Teodoros Angelopulos
| Teodoros Angelopulos | |
|---|---|
 Teo Angelopulos u Atini 2009. | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 27. 4. 1935. Atina, Grčka |
| Smrt | 24. 1. 2012. Pirej, Grčka |
| Pseudonim | Teo Angelopulos |
| Supružnik | Fibi Ekonomopulu (od 1980) |
Teodoros Angelopulos (grč. Θεόδωρος Αγγελόπουλος), poznat i kao Teo Angelopulos (27. 4. 1935. – 24. 1. 2012.) je bio grčki filmski režiser, scenarista i producent, dobitnik brojnih filmskih nagrada na festivalima širom sveta.
Angelopulosa smatraju klasikom grčkog intelektualnog filma koji je zahvaljujući njemu postao poznat i svetskoj javnosti. Počeo je sa kratkometražnim filmovima 1963. i na početku se uglavnom bavio istorijom Grčke, kao u trilogiji „Dani 1936” iz 1972, „Putujući glumci” 1975 i „Lovci” 1977, kroz koje prikazuje noviju grčku istoriju. Kasnija ostvarenja, koja su mu donela i svetsku slavu, bavila su se kako grčkom mitologijom, tako i savremenim političkim temama.
Bio je jedan od članova žirija na 28. Berlinalu 1978. godine.[1]
U bogatoj karijeri koja je trajala četrdeset godina dobio je brojna priznanja, od kojih je svakako najveća Zlatna palma na Kanskom filmskom festivalu za film „Večnost i jedan dan” 1995. godine.
Dobijao je nagrade i na Berlinskom forumu, Mostri, Japanu. Eksperimentalni film „Aleksandar Veliki” dobio je 1980. nagradu „Zlatni lav” u Veneciji, dok je za „Predeli u magli” dobio srebro na Vencijanskom festivalu 1988. „Prekinuti korak rode” 1991. nagrađen je u Bolonji i na festivalu u Sidneju. Za film „Pogled Odiseja” pripala mu je posebna nagrada kritike na Kanskom festivalu 1995.
Posle osvajanja „Zlatne palme” u Kanu 1995. za film „Večnost i jedan dan”, čuveni grčki režiser skrenuo je na sebe pažnju i filmovima, „Plačući lug”, „Prašina vremena” snimljen 2008. i „Nevidljivi svet” 2011. Britanski filmski kritičari Derek Malkolm i Dejvid Tomson su Angelopulosa proglasili za jednog od najvećih svetskih režisera.[2][3]
Pravnik po obrazovanju, Angelopulos je radio i kao novinar i filmski kritičar, bio je osnivač časopisa „Savremeni film”. Bio je počasni profesor Briselskog univerziteta, i Univerziteta u Eseksu, Nantera u Parizu. Njegov prepoznatljiv stil bili su lagani, dugi kadrovi, epizode praćene naracijom kao što je, recimo, njegov film „Putujući svirač”, scene dovedene do perfekcije.
Tokom snimanja filma „Drugo more“ u Pireju, na njega je prilikom prelaska ulice naleteo motocikl i naneo mu teške telesne povrede. Umro je od posledica udesa 24. januara 2012. godine.[4] Očevici kažu da se sve odigralo u sekundu: 77-godišnji Angelopulos je u sumrak, negde oko 19 časova prelazio kolovoznu traku prometne saobraćajnice u južnom predgrađu kako bi nešto objasnio glumcima kada je na njega naleteo motor. Režiser je odmah prevezen u bolnicu ali su povrede bile vrlo teške i lekari koji su se za njegov život borili nekoliko sati, nisu uspeli da ga spasu.[5]
- ↑ "Berlinale 1978: Juries". Arhivirano 2016-03-31 na Wayback Machine-u berlinale.de. Pristupljeno 26. januara 2012.
- ↑ Derek Malcolm (2000-06-15). "Theo Angelopoulos: The Travelling Players". London: Guardian Unlimited. Pristupljeno 26. januara 2012.
- ↑ Thomson, David (2002). The New Biographical Dictionary of Film. Alfred A. Knopf. pp. 21–22. ISBN 0-375-41128-3.
- ↑ RTS Magazin: Poginuo režiser Teo Angelopulos. Sreda, 25. januar 2012.
- ↑ J. Pavlović-Stamenić. Preminuo reditelj Teo Angelopulos. Politika/Kultura. Objavljeno 25. januara 2012.
- Horton, Andrew (1999). The Films of Theo Angelopoulos: A Cinema of Contemplation. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01005-2.
- Syska, Rafał (2008). Poetry of Pictures: Theo Angelopoulos Films. Kraków: Rabid. ISBN 978-83-60236-34-5.
 | U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Theodoros Angelopoulos |
