Mali Ajant
Ajant (starogrčki: Αἴας) bio je, u grčkoj mitologiji, sin Ojlejev i kralj Lokriđana. U literaturi se zove Mali Ajant (Αἴας ὀλίγος) ili Ajant Lokriđanin,[1] da bi ga se razlikovalo od "Velikog" Ajanta, sina Telamonova, i to s obzirom na razlike u visini i karakteru između njih dvojice.[2] Ajant je predvodio lokriđansku vojsku u trojanskom ratu i predstavlja značajan lik u Homerovoj Ilijadi, a spominje se i u Odiseji[3] i Vergilijevoj Eneidi. U etrurskoj mitologiji njegovo je ime bilo Aivas Vilates.
Ajantova se majka zvala Eriopida. Prema Strabonu, rodio se u Nariku u Lokridi,[4] pa ga Ovidije naziva "naričkim herojem" (Narycius heros).[5] Prema Ilijadi,[6] pred Troju je došao sa četrdeset lokriđanskih lađa.[7] Opisan je kao jedan od velikih grčkih junaka. Smatralo se da se upotreba gramatičkog duala kod Ajantova imena u Ilijadi odnosi na opis borbe Malog Ajanta rame uz rame s Velikim Ajantom, no danas se uglavnom veruje da se ta upotreba odnosi na Velikog Ajanta i njegovog brata Teukra. Za razliku od teško naoružanog Telamonovog sina, Mali Ajant se borio lako naoružan, imao je oklop koji mu je pokrivao samo grudi (tzv. kirasa, starogrčki: λινοθώραξ), bio je hrabar i nesutrašiv, posebno vešt u bacanju koplja i, posle Ahileja, najbrži od svih Helena.[8]
Na pogrebnim igrama priređenim u Patroklovu čast Ajant se nadmetao s Odisejem i Antilohom u trčanju; ali boginja Atena, koja je prema njemu bila neprijateljski nastrojena i istovremeno bila Odisejeva zaštitnica, naterala je Ajanta da se saplete, pa je na cilj stigao tek drugi.[9] Kad se vraćao od Troje njegov je brod udario o Gurave stene (Γυραὶ πέτραι), ali se Ajant uz Posejdonovu pomoć iskrcao na jednu stenu i bio bi se spasao uprkos Ateninoj srdžbi, ali se tad stao hvaliti kako je izbegao gnev bogova, na šta je Posejdon trozupcem rascepio stenu i Ajanta je progutalo more.[10]
U kasnijem predanju Ajant je sin Ojleja i nimfe Rene, a spominje se i kao jedan od Heleninih prosaca.[11][12] Kad su Ahejci zauzeli Troju, Ajant je progonio proročicu Kasandru i pojurio za njom u Atenin hram, gde je ona potražila utočište; Ajant je otrgao devojku od Ateninog kipa, koji je ona zagrlila i koji je pri tom pao, čime je počinio svetogrđe.[13][14][15][16] Prema nekim antičkim piscima, Ajant je u hramu čak i silovao Kasandru.[17][18][19] U svakom slučaju, Grci su, zbog svetogrđa počinjenog u hramu, hteli da ga kamenuju, ali se on sklonio uz Atenin žrtvenik i "zakleo se u vezi s nasiljem izvršenim nad Kasandrom" te je tako izbegao kaznu.[20][21] Pripoveda se i da je celu priču o Ajantovom silovanju Kasandre izmislio Agamemnon, kako bi zadobio devojku.[2]
Bez obzira na to je li Ajant silovao Kasandru ili ne, Atena je bila gnevna jer je Ajant odvukao pribegarku iz njenog hrama i pri tom oborio boginjin kultni kip. Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci, niko nije ni znao za to silovanje sve dok Kalhant, grčki prorok, nije upozorio Ahejce na to da je Atena besna zbog ponašanja prema njenoj sveštenici i da će uništiti grčke bogove ako Ajant ne bude odmah pogubljen. Ipak, Ajant se sklonio kod Ateninog žrtvenika, pa su ga Grci poštedeli, plačeći se da će njegovo ubistvo sad još više razgneviti bogove. Zatim se Ajant ukrcao na laku lađu i u buri, koju je na Atenin podsticaj poslao Zevs, izgubio je život. Naime, kad se vraćao od Troje njegov je brod udario o Gurave stene (Γυραὶ πέτραι), ali se Ajant uz Posejdonovu pomoć iskrcao na jednu stenu i bio bi se spasao uprkos Ateninoj srdžbi, ali se tad stao hvaliti kako je izbegao gnev bogova, na šta je Posejdon trozupcem rascepio stenu i Ajant se utopio, a njegovo mrtvo telo isplivalo je na Mikonosu, gde ga je Tetida pokopala.[22]
Prema drugoj verziji, Ajant je umro na putu kući i to tako što mu se brod raspao u velikoj oluji koja ga je uhvatila kod Kafarejskih stena kod Eubeje; njega samoga zahvatio je snažan vihor, a Atena mu je probila telo vatrom i zatim ga bacila na oštre stene, koje su otada bile poznate kao Ajantove stene.[16][23] Nakon smrti Ajantova sen lutala je ostrvom Leukom.[24]
Opuntski Lokriđani poštovali su Ajanta kao svog najvećeg heroja. Njihova vera u njega bila je tako snažna da, kad god su prikupljali vojsku za rat, ostavljali su jedno mesto za njega, verujući da se i on, premda nevidljiv, bori rame u rame s njima.[24][25]
Priča o Ajantu čest je motiv u grčkoj i rimskoj književnosti. Često je prikazivan i u likovnoj umetnosti, uglavnom u sceni otmice i silovanja Kasandre.[2] Lik koji se na lokriđanskom novcu pojavljuje opremljen kacigom, štitom i mačem verovatno predstavlja Ajanta.[26]
- ↑ Homer, Ilijada, II, 528–529
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Ajant, 2
- ↑ Schmitz, Leonhard (1867), „Ajax (2)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1, Boston: Little, Brown and Company, pp. 87–88
- ↑ Strabon, Geografija, IX, 4, 2.
- ↑ Ovidije, Metamorfoze, XIV, 468.
- ↑ Homer, Ilijada, II, 527 sqq.
- ↑ Higin, Fabulae, 97 kaže da je doveo dvadeset brodova.
- ↑ Homer, Ilijada, XIV, 520–522, XXIII, 789–792.
- ↑ Homer, Ilijada, XXIII, 754
- ↑ Homer, Odiseja, IV, 499–511.
- ↑ Higin, Fabulae, 81, 97.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
- ↑ Vergilije, Eneida, II, 403 sqq.
- ↑ Euripid, Trojanke, 70.
- ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, 12.
- ↑ 16,0 16,1 Higin, Fabulae, 116.
- ↑ Trifiodor, Zauzeće Troje, 635.
- ↑ Kvint Smirnjanin, Pad Troje, XIII, 422.
- ↑ Likofron, Aleksandra, 360, sa sholijom.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, X, 26, 3.
- ↑ Cf. Euripid, Trojanke, 70 sqq.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, IV, 6, 6.
- ↑ Cf. Vergilije, Eneida, I, 40 sqq; XI, 260.
- ↑ 24,0 24,1 Pausanija, Opis Helade, III, 19, 11.
- ↑ Konon, Priče, 18.
- ↑ Théodore Edme Mionnet, Description des médailles antiques, grecques et romaines, No. 570 sqq.
- Schmitz, Leonhard (1867). „Telegonus”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21.
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.
