja granica uništilo je svako prouavanje materijalne kulture svodei ga na muzejsko tezaurisanje artefakata iz 19. veka, dok se "narodna religija" pokazala kao nešto što se može i dalje "prouavati", makar to prouavanje bilo spekulativna rekonstrukcija "starijih" ili "najstarijih slojeva" narodne religije. To "traganje za tragovima", ma koliko bilo "naukoliko", u osnovi je imalo spekulativan karakter, bilo puno improvizacija i kontradikcija, te pokazivalo odsustvo stvarnog naunog metoda (Kovaevi 2014). Nova srpska antropologija – pionirsko doba Izlazei iz zakreenog etnološkog okvira i ulazei u doba interpretativne moderne antropologije, antropolozi novog doba su se nužno susreli sa "narodnom religijom", omiljenim poljem tradicionalne etnologije. Upravo na tom polju se najbolje mogla i pokazati razlika starog i novog u etnologiji/antropologiji da bi se ona veoma plastino pokazala i u tumaenju kompleksa verovanja i rituala vezanih za smrt u narodnoj religiji. Ti radovi, posebno oni nastali tokom pretposlednje decenije 20. veka, predstavljali su otvaranje novog poglavlja u srpskoj antropologiji i uspostavljanje jedno nove i moderne antroIssues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1059 pologije smrti koja e se, osim tradicionalnim shvatanjima umiranja, smrti i "života posle smrti", baviti i modernim kulturnim odgovorima na biološku injenicu smrti. Hronološki posmatrano, aplikacija novih interpretativnih postupaka u ovom segmentu religijskog kompleksa vezanog za smrt prvo se javlja u analizi verovanja u vampira iz 1980. godine (Bandi 1980). Vampir je, verovatno, najpopularnije i u našoj nauci najprouavanije mitsko bie. Nakon niza opisa i zabeleženih najrazliitijih verovanja u ovog demona, kao i raznih pokušaja otkrivanja njegovog porekla, studija Dušana Bandia o vampiru u religijskim shvatanjima jugoslovenskih naroda iz 1980. godine predstavlja inovativan pristup prouavanju tog mitskog bia. Fokusirajui se na nekoliko grupa predstava razvijenih na ovim prostorima o vampiru, posebno na predstave o tome kako nastaje vampir, Bandi izdvaja dve opšte ideje koje se mogu prepoznati u bogatom etnografskom materijalu. Prema prvoj, ljudi se mogu vampiriti i bez svoje krivice – usled niza nesrenih okolnosti ili ukoliko su bili žrtve zlih delovanja. Takav razvoj okolnosti može da se desi bilo kad u toku života – ukoliko je osoba roena u "košuljici", ukoliko je neko tokom života urekne, uvraa ili prokune, ukoliko doe u dodir s neistim i opasnim biima i predmetima ili ukoliko strada neprirodnom smru (nasilna smrt, bez obreda, itd), kao i ukoliko neka životinja pree preko kovega u kojem se nalazi telo pokojnika. Prema drugoj ideji, sam pojedinac, to jest njegov karakter i ponašanje, mogu da budu odgovorni za kasnije vampirenje. U narodu se, u tom smislu, veruje da e osoba koja je tokom života kršila moralne i etike norme i religijske propise koje tradicija nalaže, nakon smrti da postane vampir i da e nastaviti da pravi probleme u svojoj zajednici. Za lica koja odlaze s ovog sveta nesrena i nezadovoljna, takoe se veruje da e se iz puke zavisti vraati i svetiti živim lanovima zajednice. Iako se, u prvom sluaju, radi o osobama koje su žrtve zla, a u drugom o osobama koje su izvor zla, daljim apstrahovanjem Bandi izdvaja zajedniku karakteristiku – u oba sluaja se radi o pojedincima koji su u neposrednom dodiru sa zlom i sa nesreom i kao takvi se suštinski razlikuju od ostalih pojedinaca iz svoje zajednice, te zakljuuje da se u našem narodu vampirenje vezuje za ljude koje je njihova zajednica okarakterisala kao aberantne. U zamišljenom odnosu izmeu vampira i ljudi, kako konstatuje Bandi, bez obzira da li se radi o antagonizmu ili ne, glavna karakteristika je da se svaki kontakt s vampirom smatra opasnim. Ovo je dovelo do formiranja niza zaštitnih i interventnih mera koje ljudi preduzimaju prema tom mitskom biu, a njihova zajednika i glavna karakteristika je predstavljena u težnji da se vampir uništi. U skladu s osnovnim postulatima iz analize mita i opšte teorije informacija, Bandi zakljuuje da se narodne predstave o vampiru mogu tretirati kao     , . . . 9. . 4 (2014) 1060 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI medij putem kojeg se, s kolena na koleno, prenose društveno znaajne poruke. Idejni spreg vezan za "linost" vampira, prema Bandiu, najpogodnije se može predstaviti u tri stava: aberantni pojedinci se posle smrti pretvaraju u vampira, vampir je opasan za pripadnike svoje društvene zajednice i vampira treba ubiti i na taj nain prekinuti njegov kontakt sa zajednicom. Navedene tvrdnje govore o posmrtnoj sudbini specifine kategorije pokojnika. Pošto etnografska graa ukazuje da se, ne samo u našoj narodnoj religiji, veruje da posmrtna egzistencija oveka predstavlja samo nastavak njegove zemaljske egzistencije, Bandi pretpostavlja da se isto shvatanje može odnositi i na ljude za koje se veruje da su se povampirili posle smrti. U tom smislu, prethodni stav implicira da se njihova aberantnost iz realnog života zadržava i u njihovom posmrtnom obliku u "linosti" vampira. Bandi zakljuuje da se poruka koja je skrivena u predstavama o vampirima mora odnositi na njihove žive prethodnike i da ove predstave ine specifinu religijsku formu, kojom se iskazuju odreene poruke o aberantnosti i aberantnim pojedincima uopšte. Takav zakljuak poslužio je Bandiu kao klju za dešifrovanje idejnog sklopa koji je prethodno predstavljen u tri stava o individualitetu vampira, kada se u pomenutim stavovima pojam vampira zameni pojmom aberantnog pojedinca, jasno je da se linost aberantnog pojedinca ne menja ni posle smrti, stoga je aberantan pojedinac opasan za pripadnike svoje zajednice i treba prekinuti njegov kontakt sa zajednicom. U daljoj analizi, Bandi konstatuje da su predstave o uzrocima vampirenja zapravo upozorenja ili pravila ponašanja kojih se treba pridržavati ukoliko osoba ne želi da posle smrti doživi sudbinu vampira. Pridržavanjem pravila koja bi trebalo da spree da pojedinac postane vampir, prihvataju se tradicijom propisane norme ponašanja i spreava se sukob pojedinca sa svojom zajednicom. Konano, na simbolinom planu, ubijanje vampira predstavlja, u stvari, ubijanje aberantnog pojedinca – što u društvima tradicionalnog tipa, u kojima su razmatrana verovanja i najrazvijenija i u kojima uglavnom ne postoje druga legitimna sredsta za obraun sa aberantnim pojedincem, služi da se svim pripadnicima zajednice ukaže na posledice koje ih oekuju ukoliko prekrše propise i izau iz tradicijom odreenih okvira ponašanja. Nastavljajui prouavanje koncepta "posmrtnog života" u narodnoj religiji Dušan Bandi je ceo kompleks postupaka koji se odvijaju u dužem periodu posle smrti pojedinog lana zajednice detaljno istražio u tekstu "Koncept posmrtnog umiranja u religiji Srba" (Bandi 1983), ukazujui na konceptualizacije verovanja o posmrtnoj sudbini duše pokojnika. Imajui u vidu injenicu da se u narodnoj religiji veruje da ljudsko bie nadživljava smrt, u izmenjenom, duhovnom obliku, Dušan Bandi je pošao od pretpostavke da obredi pomou kojih živi, u samrtnom ritualu, pokušavaju da utiu na sudbinu mrtvih, na najbolji nain izražavaju njihovo vienje te sudbine – da predstavljaju simboliki jezik kojim samo društvo govori o smrti i Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1061 životu posle smrti. U narodnoj religiji razvijena je predstava o postepenom prelasku pokojnika iz sfere života u sferu smrti. Za ovaj prelazak se naješe veruje da traje godinu dana, a tokom njega duša pokojnika prolazi kroz dve osnovne etape. Prva je vezana za period od etrdeset dana nakon smrti, u kojoj se duša još uvek nije u potpunosti odvojila od tela i ovog sveta i dalje boravi u blizini živih. Druga etapa vezana za period od etrdesetog dana do prve godišnjice smrti predstavlja period u kojem duša putuje ka svetu mrtvih. Pokojnik se, dakle, tokom prve godine nakon svog fizikog završetka nalazi u stanju izmeu života i smrti, i svo ovo vreme se postepeno oslobaa veza sa prethodnim životom, odnosno, kako formuliše Bandi, sve je manje živ a sve više mrtav. Oslanjajui se na eksplikativna svojstva sistema "mrtvakih" tabua, Bandi konstatuje da svakom od osnovnih tipova tabua odgovara specifino egzistencijalno stanje duše pokojnika a može im se dodati i vremenska dimenzija, pošto aktuelnost odreenog tipa tabua, kao i odgovarajue stanje duše imaju odreeno vreme trajanja. Pomenuti sistem tabua u samrtnom ritualu kod Srba vezan je za jednogodišnji interval i Bandi izdvaja tri osnovne faze u njegovom trajanju, koje se mogu tretirati i kao etape kroz koje prolazi metamorfoza duše pokojnika, tabui koji se odnose na dušu pokojnika vezanu za njegovo telo, tabui koji se odnose na dušu pokojnika vezanu za odreena bia i stvari i tabui koji se odnose na "slobodnu" dušu pokojnika. Bandi smatra, dakle, da posmrtno umiranje treba shvatiti kao proces sukcesivnog smenjivanja egzistencijalnih stanja pokojnikove duše, kao proces njene postepene, odnosno trostepene metamorfoze iz vezanog u slobodno stanje. Znaajnu ulogu u okviru samrtnog rituala imaju i ritualne gozbe namenjene pokojniku, dae, naroito injenica da se dae održavaju u precizno utvrenim vremenskim intervalima – na sam dan pogreba (ili dan posle), posle sedam dana, posle 40 dana, posle pola godine i po isteku jedne godine od trenutka smrti. I sistem daa ima specifian ritam – uporedo sa proticanjem vremena taj ritam postaje sve sporiji a vremenski razmak meu ritualnim susretima s pokojnikom se konstantno poveava. Ako su kontakti s umrlim sve rei, primeuje Bandi, prirodno je pretpostaviti i da su sve manje mogui a to ujedno znai da sa poslednjom daom mogunost komunikacije konano biva prekinuta. Analiza daa pokazuje, kako zakljuuje Bandi, da se posmrtno umiranje može shvatiti kao postepena promena u egzistencijalnom stanju duše, koja se odvaja sve više od sveta živih dok, konano, ponovo ne "umre". Verovanje da pokojnik zapravo postepeno "umire" podrazumeva, naravno, i verovanje da on mora i "umreti". Njegovo posmrtno umiranje vodi ga neminovno u drugu, ovog puta konanu, "posmrtnu smrt". Konana, neopoziva, posmrtna smrt nastupa onda kada se pokojnik – i formalno i suštinski osloboen od svega što ga je vezivalo za prethodnu egzistenciju – utapa u više ili manje homogenu aglomeraciju porodinih pokojnika i tako biva lišen svoje linosti, svog individualiteta.     , . . . 9. . 4 (2014) 1062 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI Praenjem hronologije radova koji donose metodološku inovativnost pri prouavanju religijskih koncepata vezanih za smrt, uoavamo prvi tematski skok u moderno društvo u radovima Ivana olovia o novinskim tužbalicama (olovi 1984, 1988). Nastavljajui bavljenje nainima ispoljavanja žalosti za pokojnikom, zapoeto analizom novih epitafa na grobljima u Beogradu (olovi 1983), olovi je, u tekstu pod naslovom Znaenja novinskih tužbalica, pristupio analizi itulja posmatrajui ih kao deo korpusa posmrtnih i komemorativnih obreda (olovi 1984). olovi smatra da se tužbaliki iskazi zasnivaju na jedinstvenom odnosu prema smrti i mrtvima, koji je utemeljen u našem tradicionalnom kulturnom nasleu. Tumaei grupe toposa koje se mogu izdvojiti iz tužbalikih tekstova, olovi pokušava da pojasni njihovu ulogu i meusobnu funkcionalnu povezanost. olovi primeuje da u tekstovima novinskih tužbalica dolazi do specifine dvostruke retorike negacije smrti i života: prikazivanjem smrti kao udarca koji je nanet, pre svega, ožalošenima a ne pokojniku, u tužbalicama ožalošeni nastavljaju da žive bez pravog života i smisla, da pate i tuguju, dok pokojnik nastavlja da živi veno u njihovim seanjima. Uobiajeno predstavljanje linosti pokojnika u superlativima, nabrajanje njegovih razliitih vrlina, olovi vidi kao deo obreda prelaza kojim se pokojnik priprema i prevodi u venost. Pohvale, u tom smislu, predstavljaju preporuke za drugi svet, kao i razrešenja od obaveza prema živima. S druge strane, isticanjem, pre svega, moralnih vrednosti koje se ogledaju u odnosima prema porodici i široj zajednici, kako primeuje olovi, evociraju se vrednosti od kojih zavisi integritet zajednice. Slika smrti koju dobijamo iz novinskih tužbalica, konstatuje olovi, nikako ne predstavlja neutralnu prirodnu pojavu, ve je to okrutna i zla sila, mrani neprijatelj života koji uvek uzima najbolje žrtve u najgorem trenutku, a gledanje na smrt kao na neprirodnu, opasnu i nasilnu pojavu, svojstveno je nainu na koji mitska i primitivna misao posmatra ovaj fenomen. olovi primeuje, takoe, i da se u novinskim tužbalicama uvek postavlja i pitanje odgovornosti za smrt pojedinca. Predstavljanjem ožalošenih kao glavnih žrtava smrti, implicite se sa njih skida odgovornost u vezi s nemilim dešavanjima, ali se ona, zato, esto prebacuje na samog pokojnika ili, još eše, na metafizike krivce – samu smrt ili sudbinu. Ukoliko je smrt nastupila, pak, kao posledica kriminalnog dela ili saobraajne nesree, predstave o vinovniku su realistinije, krivac se eksplicira, naziva se krvnikom ili dušmaninom, a osude koje se itaju iz tekstova tužbalica olovi dovodi u vezu s tragovima krvne osvete i prokletija. olovi zakljuuje da novinske tužbalice predstavljaju simboliko ponašanje, odnosno opštenje. Pomou njih ožalošeni prenose vezanost za pokojnika sa psihološkog plana na plan društvene konvencije, a tekstove tužbalica, prema njegovom mišljenju, treba tumaiti pomou dva kljua – jedan prenosi poruke o psihološkom stanju ožalošenih, dok nas drugi navodi da ih tumaimo kao iskaze o obrednom statusu pokojnika. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1063 U svom drugom tekstu posveenom istoj temi, objavljenom etiri godine kasnije, Ivan olovi razmatra preobražaje novinske tužbalice (olovi 1988). Svoja opažanja olovi je formulisao na osnovu analize itulja u pet francuskih, pet nemakih i devet jugoslovenskih listova u nekoliko uzastopnih godina. Konstatujui veliku slinost tekstova novinskih tužbalica u navedenim zemljama, olovi izdvaja tri osnovne vrste nekroloških oglasa – posmrtnice, pomene i izjave zahvalnosti. Analizirajui stil i formu ovakvog izražavanja, olovi uoava dva razliita stava prema simbolikoj komunikaciji u vezi sa smru – jedan koji je kritiki, individualan ili elitni i drugi koji je spontan, kolektivan i popularan. Formule koje se koriste malo se razlikuju i u pojedinim novinama i u raznim zemljama, te olovi nagoveštava da postoji osnova da se govori o "evropskom jeziku smrti". olovi ukazuje na razvoj dodataka osnovnom tekstu oglasa, u stihu, u brikolaž maniru, koji komentarišu sam oglas. Na isti nain uoava i drugu vrstu dodataka koji komentarišu osnovni tekst, a koji nastaju improvizacijom, u obliku epistolarnih poruka. Kako istie olovi, u nekrološkim tekstovima, pored oiglednih odlika pisane komunikacije, mogu se uoiti i tragovi usmene simbolike komunikacije u vezi sa smru, a slinosti u ovim "marginalnim, 'divljim' tvorevinama" olakšavaju meukulturni dijalog. U okviru prvog talasa modernizacije srpske etnologije, tokom pretposlednje decenije 20. veka, i njene transformacije u modernu antropologiju nastao je i rad o aberantnom umiranju u okviru obiaja nazvanog "prikoljiš". U studiji pod tim nazivom Prikoljiš, Ivan Kovaevi je primenio osnovne postavke strukturalne analize na istoimeni ritual ubijanja staraca, koji je zabeležio Tihomir orevi putujui po severoistonoj Srbiji 1905. godine (  1990). Prikoljiš je obiaj u kojem se stare osobe, koje se dugo mue na samrti, prže usijanim gvožem po vratu, uz objašnjenje da e se na taj nain spreiti njihovo vampirenje. Obiaj je, pored ostalog, zasnovan na verovanju da su osobe koje se dugo mue na samrti i ne mogu da umru, u stvari, grešne i da e imati aberantan zagrobni život, odnosno, da e se vraati na ovaj svet u svojstvu demona – naješe vampira. U pomenutim krajevima, starce bi položili u sanduk i davali im dau, a potom bi ih pekli gvožem po vratu ili ih ugušili. Za razliku od veine autora koji su se prethodno bavili ovim ritualom, i koji su stavljali akcenat na duboku starost osoba koje su centralni ritualni objekat, Kovaevi smatra da se osnov za objašnjenje ovog rituala nalazi u osnovnoj motivaciji ritualne radnje. Kovaevi, tako, istie da je znaajan podatak o tome da se u narodu veruje da je razlog dugog i teškog umiranja greh, tanije, grešan život, koji vodi vampirenju kao krajnjoj posledici. Dakle, osnovno obeležje rituala je aberacija, kako primeuje Kovaevi, i ona se najbolje može predstaviti kao aberacija života – manifestovana kroz grešan život, aberacija umiranja – manifestovana kroz dugo i teško umiranje i, konano, aberacija zagrobnog života ija je manifestacija vampirenje. Na etnoeksplikativnoj rav    , . . . 9. . 4 (2014) 1064 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI ni, aberacija života, aberacija umiranja i aberacija zagrobnog života povezane su jednostavnim kauzalnim nizom, pri emu je svaka od njih uzrok prethodnoj. Aberacija umiranja se može shvatiti kao pokazatelj aberantnog života i predznak aberantnog zagrobnog života, pa se, smatra Kovaevi, veza aberantnog umiranja s aberantnim ovozemaljskim i zagrobnim životom može predstaviti kao metaforina asocijacija. U skladu s Liovom teorijom magije, u osnovi magijske radnje leži zamena metaforinih i metonimijskih asocijacija, pa se i u sluaju prikoljiša može zakljuiti da se radi o zameni metaforine asocijacije metonimijskim uzronim nizom, ispoljenim u etnoeksplikativnoj ravni, što samu magijsku radnju usmerava na dugo i teško umiranje. Ovakvom postavkom se, kako primeuje Kovaevi, ipak ne dobija odgovor na jedno pitanje – zašto se baš aberantno umiranje nalazi u kauzalnom nizu, ime je došlo do mešanja metafore i metonimije i samo aberantno umiranje postalo objekat magijske radnje? Odgovor na pitanje Kovaevi nalazi u injenici da dugo i muno umiranje remeti vremensku strukturu smrti kao obreda prelaza i da poimanje vremenskog toka ima kljunu ulogu u formiranju rituala. Kovaevi smatra su jedini sluajevi u kojima prirodni model vremena daje mogunost strogog segmentiranja – roenje i smrt. Meutim, biološki procesi stvaraju i jednu nepravilnost koja se ispoljava u prirodnom modelu vremena. Aberantno raanje – ukoliko se poroaj iz patoloških razloga produži, rezultira smru. U sluaju umiranja, meutim, stvari stoje suprotno, pošto kontinualno vreme nije biološki ogranieno, odnosno – umiranje donosi smrt, bez obzira na to koliko traje. Dakle, kako istie Kovaevi, dva jedina biološka diskontinuiteta vremena u prirodnom modelu ne prave logiku simetriju, pa se njihovo ucelinjavanje vrši postepeno. U prvom koraku vrši se logiko usklaivanje normalnog i aberantnog raanja i umiranja s njihovim posledicama a zatim se u analizu uvodi i etiki kod u formi normalan:aberantan. Ovime se prvostepena logika struktura transformiše u sasvim novu, koja redukovana na osnovnu logiku strukturu na etnoeksplikativnoj ravni ukazuje na verovanje da normalno raanje rezultuje životom, dok aberantno raanje kao rezultat ima smrt, odnosno, mitska bia kao što su nekrštenci i slino. S druge strane, normalno umiranje rezultuje normalnim zagrobnim životom, dok aberantno umiranje kao rezultat ima vampirizam. Na ovako formiranu, novu logiku strukturu, kako Kovaevi istie, u narodu se interveniše na dva naina – sistemima magijskih radnji i tabua pokušava se omoguavanje lakog poroaja, dok se ritualom prikoljiša spreava aberantan zagrobni život, tako što se spreava aberantno umiranje. Imajui sve navedeno u vidu, Kovaevi zakljuuje da se intervencijom prikoljišem i magijskim radnjama i tabuima u obredima u vezi s raanjem, "unosi red" u roenje i smrt kao diskontinuirajue elemente u kontinualnom vremenu. Ovakve ritualne intervencije predstavljaju kulturnu korekciju logikih nepravilnosti prirodnog modela. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1065 Nova srpska antropologija – obnova Devedesete godine prošlog veka predstavljaju period oseke u produkciji radova nove srpske antropologije na koju su se nužno odrazile izrazito nepovoljne društvene okolnosti tog perioda. Meutim, osvojeni dometi nisu napušteni niti se u relativno prazan prostor mogla ubaciti neka retradicionalizovana etnologija, a posledice se uglavnom oituju u nedostatku radova iz tog perioda što se ogleda kako i u tekstovima o pogrebnom ritualu tako i u radovima o smrti, umiranju i životu posloe smrti. Bilo je potrebno skoro dve decenije da se obnovi produkcija. Primer jednog od novijih radova obnovljene srpske antropologije je tekst o verovanjima u zagrobni život pod naslovom Vampir:osujeeni mitski predak i simbol osujeenog muškog seksualnog potencijala, Lidije Radulovi (Radulovi 2006). U radu, kako i sam naslov teksta govori, autorka razmatra fenomen vampirizma u tradicionalnoj kulturi Srba u kontekstu simbolike predstave vampira kao osujeenog mitskog pretka. Kako istie Radulovi, predstave o vampirizmu kod našeg naroda su povezane sa kultom smrti i uklopljene su u predstave o smrti u našoj tradicijskoj kulturi. Vampir, kako istie Radulovi, samom svojom pojavom narušava naše koncepte o definisanim granicama "ovog" i "drugog" sveta i svaki kontakt s njim se smatra opasnim. Radulovi uoava da na osnovu ritualnih praksi razvijenih u religijskom kompleksu vezanom za smrt u našoj tradicionalnoj kulturi, posmrtna sudbina pokojnika zavisi od živih (pre svega muških) lanova njegove zajednice. Siguran put njegove duše i uspešno pridruživanje zajednici predaka u tesnoj su vezi s adekvatnim obavljanjem ritualnih praksi koje tradicija nalaže kada nastupi smrt pripadnika zajednice. Ukoliko bi došlo do propusta u organizaciji i sprovoenju svih tradicijom propisanih postupaka u ovakvoj situaciji, moglo bi da doe do negativnih posledica po posmrtnu sudbinu pokojnika i on bi mogao da se nae u kategoriji "neistih" pokojnika. U tom smislu, verovanja u vampira, smatra Radulovi, predstavljaju pored straha od smrti, i strah od neadekvatne posmrtne sudbine, na koju može da se utie poštovanjem propisanih ritualnih praksi. U najkraem – krivicom, odnosno, propustima potomaka, pokojnik umesto statusa pretka, može da zaluta u kategoriju neistog pokojnika i da dobije status demonskog bia, izmeu ostalog i vampira. U vezi s tim, Radulovi smatra da se i avo u našoj tradicionalnoj kulturi može posmatrati kao nezadovoljni pokojnik kojem je izmakla uloga pretka. Vampir i/ili avo, dakle, mogu da se predstave kao simbolika opomena da nisu svi pokojnici nužno i budui preci, te da predstave o vampiru i avolu mogu da ukažu na generacijski jaz i meusobne odnose u jednoj patrijarhalnoj zajednici. Posmatrajui vampira iz perspektive rodnog bia, Radulovi istie da prilikom razmatranja simbolike muškog seksualnog potencijala, koja se može pronai u verovanjima vezanih za vampira, svakako treba uzeti u obzir i uticaje     , . . . 9. . 4 (2014) 1066 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI crkve na srpsku tradicionalnu kulturu. Kako istie Radulovi, u koliziji predhrišanskog, hrišanskog i svetovnog obrasca maskuliniteta u našoj tradicionalnoj kulturi mogu se uoiti preduslovi za formiranje pojedinih predstava o vampiru. U tradicionalnom, patrijarhalnom modelu muškosti, za muškarca se pretpostavlja inicijativa, dominacija, potencija (ak i agresija), koji bi trebalo da se reprezentuju kroz njegovu seksualnu aktivnost. Meutim, u tradicionalnoj kulturi se, istovremeno, seksualni odnosi doživljavaju i kao prljavi i neisti, te kao nešto o emu se ne govori. U ovakvoj situaciji se muškarac, kako smatra Radulovi, nalazi u procepu izmeu shvatanja o prirodnom seksualnom nagonu i pravoslavnog shvatanja seksualnosti, prema kojem polni odnosi treba da imaju samo reproduktivnu funkciju. Iz tog razloga, smatra Radulovi, potisnuti potencijal se prenosi na ravan natprirodnog, onostranog sveta, daleko od sistema u kojem važe norme patrijarhalnog društva. Ovo je istovremeno ravan u kojoj funkcioniše sve što pravoslavna crkva "demonizuje", odnosno, sve što nije uspela da hristijanizuje. Vezu izmeu vampira i seksualnosti, pored ostalog (vampir svojim žrtvama pritiska grudi ili ih jaše, njegove aktivnosti su vezane za no, itd.), Radulovi prepoznaje i u nainu na koji se zamišlja izgled vampira – on je naduvena mešina koja nema kosti ve je ispunjena krvlju koju vampir mora da pije kako bi održavao funkcionalnost – što, kako smatra Radulovi, asocira na muški polni organ za ije je funkcionisanje potrebno da "nadoe krv". Razliiti koncepti maskuliniteta formiraju razliite religijske ideje i norme ponašanja, zakljuuje Radulovi. Predstave o onostranom, zajedno sa strahom od smrti i pokojnika, kao i nehrišanskim konceptom seksualnosti simboliki se manifestuju putem predstava o vampiru, a procesom latentne hristijanizacije koncepti koji su u koliziji sa zvaninom crkvenom paradigmom su potiskivani, prebacivani na ravan natprirodnog i demonizovani. Strateška, metodološka i tematska transformacija tradicionalne etnologije u modernu antropologiju je uslovila snažno preplitanje antropoloških istraživanja s istraživanjima koje vrše naunici koji, inicijalno, pripadaju drugim društvenim naukama. Primera takvog preplitanja, koje esto rezultira neprepoznavanjem disciplinarnih razlika, ima mnogo, a u prouavanjima smrti i umiranja posebno se istiu radovi sociologa Todora Kuljia (Kulji 2012, 2013). Tako, u tekstu o evoluciji društveno prihvatljivog naina umiranja Todor Kulji razmatra kulturne norme koje smrt odreuju kao dobru ili lošu, njene politike upotrebe, kao i deheroizaciju smrti i promene seanja na smrt (Kulji 2013). Kako primeuje Kulji, kolektivna prinuda ne pritiska samo življenje, ve i umiranje, pa se razliitim konceptualizacijama smrti ona ini podnošljivom i društveno prihvatljivom. Sumirajui ukratko naine integrisanja smrti u ljudsku svakodnevicu kroz istoriju, polazei od srednjovekovne "umetnosti umiranja", odnosno, hrišanskog išekivanja spasenja i vaskrsenja, preko šesnaestovekovnih promena koje su nametnule svakodnevno mišljenje o smrti kao inu Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1067 pripreme za umiranje, Kulji uoava da se današnji beg od smrti postiže ponajviše izolacijom samrtnika. Umiranje i smrt su privatniji nego ranije, izolovani su od grupe a zbrinjavanje starih esto više nije stvar porodice. Sve ovo je uticalo na povean strah od smrti a njen najpoželjniji oblik postala je iznenadna smrt. Kako tvrdi Kulji, uslovi i smisao življenja formirali su i predstavu o poželjnom umiranju. Oslanjajui se na klasifikacije Voltera i Knoblauha, koji su razlikovali tradicionalnu, modernu i neomodernu (Volter), odnosno, postmodernu (Knoblauh) smrt, Kulji istie promenljivost poželjnih obrazaca umiranja. Autoriteti koji kontrolišu smrt u navedenim modelima su religija, medicina i sam pojedinac ije umiranje je u pitanju, dok su institucije na kojima autoritet gradi svoj oslonac crkva, proširena familija i selo u sluaju tradicionalne smrti, bolnica i nuklearna porodica u sluaju moderne, i sam pojedinac u okviru porodice, eventualno okružen savetnicima, u sluaju neomoderne smrti. Kulji smatra da je pokojniku vremenom uskraivano pravo da zna kada e umreti, pre svega napretkom medicine, i to kroz dve promene paradigme – prvi put kada je bolest prestala da se posmatra magijski-spekulativno i kada je medicina prepoznala i lokalizovala smrt kao proces koji se dešava na organima. Ovome je, navodi Kulji, presudno doprinelo organizovanje seciranja i egzaktno, medicinsko utvrivanje razloga smrti. Druga promena paradigme odigrala se nakon što je postignut odreen nivo tehnološkog napretka, uspostavljanjem savremenih dijagnostikih tehnika i metoda, što je vodilo do ponovnog okretanja od mrtvog prema živom telu. Napredak medicine je umanjio autoritet religije pa su, prema tome, sekularizacija, razvoj individualizma i nauni, medicinski napredak, meu najznaajnijim faktorima usled kojih su se menjali poželjni oblici smrti. Uporedo s navedenim procesima, Kulji izdvaja i uoenu deheroizaciju smrti u postmodernom društvu. Naime, herojska smrt je, kako primeuje Kulji, važan simboliki kapital svake politike, a herojske, dobre smrti, razlikuju se prema vrednostima za koje je život položen. U postmodernom društvu, meutim, ratnika herojska smrt ili hrišansko žrtvovanje ne smatraju se više dobrom smru, ve je to obina, svakodnevna smrt a umiranje je inkluzivnije. Ovime je, kako primeuje Kulji, mogunost upotrebe politikog kapitala herojske smrti poljuljana, a herojstvo u smrti se ne ogleda samo u borbi sa javnim neprijateljem, ve i sa sopstvenim telesnim problemima. Iako je umiranje modernizovano, potisnuto i tabuisano, pogrebni ritual je retradicionalizovan, a Kulji uoava i elemente reklerikalizacije dobre smrti, naroito u postsocijalistikim društvima. Pored promena u konceptima društveno prihvatljive smrti, Kulji istie i promene koje se dešavaju u samom seanju na smrt, mislei pritom, pre svega, na evoluciju kriterijuma po kojima se biraju mrtvi koji e se pamtiti, kao i na modele njihovih života kakvim se predstavljaju u cilju promovisanja vred    , . . . 9. . 4 (2014) 1068 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI nosti koje su društveno poželjne. Kulji zakljuuje da je u razvijenim društvima nenasilna prirodna smrt jedini oblik poželjne smrti, te da su novu viziju društveno prihvatljivog umiranja umnogome odredili ubrzana tehnizacija i podela rada, što je dovelo do birokratskog regulisanja umiranja. U tom smislu, istie tri faze u svojevrsnoj profesionalizaciji umiranja: u prvoj, slabo kontrolisanoj fazi smrt je bila u nadležnosti lokalnih grupa, u drugoj su je profesionalizacija i birokratizacija sve više dovodili pod kontrolu medicine, dok je u treoj fazi oigledan sukob izmeu birokratske kontrole smrti i samokontrole smrti. Trend prouavanja savremenih, "netradicionalnih" pojava, se u novoj srpskoj antropologiji nastavio i kada se prouavanja odnose na kulturnu elaboraciju smrti. Posebno se u tom pravcu istiu radovi koji se bave modernim ritualima, prvenstveno sahranom. Sahrane državnika i javnih linosti privukle su pažnju antropologa do te mera da se prikaz tih radova mora uiniti u posebnom tekstu.2 Ipak, nisu nestali ni radovi koji se odnose na smrt i posmrtni život u novim religijskim pokretima meu kojima se posebno istie rad Danijela Sinanija o Raelijanskom pokretu kao religiji koja u centru svog uenja ima pitanje smrti i venog života. U tekstu Spasenje i veni život u alternativnom religijskom pokretu – raelijanska knjiga kloniranih, Danijel Sinani prikazuje na koji nain su dve "veite" religijske teme iz naslova studije, pomou specifine biblijske egzegeze i uenja iz drugih verskih knjiga, dobile novu interpretaciju u Raelijanskom pokretu (Sinani 2013). Raelijanski pokret je NLO religija, ne toliko svež koliko aktuelan fenomen na religijskoj mapi sveta. Osniva pokreta, Klod Voriol je, navodno, nakon susreta sa neidentifikovanim leteim objektom i njegovm posadom u Francuskoj 1973. godine, dobio niz uputstava i otkrovenja u vezi s novim religijskim uenjem, u kojem su bitne i radikalno postavljene teme vezane za život nakon ovog života. Kako primeuje Sinani, Raelijanci nude inovativnu i koherentnu doktrinu, koja pokušava zapravo da premosti jaz izmeu religije i nauke. Inteligencija i nauka zauzimaju krucijalno mesto u raelijanskom uenju, te su, gde god je to bilo mogue, svi osnovni koncepti u kojima bitnu ulogu igra tema odnosa i borbe izmeu dobra i zla, ovi predstavljeni kroz opoziciju inteligentno (nauno) / primitivno. Kada su u pitanju spasenje i veni život, jedno od originalnih rešenja u raelijanskom uenju jeste ideja da se ljudska besmrtnost može postii tehni2 Misli se prvenstveno na radove o sahranama autora Aleksandre Pavievi, Tatjane Mikuli i Todora Kuljia, kao i na radove o grobljima i nadgrobnim spomenicima Ivana Kovaevia i Danila Trbojevia. Svi radovi se mogu nai u zborniku "Antropologija smrti 2. Sahrana, grob i groblje", koji su priredili Ivan Kovaevi i Danijel Sinani, objavljenom u ediciji "Nova srpska antropologija" (Dostupno na www.anthroserbia.org). Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1069 kom kloniranja: kod Raelijanaca ljudi su ti koji preuzimaju ulogu stvaraoca u trenutku kada "otvore um" za beskonanost i kada dostignu zahtevani nivo naunog znanja, a raj je arteficijelna tvorevina koja može biti locirana bilo gde dok se u njemu rajski živi. Kako primeuje Sinani, prilikom itanja Raelijanskih svetih knjiga i tekstova, namee se utisak da se nalazimo na polju interesantnog hibrida naune epske fantastike, a pored upornih pokušaja da se potencijalnim sledbenicima obrati u naunom diskursu, u Raelovom uenju postoji više mesta u kojima se perpetuiraju ili reinterpretiraju misterije i u kojima se objašnjenje zasniva na (religijskom) uverenju. Sinani zakljuuje da kao i kod veine drugih novih religija, i u sluaju Raelijanskog pokreta, njihovo naizgled radikalno "novo" uenje i "nova" istina, predstavljaju zapravo nove interpretacije ve postojeih religijskih motiva i tema, koje podrazumevaju oslanjanje na poznate mehanizme postizanja religijske odanosti. Sinani uoava i istie proces mistifikacije demistifikovanog, koji se odnosi na poreklo "racionalne" istine koja je otkrivena Raelu, kao i na remitologizacije raelijanske kosmogonije, upotrebom svojevrsnog cirkularnog objašnjenja i postavljanjem krucijalnih argumenata i autoriteta u koje se mora verovati kako bi potvrdili i dokazali "nauno" tumaenje naina na koji funkcioniše svet oko nas. *** Ukoliko se iz istorijske perspektive sagledaju svi ovde predstavljeni radovi, kao i radovi koji kao osnovni fokus imaju sahranu i groblje, uoava se, kao što je ve ukazano, da se oni javljaju u dva odvojena perioda. Prvi period je vreme inovacije i "revolucije", u kome se po prvi put javljaju interpretativni postupci moderne antropologije i u kome dominira aplikacija strukturalnog metoda koji je u najveoj meri doprineo reformisanju srpske etnologije (Sinani 2009, Kovaevi 2009). Potom nastupa period stagnacije izazvane turbulentnim društvenim, ekonomskim i politikim okolnostima (Naumovi 2005), u kome opada produkcija modernistikih radova mada se i tada javljaju novi, mlai autori, ime se pokazalo da je proces modernizacije i nastanka nove srpske antropologije ireverzibilan. Napokon, u deceniji kojom je zapoeo dvadesti vek, mada pretežno u drugoj njenoj polovini, nastavlja se normalan život nove srpske antropologije koja se u potpunosti uvršuje kao main stream ove naune discipline u Srbiji, što se odražava i na nastanak novih radova o umiranju, smrti i životu posle smrti.     , . . . 9. . 4 (2014) 1070 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI Literatura Bandi, Dušan. 1980. Vampir u religijskim shvatanjma jugoslovenskih naroda. Kultura 50: 81-103. Bandi, Dušan. 1983. Koncept posmrtnog umiranja u religiji Srba. Etnološki pregled 19: 39-47.  ,   . 1937-1941.     !  # $#%  &  .         46-50.   , & !+. 1982.      ! . ; <+: =# > C<Q #W    , Y . 1990. [ \ ].   "    !#$ 39: 107-112.   , Y . 2005. YW  <  # ^ < # (&^  <  # ^ +_  + `   1975-2005). %  "    !#$ 21: 11-10. Kovaevi, Ivan. 2009. "Modernizam i strukturalizam. Srpska etnologija/antropologija u poslednjoj etvrtini dvadesetog veka". U Strukturalna antropologija danas. Tematski zbornik u ast Kloda Levi-strosa, ur. Dragana Antonijevi, 8-31. Beograd: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta i SGC. Kovaevi, Ivan. 2014. Dušan Bandi – kontekst, delo, znaaj. Etnoantropološki problemi 9 (1): 17-31. Kulji, Todor. 2013. Dobra smrt: o evoluciji društvenoprihvatljivog naina umiranja. Etnoantropološki problemi 8 (1): 61-73. Kulji, Todor. 2012. Društvena smrt. Filozofija i društvo 23 (3): 106-115.  . . 1894. &  !  ' . ; <+: &^ <Q W!  &x Naumovi, Slobodan. 2005. "Nacionalizacija nacionalne nauke? Politika etnologije/antropologije u Srbiji i Hrvatskoj tokom prve polovine devedesetih godina dvadesetog veka". U Problemi kulturnog identiteta stanovništva savremene Srbije, ur. Senka Kova,17-60. Beograd: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta. Radulovi, Lidija. 2006. Vampir: osujeeni mitski predak i simbol osujeenog muškog seksualnog potencijala. Etnoantropološki problemi 1 (1): 181-202. Sinani, Danijel. 2009. "Strukturalizam u prouavanju narodne religije u Srbiji". U Strukturalna antropologija danas. Tematski zbornik u ast Kloda Levi-Strosa, ur. Dragana Antonijevi, 296-325. Beograd: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta i SGC. Sinani, Danijel. 2013. Spasenje i veni život u alternativnom religijskom pokretu – raelijanska knjiga kloniranih. Etnoantropološki problemi 8 (1): 173-198.  , & . 1901 &    ^< !. !  *   3 (1): 50-60.  , =  . 1941. +    . ; <+: &^ \  a+  . olovi, Ivan. 1983. Književnost na groblju. Beograd: Narodna knjiga. olovi, Ivan. 1984. Znaenja novinskih tužbalica. Etnološke sveske 5: 49-56. olovi, Ivan. 1988. Preobražaji novinske tužbalice. Etnološke sveske 9: 59-64. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) ANTROPOLOGIJA SMRTI 1071 Ivan Kovaevi Department of Ethnology and Anthropology Faculty of Philosophy University of Belgrade Danijel Sinani Department of Ethnology and Anthropology Faculty of Philosophy University of Belgrade The anthropology of death or the new anthropology and the religious complex connected to death In this article the authors give a review of new anthropological work pertaining to dying, death and beliefs in life after death. Dying and the valorization of ways of dying are the subject of a paper by sociologist Todor Kulji, while other relevant texts commented on by the authors are the results of the work done by anthropologists. Thus, the traditional belief in "prikoljiš" is analyzed in the text of Ivan Kovaevi, while the folk belief in dying after death was analyzed by Dušan Bandi, and modern forms of grief in obituaries are analyzed by Ivan olovi. The traditional belief in the vampire is the subject of analysis in papers by Dušan Bandi and Lidija Radulovi, while the analysis of beliefs in immortality, present in a new religion, is the topic of a paper by Danijel Sinani. Key words: anthropology, death, Serbia, beliefs, vampire, obituaries, immortality, new religions Anthropologie de la mort ou la nouvelle anthropologie et le complexe religieux lié à la mort Dans cet article les auteurs donnent un aperçu des nouveaux travaux anthropologiques concernant les derniers instants de la vie, la mort et les croyances dans la vie après la mort. Le fait de mourir et la valorisation des manières de mourir fait l’objet du texte du sociologue Todor Kulji, alors que les autres textes importants que commentent les auteurs sont le résultat du travail des anthropologues. C’est ainsi que la croyance traditionnelle dans la coutume de "prikoljiš" est analysée dans le texte de Ivan Kovaevi, la croyance populaire dans une mort après la mort par Dušan Bandi et les formes modernes des manifestations du deuil dans les annonces funéraires de journaux par Ivan olovi. La croyance traditionnelle dans les vampires fait l’objet d’une     , . . . 9. . 4 (2014) 1072 IVAN KOVAEVI I DANIJEL SINANI analyse anthropologique dans les articles de Dušan Bandi et de Lidija Radulovi, alors que l’analyse de la croyance en l’immortalité, présente dans une nouvelle religion, est le sujet de l’article de Danijel Sinani. Mots clés: anthropologie, mort, Serbie, croyances, vampire, funéraires, immortalité, nouvelles religions Primljeno / Received: 26.10.2014. Prihvaeno / Accepted: 6.11.2014. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 9. Is. 4 (2014) annonces