Pomornici
Pomornici | |
---|---|
Stercorarius pomarinus | |
Naučna klasifikacija | |
Domen: | Eukaryota |
Carstvo: | Animalia |
Tip: | Chordata |
Klasa: | Aves |
Red: | Charadriiformes |
Podred: | Lari |
Porodica: | Stercorariidae Gray, 1871 |
Rod: | Stercorarius Brisson, 1760 |
Tipska vrsta | |
Larus parasiticus Linnaeus, 1758
| |
vrste | |
Pogledajte tekst. |
Pomornici su grupa predatorskih morskih ptica sa oko sedam vrsta koje formiraju familiju Stercorariidae i rod Stercorarius. Tri manja pomornika se nazivaju džegerima u američkom engleskom.
Engleska reč skua potiče od farskog imena za velikog pomornika, skúgvur IPA: [ˈskɪkvʊər], pri čemu je ostrvo Skuvoj poznato po svojoj koloniji tih ptica. Opšti termin Faroese za pomornike je kjógvi IPA: [ˈtʃɛkvə]. Reč „džeger” je izvedena iz nemačke reči Jäger, sa značenjem „lovac”.[1][2] Ime roda Stercorarius je latinskog porekla i znači „iz đubreta”;[note 1] nekada se smatralo da je hrana koju su druge ptice izbacile kada su ih progonili pomorci bila izmet.[3]
Pomorci se gnezde u umerenim i arktičkim regionima, i vrše migracije preko velikih rastojanja. One su čak bile zapažene na Južnom polu.[4]
Opis i ponašanje
[уреди | уреди извор]Izvan sezone parenja, pomornici se hrane ribom, otpacima i strvinama. Mnoge vrste su delomično kleptoparaziti (kradu hranu od drugih ptica) i jure galebove, čigre i ostale morske ptice kako bi im ukrali lovinu, bez obzira koliko je napadnuta ptica velika (može biti čak tri puta teža od pomornika koji je napada). Veće vrste poput velikog pomornika takođe ubijaju i jedu odrasle ptice, poput morskih papagaja (njorke) i galebova, a zabeleženo je i da su ubili pticu veličine sive čaplje.[5] Blizu gnezdilišta često ubijaju leminge, kao i jaja i mlade drugih ptica.[6]
U južnim okeanima i regionu Antarktika, neke vrste pomornica (naročito južni polarni pomorci)[7][8] se hrane leševima u kolonijama za razmnožavanje pingvina i perijara. Oni takođe ubijaju piliće pingvina. U ovim oblastima, pomorci često ustupiju svoj ulov znatno većim i veoma agresivnim džinovskim burevicama. Takođe je primećeno da pomornice direktno kradu mleko iz sisa morskog slona.[9]
To su uglavnom velike ptice ili ptice srednje veličine, obično sa sivim ili smeđim perjem, često sa belim šarama na krilima.[6] Po veličini variraju od dugorepog pomornika (Stercorarius longicauda) sa 310 grama, do polarnog pomornika (Stercorarius antarcticus) sa 1,63 kg. U proseku, pomornik je dug oko 56 cm i ima raspon krila od 121 cm. Imaju podugačke kljunove koji su kukasti na vrhu, prste povezane plivaćom kožicom i oštre kandže. Pomornici su snažni i pokretljivi letači. Obično su i agresivni.
Pomornici se razmnožavaju na obalama mora i snesu po dva pegava jajeta. Roditelji dugo vremena brinu od mladima i jajima. Potencijalni grabežljivac koji se približe gnezdu i mladima bivaju kljucani u glavu dok ne pobegnu.[10]
Taksonomija
[уреди | уреди извор]Rod Stercorarius je uveo francuski zoolog Maturin Žak Brison 1760. godine sa parazitskim pomornikom (Stercorarius parasiticus) kao tipskom vrstom.[11][12]
Pomornici su srodni sa galebovima, kulicima, njorkama, i vodosecima. Kod tri manje vrste, sve od kojih se iskljućivo gnezde na Holarktiku, odrasle ptice koje se pare imaju očigledno izdužena dva centralna pera repa. Deo odraslih ptica ima belo perje na donjim delovima tela, a bledo žuto na vratu. Ove osobine nemaju veće vrste, čije prirodno stanište je u južnoj hemisferi, izuzev velikog pomornika. Stoga se pomornici često dele u dva roda, pro čemu se manje vrste zadržavaju u Stercorarius, a veće stavljaju u Catharacta. Međutim, na bazi genetike, ponašanja, i pričijih vaši, sveukupni odnos među vrstama se najbolje izražava stavljanjem svih vrsta u zajednički rod.[13] Mitohondrijski genom (koji se nasleđuje od majke) pomarina i velikih pomornika zapravo je međusobno srodniji nego sa bilo arktičkim ili dugorepim pomornicima, ili sa vrstama sa južne hemisfere.[14] Stoga je hibridizacija verovatno imala znatnu ulogu u evoluciji raznovrsnosti pomornika na severnoj hemisferi.
Vrste
[уреди | уреди извор]Ovaj rod se sastoji od sedam vrsta:[15]
Skua species | |||
---|---|---|---|
Zajednička i binomijalna imena | Slika | Opis | Opseg |
Dugorepi pomornik (Stercorarius longicaudus) |
|||
Kratkorepi pomornik ili arktički pomornik (Stercorarius parasiticus) |
|||
Širokorepi pomornik ili pomarinski pomornik (Stercorarius pomarinus) |
|||
Čileanski pomornik (Stercorarius chilensis)[16] |
|||
Antarktički pomornik (Stercorarius maccormicki) |
|||
Smeđi pomornik (Stercorarius antarcticus)[17][18][19] |
|||
Veliki pomornik (Stercorarius skua)[20][21][22] |
Galerija
[уреди | уреди извор]-
Dugorepi pomornik
-
Kratkorepi pomornik
-
Širokorepi pomornik
-
Čileanski pomornik
-
Antarktički pomornik
-
Veliki pomornik
-
Veliki pomornik
Napomene
[уреди | уреди извор]- ^ The word stercorārius is from stercus ("dung"), which is also the etymon of stercoranism, stercobilin, stercoral, etc.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ „Jaeger”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ „Skua”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
- ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 365. ISBN 978-1-4081-2501-4.
- ^ Mark Sabbatini, "Non-human life form seen at Pole", The Antarctic Sun, 5 January 2003.
- ^ Scottish Ornithologists' Club Архивирано 2011-07-16 на сајту Wayback Machine
- ^ а б Harrison, Colin J.O. (1991). Forshaw, Joseph, ур. Encyclopaedia of Animals: Birds. London: Merehurst Press. стр. 109. ISBN 1-85391-186-0.
- ^ BirdLife International (2018). „Stercorarius maccormicki”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T22694218A132533643. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T22694218A132533643.en . Приступљено 16. 2. 2022.
- ^ „Megalestris Hill”. Geographic Names Information System. United States Geological Survey.
- ^ „Antarctica’s Milk-Stealing, Grudge-Holding Seabirds”. Boston NPR. 2016.
- ^ „Scottish Wildlife Trust builds £50,000 loo on Handa”. BBC News. 12. 3. 2012.
- ^ Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, ou, Méthode Contenant la Division des Oiseaux en Ordres, Sections, Genres, Especes & leurs Variétés (на језику: француски). Paris: Jean-Baptiste Bauche. Vol. 1, p. 56, Vol. 6, p. 149.
- ^ Peters, James Lee, ур. (1934). Check-list of Birds of the World. Volume 2. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 311.
- ^ American Ornithologists' Union (2000). Forty-second supplement to the American Ornithologists' Union Check-list of North American Birds. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2011) The Auk 117(3):847–858.
- ^ Cohen, Baker, Belchschmidt, Dittmann, Furness, Gerwin, Helbig, de Korte, Marshall, Palma, Peter, Ramli, Siebold, Willcox, Wilson and Zink (1997). Enigmatic phylogeny of skuas. Proc. Biol. Sci. 264(1379):181–190.
- ^ Gill, Frank; Donsker, David, ур. (2019). „Coursers, noddies, gulls, terns, auks, sandgrouse”. World Bird List Version 9.1. International Ornithologists' Union. Архивирано из оригинала 01. 11. 2018. г. Приступљено 5. 4. 2019.
- ^ BirdLife International (2012). „Catharacta chilensis”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2012. Приступљено 26. 11. 2013.
- ^ BirdLife International (2017). „Catharacta antarctica”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T62289571A111158661. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-1.RLTS.T62289571A111158661.en . Приступљено 20. 2. 2022.
- ^ HBW 3 - Species accounts: Brown Skua Архивирано 2012-02-05 на сајту Wayback Machine (2011).
- ^ CRC Handbook of Avian Body Masses by John B. Dunning Jr. (Editor). CRC Press (1992), ISBN 978-0-8493-4258-5.
- ^ BirdLife International (2012). „Catharacta skua”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2012. Приступљено 24. 4. 2016.
- ^ Brünnich, Morten Thrane (1764). M. Th. Brünnichii Ornithologia borealis, sistens collectionem avium : ex omnibus, Imperio danico subjectis, provinciis insulisqve borealibus Hafniæ factam, cum descriptionibus novarum, nominibus incolarum, locis natalium et icone (на језику: Latin). Hafniae [Copenhagen]: Typis Andreæ Hartvigii Godiche. стр. 33—36.
- ^ Peters, James Lee, ур. (1934). Check-List of Birds of the World. 2. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 309—310.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Paton, Tara A.; Baker, Allan J. (2006). „Sequences from 14 mitochondrial genes provide a well-supported phylogeny of the Charadriiform birds congruent with the nuclear RAG-1 tree”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 39 (3): 657—667. PMID 16531074. doi:10.1016/j.ympev.2006.01.011.
- Paton, T. A.; Baker, A. J.; Groth, J. G.; Barrowclough, G. F. (2003). „RAG-1 sequences resolve phylogenetic relationships within charadriiform birds”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 29: 268—278. PMID 13678682. doi:10.1016/S1055-7903(03)00098-8.
- Thomas, Gavin H.; Wills, Matthew A.; Székely, Tamás (2004). „A supertree approach to shorebird phylogeny”. BMC Evol. Biol. 4: 28. PMC 515296 . PMID 15329156. doi:10.1186/1471-2148-4-28.
- "National Geographic" Field Guide to the Birds of North America ISBN 0-7922-6877-6
- Seabirds by Peter Harrison, ISBN 0-7470-1410-8
- Baker, A.J.; Pereira, S.L.; Paton, T.A. (2007). „Phylogenetic relationships and divergence times of Charadriiformes genera: multigene evidence for the Cretaceous origin of at least 14 clades of shorebirds”. Biology Letters. 3: 205—209. PMC 2375939 . PMID 17284401. doi:10.1098/rsbl.2006.0606 . Baker, A. J.; Pereira, S. L.; Paton, T. A. (2008). „Erratum: Phylogenetic relationships and divergence times of Charadriiformes genera: multigene evidence for the Cretaceous origin of at least 14 clades of shorebirds”. Biology Letters. 4: 762—763. doi:10.1098/rsbl.2006.0606erratum .
- Paton et al., 2003; Thomas et al., 2004; Paton & Baker, 2006
- Cracraft, Joel (2013). Dickinson, E.C.; Remsen, J.V., Jr., ур. The Howard & Moore Complete Checklist of the Birds of the World. 1: Non-passerines (4th изд.). Eastbourne, UK: Aves Press. стр. xxxvii—xxxviii. ISBN 978-0-9568611-0-8.
- Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (јул 2021). „IOC World Bird List Version 11.2”. International Ornithologists' Union. Приступљено 19. 12. 2021.
- Kuhl., H.; Frankl-Vilches, C.; Bakker, A.; Mayr, G.; Nikolaus, G.; Boerno, S. T.; Klages, S.; Timmermann, B.; Gahr, M. (2020). „An unbiased molecular approach using 3'-UTRs resolves the avian family-level tree of life”. Molecular Biology and Evolution: 143. doi:10.1093/molbev/msaa191 .
- Lee, W.Y.; Han, Y.D.; Jablonski, P.G.; Jung, J.W.; Kim, J.H. (2016). „Antarctic skuas recognize individual humans”. Animal Cognition. 19 (4): 1—5. PMID 26939544. doi:10.1007/s10071-016-0970-9.
- Mihailova, Natalya (6. 3. 2015). „Russian priest feels closer to God in serenity of Antarctica”. Pravmir. Архивирано из оригинала 30. 11. 2020. г. Приступљено 28. 11. 2020.
- Harrison, Peter (1996). Seabirds - an identification guide. Christopher Helm: A & C Black, London. ISBN 0-7136-3510-X.
- Heather, Barrie D; Robertson, Hugh A; Onley, Derek (2000). The field guide to the birds of New Zealand. Viking: Printing Press. ISBN 0-670-89370-6.
- Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, ou, Méthode Contenant la Division des Oiseaux en Ordres, Sections, Genres, Especes & leurs Variétés (на језику: French и Latin). Paris: Jean-Baptiste Bauche. Vol. 1, p. 56, Vol. 6, p. 149.
- Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (2020). „Noddies, gulls, terns, auks”. IOC World Bird List Version 10.1. International Ornithologists' Union. Приступљено 4. 6. 2020.
- English Review Magazine, 2—3, Eyre and Spottiswoode limited., 1949, стр. 369
- Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 365. ISBN 978-1-4081-2501-4.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]- „Skua”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). 1911.
- Skua videos on the Internet Bird Collection