Fulminati

Fulminati su hemijska jedinjenja koja uključuju fulminatni jon (CNO−
, C−
≡N+
−O−
). Fulminatni jon je pseudo-halidni jon zato što su njegov naboj i reaktivnost slični onima kod halogenih elemenata. Zbog nestabilnosti ovog jona, fulminatne soli su eksplozivi osetljivi na trenje. Najpoznatiji je fulminat žive(II), koji se koristi kao primarni eksploziv u detonatorima. Fulminati se mogu formirati od metala, kao što su srebro i živa, rastvorenih u azotnoj kiselini i reagovanih sa etanolom. Slaba jednostruka veza između azota i kiseonika odgovorna je za njihovu nestabilnost. Azot vrlo lako formira stabilnu trostruku vezu sa drugim atomom azota, stvarajući azotni gas.

Istorijske beleške

Fulminate je otkrio Edvard Čarls Hauard 1800. godine. ^[1]^[2]^[3] Upotrebu fulminata u vatrenom oružju prvi je demonstrirao škotski sveštenik Aleksandar Džon Forsajt, koji je patentirao svoj "bravicu na bočicu" 1807. godine; to je bila mala posuda ispunjena fulminatom žive. ^[4]^[5] Džošua Šo je otkrio kako da ih enkapsulira u metalnu kapsulu da bi se formirala kapisla, ali nije patentirao svoj izum sve do 1822. godine.

Tokom 1820-ih godina, organski hemičar Justus Libig je otkrio fulminat srebra (AgCNO), dok je Fridrih Veler otkrio cijanat srebra (AgOCN). Iako imaju različita svojstva, njihova hemijska kompozicija je ista, što je dovelo do žestoke rasprave koja je konačno rešena konceptom izomerije, koji je uveo Jons Jakob Berzelijus. ^[6]

Rizici i opasnosti

Sinteza, transport, a naročito rukovanje fulminatima su opasni (rizik od eksplozije, toksičnost).

Jedinjenja

Povezani članci

Vidi još

Cijanat (-OCN) i izocijanat (-NCO) grupe imaju sličnu strukturu.
Nitril (-CN) i izonitril (-NC) grupe.
Funkcionalna grupa fulminata (-ONC) odgovara fulminatnom jonu; ako je organska veza na drugom kraju, dobija se funkcionalna grupa nitril oksida (-CNO).
Unutrašnja balistika.

Reference

^ Edward Howard (1800). „On a New Fulminating Mercury”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 90 (1): 204—238. doi:10.1098/rstl.1800.0012.
^ F. Kurzer (1999). „The Life and Work of Edward Charles Howard”. Annals of Science. 56 (2): 113—141. doi:10.1080/000337999296445.
^ „Edward Charles Howard (1774-1816), Scientist and sugar refiner”. National Portrait Gallery. 2005-01-05. Архивирано из оригинала 2006-09-25. г. Приступљено 2006-08-30.
^ Alexander Forsyth in Encyclopædia Britannica
^ „Rifled Breech Loader”. Globalsecurity.org.
^ Greenberg, Arthur (2000). A Chemical History Tour. John Wiley & Sons. стр. 198–203. ISBN 0-471-35408-2.

Spoljašnje veze

[1] Edward Howard (1800). „On a New Fulminating Mercury”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 90 (1): 204—238. doi:10.1098/rstl.1800.0012.

[2] F. Kurzer (1999). „The Life and Work of Edward Charles Howard”. Annals of Science. 56 (2): 113—141. doi:10.1080/000337999296445.

[3] „Edward Charles Howard (1774-1816), Scientist and sugar refiner”. National Portrait Gallery. 2005-01-05. Архивирано из оригинала 2006-09-25. г. Приступљено 2006-08-30.

[4] Alexander Forsyth in Encyclopædia Britannica

[GlobalSecurity-5] „Rifled Breech Loader”. Globalsecurity.org.

[6] Greenberg, Arthur (2000). A Chemical History Tour. John Wiley & Sons. стр. 198–203. ISBN 0-471-35408-2.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]