[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Pravi burnjaci

С Википедије, слободне енциклопедије

Pravi burnjaci
Evropski burnjak
Pesma evropskog olujnog albatrosa, snimljena na ostrvu Skokholm, Pembrokšir, Vels
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Procellariiformes
Porodica: Hydrobatidae
Mathews, 1912
Rodovi

Pravi burnjaci (Hydrobatidae) su familija morskih ptica, koja je deo reda Procellariiformes. Porodica je jednom bila zajedno sa sličnim australijskim olujnim albatrosima, ali su one razdvojene, jer nisu bile usko povezane. Ove najmanje morske ptice hrane se planktonskim rakovima i sitnim ribama ubranim sa površine, obično dok lebde. Njihov let je lepršav i ponekad nalik šišmišu.

Pravi burnjaci se nalaze na severnoj hemisferi, mada neke vrste oko Ekvatora prelaze na jug. Oni su strogo pelagijalni i dolaze na kopno samo kad se pare. U slučaju većine vrsta, malo se zna o njihovom ponašanju i rasprostranjenosti na moru, gde ih je teško pronaći i još teže identifikovati. One se gneze u kolonijama, pokazuju snažnu filopatriju u svojim natalnim kolonijama i gnezdilištima. Većina vrsta se gnezdi u pukotinama ili rupama, a sve osim jedne vrste prisustvuju uzgojnim kolonijama nokturno. Parovi formiraju dugoročne, monogamne veze i dele dužnosti inkubacije i hranjenja ptića. Kao i kod mnogig drugh vrste morskih ptica, gnezdenje je dugotrajno, a inkubacija traje do 50 dana, a potom još 70 dana uzgoja mladih.

Nekoliko vrsta olujnih albatrosa je ugroženo ljudskim aktivnostima. Smatra se da je jedna vrsta, Oceanodroma macrodactyla, izumrla. Glavne pretnje olujnim albatrosima su uvedene vrste, posebno sisari, u njihovim uzgojnim kolonijama; mnogi olujni albatrosi obično se gnezde na izolovanim ostrvima bez sisara i nisu u stanju da se nose sa predatorima, poput pacova i divljih mačaka.

Taksonomija

[уреди | уреди извор]

Porodicu Hydrobatidae uveo je sa Hydrobates kao tipskim rodom australijski ornitolog Gregori Metjuz 1912. godine.[1] Pozadina je komplikovana jer je porodica Hydrobatidae prvobitno uvedena 1849. godine sa Hydrobata kao tipskim rodom od strane francuskog zoologa Kom-Damja Deglo.[2] Hydrobata je podigao francuski ornitolog Luj Žan Pjer Vijo 1816. za vrste iz porodice brljaka Cinclidae.[3] Godine 1992, Međunarodni kodeks zoološke nomenklature (ICZN) potisnuo je rod Hydrobata Vieillot, 1816. Prema pravilima ICZN-a, porodica je Hydrobatidae Degland, 1849 je tako postala nedostupna pošto je tipski rod potisnut. Ovo je otvorilo put porodici Hydrobatidae koju je 1912. godine uveo Metju.[4]

Rod Hydrobates je 1822. godine podigao nemački zoolog Fridrih Boje.[5] On je naveo dve vrste, ali nije naveo tipsku vrstu. Godine 1884, Spenser Bejrd, Tomas Bruer i Robert Ridžvej označili su evropsku olujnu burnicu kao tipsku vrstu.[6][7] Ime roda kombinuje starogrčko hudro- što znači „voda-” sa batēs što znači „šetač”.[8]

Dve podfamije, Hydrobatinae i Oceanitinae, prepoznate su u prošlosti u okviru jedne velike porodice Hydrobatidae, ali ona je od tada razdvojena uzdizanjem porodičnog statusa Oceanitidae.[9] Oceanitinae, ili australski olujni albatrosi, uglavnom su pronađeni u južnim vodama (iako Vilsonov olujni albatros redovno migrira u Severnu hemisferu); sedam vrsta bilo je u pet rodova. Hydrobatinae, ili pravi burnjaci, su dva roda Hydrobates i Oceanodroma. Oni su u velikoj meri bili ograničeni na Severnu hemisferu, mada njih nekoliko posećuje ili se pari na maloj udaljenosti južno od ekvatora. Analiza DNK sekvenci citohroma b sugeriše da je porodica parafilektična i tačnije tretirana kao dve različite porodice.[10] Ista studija otkrila je da su australski olujni albatrosi bazalni unutar Procellariiformes. Prvi rasplet bila je porodica Oceanitidae, a Hydrobatidae su se odvojili od ostatka roda kasnije. Pronađeno je nekoliko fosilnih vrsta, a najstarije su iz gornjeg miocena.[9] In 2021, the IOC merged Hydrobates and Oceanodroma into the single genus Hydrobates, as the family was paraphyletic as previously defined.[11]

Sledeći kladogram prikazuje rezultate filogenetske analize Wallace et al. (2017).[12]

Hydrobates
 
 
 

Cape Verde storm petrel (H. jabejabe)[13][14][15]

 
 

Monteiro's storm petrel (H. monteiroi)[16]

 
 
 
 
 

Matsudaira's storm petrel (H. matsudairae)

 
 

Swinhoe's storm petrel (H. monorhis)

 
 
 
 

Tristram's storm petrel (H. tristrami)

 
 
 
 

Leach's storm petrel (H. leucorhous)

 
 

Ringed storm petrel (H. hornbyi)

 
 
 

Ashy storm petrel (H. homochroa)

 
 
 
 
 
 
 
 
 

Black storm petrel (H. melania)

 
 

Markham's storm petrel (H. markhami)

 
 
 
 

Least storm petrel (H. microsoma)

 
 

Wedge-rumped storm petrel (H. tethys)

 
 
 
 
 

European storm petrel (H. pelagicus)

 
 

Fork-tailed storm petrel (H. furcatus)

 
 
 
 

Morfologija i let

[уреди | уреди извор]
Neobično za Hydrobatidae, Oceanodroma furcata ima potpuno sivo perje.

Pravi burnjaci su najmanji je od svih morskih ptica, sa opsegom veličina 13–25 cm. Hydrobatidae imaju duža krila od australijskih olujnih albatrosa, viljuškaste ili klinaste repove, i kraće noge. Noge svih olujnih burnica proporcionalno su duže od onih ostalih pripadnika reda Procellariiformes, ali su vrlo slabe i ne mogu da podžavaju težinu ptice više od nekoliko koraka.[9]

Sve, osim dve vrste Hydrobatidae, uglavnom su tamne boje sa različitim količinama bele boje po ivicama. Dve vrste imaju u potpunosti različito perje, Hornbijev olujni albatros, koji ima bele donje strane i lice, i Oceanodroma furcata koji ima bledo sivo perje.[17] Ovo je notorno teška grupa za prepoznavanje na moru. Onli i Skofild (2007) navode da su mnoge objavljene informacije netačne i da su fotografije u vodećim knjigama o morskim pticama i vebsajtovi često pripisane pogrešnim vrstama. Oni takođe smatraju da nekoliko nacionalnih spiskova ptica uključuje vrste koje su pogrešno identifikovane ili su prihvaćene na osnovu neadekvatnih dokaza.[18]

Beloliki olujni albatros se kreće nad površinom vode u seriji odskakivanja.

Olujni albatrosi koriste razne tehnike kao pomoć u letu. Većina vrsta se povremeno hrani površinskim potapanjem, držanjem i pomeranjem nogu po površini vode, dok se drže stabilno iznad vode. One ostaju nepomične lebdeći sa brzim lepršanjam ili koristeći vetar da se usidre.[19] Međutim, ovaj način hranjenja letom najčešće koriste olujni albatrosi familije Oceanitidae. Pravi burnjaci takođe koriste dinamično uzvišavanje, jedreći nad talasnim frontovima dobijajući energiju od vertikalnog gradijenta vetra.[20][21]

Ishrana

[уреди | уреди извор]

Ishrana mnogih vrsta olujnih albatrosa nedovoljno je poznata zbog teškoća u istraživanju; u celini, smatra se da se porodica koncentriše na rakove.[22] Male ribe, kapljice ulja i mekušce takođe konzumiraju mnoge vrste. Za neke vrste se zna da su prilično specijalizovane. Poznato je da se vrsta Garrodia nereis koncentriše na larve gusjih školjki.

Skoro sve vrste hrane u pelagijalnoj zoni. Iako su olujni albatrosi sposobni da dobro plivaju i često formiraju splavove na površini vode, oni se ne hrane na vodi. Umesto toga, hranjenje se obično odvija dok su na krilima, pri čemu ptice lebde iznad ili „hodaju” po površini (pogledajte morfologiju) i hvataju male zalogaje. Retko se plen dobija plitkim zaronjavanjem ispod površine.[9]

Kao i mnoge morske ptice, olujni albatrosi se asociraju sa drugim vrstama morskih ptica i morskim sisarima kako bi lakše došli do hrane. Oni mogu imati koristi od akcija ronilačkih grabežljivaca poput tuljana i pingvina koji potiskuju plen prema površini dok love, omogućavajući olujnim albatrosima koji se hrane pri površini da ga dosegnu.[23]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Mathews, Gregory M. (1912). The Birds of Australia. 2. London: Witherby. стр. 45. 
  2. ^ Degland, Côme-Damien (1849). Ornithologie Européenne, ou Catalogue Analytique et Raisonné des Oiseaux Observés en Europe (на језику: French). 1. Paris: Libraire Encyclopédique de Robert. стр. 445. 
  3. ^ Vieillot, Louis Jean Pierre (1816). Analyse d'une Nouvelle Ornithologie Élémentaire (на језику: French). Paris: Deterville/self. стр. 42. 
  4. ^ Commission of the International Code of Zoological Nomenclature (1992). „Opinion 1696: Hydrobatidae Mathews, 1912 (1865) (Aves: Procellariiformes): conserved”. Bulletin of Zoological Nomenclature. 49 (3): 250—251. 
  5. ^ Boie, Friedrich (1822). „Ueber Classification, insonderheit der europäischen Vogel”. Isis von Oken (на језику: German). Cols 545–564 [562]. 
  6. ^ Baird, S.F.; Brewer, T.M.; Ridgway, R. (1884). The Water Birds of North America. Memoirs of the Museum of Comparative Zoölogy, at Harvard College, Volume 13. 2. Boston: Little, Brown, and Company. стр. 403. 
  7. ^ Mayr, Ernst; Cottrell, G. William, ур. (1979). Check-List of Birds of the World. 1 (2nd изд.). Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 111. 
  8. ^ Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. стр. 196. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  9. ^ а б в г Carboneras, C. (1992) "Family Hydrobatidae (Storm petrels)" pp. 258–265 in Handbook of Birds of the World Vol 1. Barcelona:Lynx Edicions, ISBN 84-87334-10-5
  10. ^ Nunn, G & Stanley, S. (1998). „Body Size Effects and Rates of Cytochrome b Evolution in Tube-Nosed Seabirds”. Molecular Biology and Evolution. 15 (10): 1360—1371. PMID 9787440. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a025864 Слободан приступ.  Corrigendum
  11. ^ Gill, Frank; Donsker, David; Rasmussen, Pamela, ур. (јул 2021). „Petrels, albatrosses”. IOC World Bird List Version 11.2. International Ornithologists' Union. Приступљено 15. 1. 2022. 
  12. ^ Wallace, S.J.; Morris-Pocock, J.A.; González-Solís, J.; Quillfeldt, P.; Friesen, V.L. (2017). „A phylogenetic test of sympatric speciation in the Hydrobatinae (Aves: Procellariiformes)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 107: 39—47. PMID 27693526. doi:10.1016/j.ympev.2016.09.025 Слободан приступ. 
  13. ^ „UK400 Club online.co.uk”. Архивирано из оригинала 2014-11-03. г. Приступљено 2010-05-05. 
  14. ^ „Royal Naval Birdwatching Society (Viewed May 6, 2010)”. Архивирано из оригинала 16. 3. 2009. г. Приступљено 10. 3. 2022. 
  15. ^ „Petrels, albatrosses – IOC World Bird List”. Worldbirdnames.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-29. 
  16. ^ Bried, Joël. „Trabalhos de Investigação”. SIARAM (Sentir e Intrepretar o Ambiente dos Açores) [Feeling and Interpreting the Environment of the Azores] (на језику: Portuguese). University of the Azores Department of Oceanography and Fisheries. Приступљено 21. 5. 2020. 
  17. ^ Harrison, P (1983). Seabirds, an identification guide. Houghton Mifflin Company: Boston,. ISBN 0-395-33253-2
  18. ^ Onley and Scofield, (2007). Albatrosses, Petrels and Shearwaters of the World. Helm,. ISBN 978-0-7136-4332-9
  19. ^ Withers, P.C (1979). „Aerodynamics and Hydrodynamics of the 'Hovering' Flight of Wilson's Storm Petrel”. Journal of Experimental Biology. 80: 83—91. 
  20. ^ Pennycuick, C. J. (1982). „The flight of petrels and albatrosses (Procellariiformes), observed in South Georgia and its vicinity”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London B. 300 (1098): 75—106. doi:10.1098/rstb.1982.0158 Слободан приступ. 
  21. ^ Brinkley, E. & Humann, A. (2001) "Storm petrels" in The Sibley Guide to Bird Life and Behaviour (Elphick, C., Dunning J. & Sibley D. eds) Alfred A. Knopf:New York ISBN 0-679-45123-4
  22. ^ Brooke, M.. (2004). Albatrosses and Petrels Across the World. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 0-19-850125-0. 
  23. ^ Harrison N.; Whitehouse M.; Heinemann D.; Prince P.; Hunt G.; Veit R. (1991). „Observations of Multispecies Seabird Flocks around South Georgia” (PDF). Auk. 108 (4): 801—810. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Pravi burnjaci на Викимедијиној остави.
Vikivrste imaju više informacija o članku Pravi burnjaci.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pravi_burnjaci&oldid=28705383”