[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Emocija

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Šesnaest izraza lica koji izražavaju ljudske emocije - obojena gravura autora Dž. Pasa, iz 1821. godine, prema Šarlu Lebrenu

Emocija je uzbuđenost izazvana situacijom ili stimulusom koji je osobi važan. Sastoji se iz tri komponente: fiziološke, izražajne i subjektivne. Fiziološka komponenta priprema organizam za adekvatno reagovanje, izražavanjem se obavlja neverbalna komunikacija, a preko doživljaja spoznajemo u kakvom smo stanju. Emocije imaju adaptivnu i komunikativnu funkciju. Dele se na osnovne, složene, prijatne, neprijatne. Osnovne emocije su urođene reakcije na draži, i izražavaju se kod svih ljudi na sličan način. To su sreća, tuga, ljutnja, strah, gađenje i iznenađenje. Afekt, raspoloženje i sentiment su emocionalna stanja različitog intenziteta i trajanja, a afektivni ton je doživljaj prijatnosti i neprijatnosti i sastavni je deo svakog osećanja.[1] Postoji više teorija o tome kako nastaju emocije: Džejms-Langeova, Kenon-Bardova i Teorija kognitivne procene. Prema Džejms-Langeovoj teoriji,emocija je doživljaj fizioloških promena u organizmu koje se refleksno dešavaju u određenoj situaciji i pokreću određeno ponašanje. Prema kognitivnim teorijama, emocija je rezultat procene smisla i značaja situacije. Nijedna dosadašnja teorija emocija nije primenljiva na sve ljude i sve situacije.

Emocija je bilo koje svesno iskustvo[2][3][4] karakterisano intenzivnom mentalnom aktivnošću i izvesnim stepenom zadovoljstva ili nezadovoljstva.[5][6] Naučni diskurs se pomerio na druga značenja i nema više svesnog u definiciji. Emocije su obično isprepletane sa raspoloženjem, temperamentom, personalnošću, dispozicijom, i motivacijom.[7] Po nekim teorijama, spoznaja je važan aspekat emocije. Osobe koje prvenstveno deluju sledeći emocije koje osećaju mogu da izgledaju kao da ne razmišljaju, mada su mentalni procesi i dalje neophodni, naročito u tumačenju događaja. Na primer, realizacija našeg uverenja da smo u opasnoj situaciji i naknadno uzbuđenje živčanog sistema našeg tela (brz rad srca i disanja, znojenje, napetost mišića) je sastavni deo iskustva našeg osećaja straha. Međutim, druge teorije tvrde da je emocija odvojena i da može prethoditi spoznaji.

Emocije su kompleksne. Prema nekim teorijama, one su stanja osećanja koja rezultiraju fizičkim i psihološkim promenama koje utiču na naše ponašanje.[6] Fiziologija emocije je blisko povezana sa uzbuđenjem nervnog sistema, pri čemu su različita stanja i jačine uzbuđenja povezani sa specifičnim emocijama. Emocije su isto tako povezane sa tendencijama ponašanja. Ekstrovertirani ljudi su po prirodi više socijalni i izražavaju svoje emocije, dok su introvertne osobe u većoj meri društveno povučene i sakrivaju svoje emocije. Emocija je često pokretačka sila motivacije, pozitivne ili negativne.[8]

Emocije obuhvataju različite komponente, kao što su subjektivno iskustvo, kognitivni proces, izražajno ponašanje, psihofiziološke promene i instrumentalno ponašanje. Svojevremeno su akademici pokušali da poistovete emociju sa jednom od komponenti: Vilijam Džejms sa subjektivnim iskustvom, bihevioristi sa instrumentalnim ponašanjem, psihofiziolozi sa fiziološkim promenama, i tako dalje. U bližoj prošlosti se smatralo da se emocija sastoji od svih komponenti. Različite komponente emocije su kategorisane donekle različito u zavisnosti od naučne discipline. U psihologiji i filozofiji, emocija tipično obuhvata subjektivno, svesno iskustvo prvenstveno karakterisano psihofiziološkim izrazima, biološkim reakcijama, i mentalnim stanjima. Sličan višekomponentni opis emocije je prisutan u sociologiji. Na primer, Pegi Toits[9] je pisala da emocije obuhvataju fiziološke komponente, kulturne ili emocionalne etikete (ljutnja, iznenađenje, etc.), ekspresivne radnje tela, i procenu situacija i konteksta.

Obim istraživanja o emocijama značajno je povećan u poslednje dve decenije, sa mnogim oblastima koja doprinose uključujući psihologiju, neurologiju, endokrinologiju, medicinu, istoriju i računarske nauke. Brojne teorije koje pokušavaju da objasne poreklo, neurobiologiju, iskustvo i funkciju emocija samo su dodatno podstakle intenzivnije istraživanje o ovoj temi. Trenutne oblasti istraživanja koncepta emocije uključuju razvoj materijala koji stimulišu i izazivaju emocije. Pored toga PET skeniranje i fMRI snimci pomažu u izučavanju afektivnih procesa u mozgu.[10]

„Emocije se mogu definisati kao pozitivno ili negativno iskustvo koje je povezano sa određenim obrascem fiziološke aktivnosti.” Emocije proizvode različite fiziološke, bihevioralne i kognitivne promene. Originalna uloga emocija bila je da motiviše adaptivno ponašanje koje bi u prošlosti doprinelo opstanku ljudi. Emocije su odgovor na značajne interne i eksterne događaje.[11]

Etimologija, definicije, i diferencijacija

[уреди | уреди извор]

Reč „emocija” datira unazad iz 16. veka, kad je bila adaptirana od francuske reči émouvoir, sa značenjem „uzbuditi”. Termin emocija je uveden u akademske diskusije kao pojam koji obuhvata strasti, sentimente i naklonosti.[12] Prema jednom rečniku, najranije preteče reči verovatno datiraju iz vremena samog nastanka jezika.[13] Moderna reč emocija je heterogena.[14] U nekim upotrebama reči, emocije su intenzivna osećanja koja su usmerena na nekog ili nešto.[15] S druge strane, reč emocija se može koristiti za označavanje stanja koja su blaga (npr. iznerviran ili zadovoljan) i stanja koja nisu usmerena na nešto specifično (kao u anksioznosti i depresiji). Jedna linija istraživanja tako razmatra značenje reči emocije u svakodnevnom jeziku[14] i ova upotreba je prilično različita od onog u akademskom diskursu. Jedna druga linija istraživanja razmatra niz drugih jezika, pored engleskog, a jedan zanimljiv zaključak je da mnogi jezici imaju sličan, ali ne identičan pojam.[16][17] U antropologiji, nemogućnost izražavanja ili uočavanja emocija ponekad se naziva aleksitimijom.[18]

Neki teoretičari opisuju emocije kao diskretne i dosledne odgovore na interne ili eksterne događaje koji imaju poseban značaj za organizam. Emocije su kratkotrajne i sastoje se od koordiniranog skupa odgovora, koji mogu uključivati verbalne, fiziološke, ponašanje i neuralne mehanizme.[19] Psihoterapeut Majkl K. Graham opisuje sve emocije kao da postoje na kontinuumu intenziteta.[20] Stoga strah može ići od blage zabrinutosti do užasa, ili sram može biti u opsegu od jednostavnog stida do toksične sramote.[21] Emocije su isto tako bile opisane kao biološki date i kao rezultat evolucije, jer su pružile dobra rešenja za drevne i ponavljajuće probleme sa kojima se se susretali naši preci.[22] Raspoloženja su osećanja koja su manje intenzivna od emocija i često nemaju kontekstualni stimulans.[15]

Emocija se može razlikovati od brojnih sličnih konstrukata u okviru afektivne neuronauke:[19]

  • Osećanja se najbolje mogu razumeti kao subjektivna reprezentacija emocija, privatna za osobu koja iz doživljava.
  • Raspoloženja su difuzna afektivna stanja koja generalno traju znatno duže od emocija i isto tako su obično manje intenzivna od emocija.
  • Afekat je zaokružujući pojam, koji se koristi za sveukupno opisivanje tema emocija, osećaja i raspoloženja, iako se često upotrebljava sinonimno s emocijom.

Dodatno, postoje odnosi između emocija, kao što je posedovanje pozitivnih ili negativnih uticaja, sa direktnim suprotnostima postojećeg. Ovi koncepti se opisuju putem kontrastiranja i kategorizacije emocija. Graham razlikuje emocije kao funkcionalne ili disfunkcionalne i tvrdi da od svih funkcionalnih emocija osoba ima koristi.[23]

Komponente emocija

[уреди | уреди извор]

Emocija se sastoji od tri komponente:[24]

  1. fiziološke komponente
  2. izražajne ( ponašanje ) komponente
  3. subjektivne ( doživljajne ) komponente.

Fiziološka komponenta

[уреди | уреди извор]

Kada doživljavamo emociju, u organizmu se dešavaju fiziološke promene kao što su ubrzan rad srca,ubrzano disanje,pojačano lučenje hormona, napetost mišića itd. Funkcija fizioloških promena je da povećaju nivo energije i tako pripreme organizam za napor i hitnu reakciju. Što su fiziološke promene jače, to je snažniji i doživljaj emocije.

Izražajna komponenta

[уреди | уреди извор]

Emocije se izražavaju kroz smeh, plač, facijalnom ekspresijom, gestikulacijom, tonom i bojom glasa itd. Funkcija emocionalnih izraza je komunikacija, tj.prenošenje poruka. Izražavajući emocije, ljudi prenose poruku kako se osećaju, šta nameravaju da urade i šta očekuju od ostalih. S druge strane, ljudi prepoznaju tuđe emocionalne izraze i tako se pripremaju i odlučuju kako će se ponašati.

Subjektivna komponenta

[уреди | уреди извор]

Lični doživljaji sreće, tuge, straha, ljubomore, ljutnje su subjektivna komponenta emocije. Oni nas usmeravaju da razmišljamo o njihovim uzrocima i tako učimo kako da izbegnemo neprijatna iskustva i da kontrolišemo okolnosti sa kojima se susrećemo. Postoji mnogo emocija, a jedan psiholog je registrovao preko 500 izraza kojima se opisuju.

Neuronske osnove emocija

[уреди | уреди извор]

U prvoj polovini dvadesetog veka bilo je više eksperimentalnih pokušaja da se nastanak emocija pripiše aktivnosti jedne specifične moždane strukture[25]. Tako je najpre ključna uloga u razvoju emocija pripisivana hipotalamusu, da bi nešto kasnije limbički sistem bio opisan poput neke vrste "emocionalnog mozga". Prema jednom od savremenih pogleda, emocije su odraz aktivnosti više moždanih struktura[26]:

  • kortikalnih, koje stvaraju odgovarajuće kognitivno stanje;
  • limbičkih, koje aktiviraju moždano stablo i talamus;
  • hipotalamičkih, koje regulišu humoralni i autonomni nervni odgovor;
  • moždanog stabla i talamusa, koji održavaju kortikalnu budnost.

Medijalni deo prefrontalnih režnjeva je mesto emocionalno-kognitivnih interakcija. Metoda oslikavanja mozga pokazala je aktivnost u ovom delu mozga u situacijama kada su emocionalne reakcije kognitivno suprimirane ili razmatrane[27].

Vrste emocija

[уреди | уреди извор]

Emocije se dele na osnovne (primarne) i složene (sekundarne). Postoji 6 osnovnih emocija i to su: radost, ljutnja, tuga, strah, gađenje i iznenađenje. Navedene emocije su osnovne zato što ih ispoljavaju svi ljudi i poneke životinje; u svim [28]kulturama se izražavaju na sličan način; javljaju se brzo i kratko traju. Složene emocije su ljubav, mržnja, zavist, ljubomora, nada, dostojanstvo, humor, krivica itd.[29]

Podela emocija prema intenzitetu i trajanju

[уреди | уреди извор]
Kontrast i kategorizacija emocija (Plučikov točak emocija).

Afekt je intenzivna i kratkotrajna emocija koja se iznenada javlja. Primeri su paničan strah, nesavladiv bes, euforična sreća, očaj itd. Afekt ponekad izaziva blokadu mišljenja i tada osoba može izgubiti kontrolu nad ponašanjem i postati nasilna. Raspoloženje je osećanje slabog intenziteta i dužeg trajanja. Raspoloženje se opisuje izrazima poput dobro, loše, vedro, tmurno. Nekada raspoloženje nastaje bez vidljivog razloga i tada se dovodi u vezu sa temperamentom. Sentiment je složen emocionalni odnos, koji uključuje stavove i vrednosti, a predstavlja dispoziciju da se određena emocija ponovo javi. Primeri sentimenta su ljubav, mržnja, patriotizam. Kao emocionalni odnos, sentiment obuhvata razna osećanja, koja se javljaju u zavisnosti od situacije. Afektivni ton je doživljaj ekstremne prijatnosti i neprijatnosti. Sastavni je deo svih vrsta emocija. Intenzitet afektivnog tona kreće se od ekstremne prijatnosti do ekstremne neprijatnosti i od njega zavisi kvalitet doživljaja.

Teorije emocija

[уреди | уреди извор]

Antička Grčka, Antička Kina, Islamsko zlatno doba i srednji vek

[уреди | уреди извор]

Teorije o emocijama se povlače malo predaleko što se tiče stoike Antičke Grčke i Antičke Kine. U Kini, verovalo se da je preterana emocija štetila či, što zauzvrat šteti vitalnim organima.[30] Hipokratova teorija četiri humora doprinela je proučavanju emocija na isti način kao i medicine.

Tokom islamskog zlatnog doba, persijski polihistor Avicena teoretisao je uticaj emocija na zdravlje i ponašanje, ukazujući na potrebu upravljanja emocijama.[31] Zapadna filozofija je na različite načine smatrala emocije. U stoicističkim teorijama smatralo se da je to prepreka razumevanju, a time i prepreka vrlini. Aristotel je verovao da su emocije bitna komponenta vrline.[32] Iz Aristotelove tačke gledišta sve emocije (nazvane strasti) odgovaraju apetitima ili kapacitetima. U srednjem veku, Aristotelova tačka gledišta je usvojena i dalje razvijana posebno od strane sholastike i Toma Akvinskija.[33] Postoje i teorije emocija u radovima filozofa kao što su Rene Dekart, Nikolo Makijaveli, Baruh Spinoza,[34] Tomas Hobs[35] i Dejvid Hjum. U 19. veku emocije su smatrane adaptivnim i češće su proučavane iz empirijske psihijatrijske perspektive.

Evolucijske teorije

[уреди | уреди извор]

19 vek

[уреди | уреди извор]
lustracija iz Izražavanje emocija u čoveku i životinjama.

Perspektive emocija iz evolucionarne teorije pokrenute su sredinom i krajem 19. veka knjigom Čarlsa Darvina iz 1872. godine Izraz emocije u čoveku i životinjama.[36] Darvin je tvrdio da su emocije zapravo služile ljudima u komunikaciji i u pomaganju njihovog preživljavanja. Darvin je, stoga, tvrdio da su emocije evoluirale putem prirodne selekcije i stoga imaju univerzalne međukulturne duplikate. Darvin je takođe detaljno opisao vrline osećanja emocija i paralelnih iskustava koja se javljaju kod životinja. Ovo je omogućilo istraživanje emocija životinja i eventualno određivanje nervnih osnova emocija.

Savremena

[уреди | уреди извор]

Savremeniji pogledi evolucionog psihološkog spektra pretpostavljaju da su se osnovne emocije i društvene emocije razvijale da motivišu (socijalna) ponašanja koja su prilagodljiva u nasleđenoj okolini.[8] Trenutna istraživanja sugerišu da su emocije suštinski deo bilo kojeg ljudskog donošenja i planiranja odluka, a čuvena razlika između razuma i emocija nije toliko jasna koliko se čini. Pol D. Maklin tvrdi da se emocija takmiči sa više instinktivnim odgovorima, sа jedne strane, i apstraktnijim obrazloženjem, sa druge strane. Povećani potencijal u neuroimejžingu je omogućio istragu o starim evolucionim delovima mozga. Važne neurološke perspektive su proizašle baš iz ovih perspektiva 1990-ih godina od strane Đžozefa E. Lidoksa i Antonija Damasa.

Istraživanje socijalnih emocija takođe se fokusira na fizički prikaz emocije, uključujući jezik tela životinja i ljudi (pogledajte prikaz uticaja). Na primer, čini se da inat deluje protiv pojedinca, ali može da utvrdi reputaciju pojedinca kao nekoga ko se plaši. Sram i ponos mogu motivisati ponašanja koja pomažu nekome da održi svoje stajanje u zajednici, a samopoštovanje je procena njegovog statusa.[8][37]

Džejms-Langeova teorija

[уреди | уреди извор]

Džejm-Langeova teorija govori da su emocije instinktivne, odnosno da se u određenoj situaciji automatski pokreću fiziološke promene u organizmu i promene u ponašanju. Prema ovoj teoriji, prvo nastaju fiziološke reakcije i ponašanje, a potom emocionalni doživljaj;ljudi u hitnim situacijama prvo reaguju,a zatim dožive emociju. Iz ove teorije sledi da se emocije ne mogu svesno regulisati zato što su refleksne.[38][39]

Kenon-Bardova teorija

[уреди | уреди извор]

Volter Kenon i Filip Bard nisu se slagali sa Džejm-Langeovom teorijom da je emocija instiktivna reakcija. Oni su smatrali da su fiziološke promene slične kod većine emocija i da su sve tri komponente istovremeno pokrenute opažanjem,odnosno procesima u mozgu, a ne u nervnom sistemu.[40][41][42]

Teorija kognitivne procene

[уреди | уреди извор]

Prema ovoj teoriji, emocije zavise od toga kako osoba procenjuje situaciju odnosno koji joj smisao pridaje. Od smisla koji osoba pridaje određenoj situaciji zavisi kako će reagovati. Ljudi različito reaguju na iste situacije zato što ih različito tumače. Prema kognitivnoj teoriji, ljudi mogu da menjaju način emocionalnog doživljavanja i reagovanja svojim razumom ili načinom razmišljanja. Čak i u ekstremno hitnim situacijama prvo se procenjuje a zatim reaguje,zato što se misli i procene mogu toliko brzo odvijati da ih nismo ni svesni. Brzina procene zavisi od složenosti situacije, načina mišljenja, znanja, iskustva i uverenja. Procene mogu biti pogrešne i tada izazivaju neadekvatne emocionalne reakcije.

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Psihologija, Biljana Milojević Apostolović, Logos, 2012
  2. ^ Panksepp, Jaak (2005). Affective neuroscience : the foundations of human and animal emotions ([Reprint] изд.). Oxford [u.a.]: Oxford University Press. стр. 9. ISBN 978-0-19-509673-6. „Our emotional feelings reflect our ability to subjectively experience certain states of the nervous system. Although conscious feeling states are universally accepted as major distinguishing characteristics of human emotions, in animal research the issue of whether other organisms feel emotions is little more than a conceptual embarrassment” 
  3. ^ Damasio, AR (maj 1998). „Emotion in the perspective of an integrated nervous system.”. Brain Research. Brain Research Reviews. 26 (2–3): 83—6. PMID 9651488. S2CID 8504450. doi:10.1016/s0165-0173(97)00064-7. 
  4. ^ Davidson Paul Ekman; Richard J., ур. (1994). The Nature of emotion : fundamental questions. New York: Oxford University Press. стр. 291—93. ISBN 978-0-19-508944-8. „Emotional processing, but not emotions, can occur unconsciously.” 
  5. ^ Cabanac, Michel (2002). „What is emotion?”. Behavioural Processes. 60 (2): 69—83. PMID 12426062. S2CID 24365776. doi:10.1016/S0376-6357(02)00078-5. . "[E]motion is any mental experience with high intensity and high hedonic content (pleasure/displeasure)."
  6. ^ а б Scirst Daniel L. (2011). Psychology Second Edition. 41 Madison Avenue, New York, NY 10010: Worth Publishers. стр. 310. ISBN 978-1-4292-3719-2. 
  7. ^ „Theories of Emotion”. Psychology.about.com. 13. 9. 2013. Архивирано из оригинала 17. 10. 2013. г. Приступљено 11. 11. 2013. 
  8. ^ а б в C 2004
  9. ^ Thoits, P. A. (1989). „The sociology of emotions”. Annual Review of Sociology. 15: 317—342. doi:10.1146/annurev.soc.15.1.317. 
  10. ^ Cacioppo, J.T & Gardner, W.L (1999). Emotion. "Annual Review of Psychology", 191.
  11. ^ Schacter, D. L., Gilbert, D. T., Wegner, D. M., & Hood, B. M. (2011). Psychology (European ed.). Basingstoke: Palgrave Macmillan.
  12. ^ Dixon, Thomas (2003). From passions to emotions: the creation of a secular psychological category. Cambridge University Press. ISBN 978-0521026697. 
  13. ^ The Merriam-Webster dictionary (11th ed.). Springfield, MA: Merriam-Webster. 2004. 
  14. ^ а б Fehr, B.; Russell, J.A. (1984). „Concept of Emotion Viewed from a Prototype Perspective”. Journal of Experimental Psychology, General. 113 (3): 464—486. S2CID 4825988. doi:10.1037/0096-3445.113.3.464. 
  15. ^ а б Hume, D. Emotions and Moods. Organizational Behavior, 258-297.
  16. ^ Russell, J.A. (1991). „Culture and the Categorization of Emotion”. Psychological Bulletin. 110 (3): 426—450. PMID 1758918. doi:10.1037/0033-2909.110.3.426. 
  17. ^ Wierzbicka, Anna. Emotions across languages and cultures: diversity and universals. Cambridge University Press. 1999.
  18. ^ Taylor, Graeme J. "Alexithymia: concept, measurement, and implications for treatment." The American Journal of Psychiatry (1984).
  19. ^ а б Fox 2008, стр. 16–17.
  20. ^ Graham, Michael C. (2014). Facts of Life: ten issues of contentment. Outskirts Press. стр. 63. ISBN 978-1-4787-2259-5. 
  21. ^ Graham, Michael C. (2014). Facts of Life: Ten Issues of Contentment. Outskirts Press. ISBN 978-1-4787-2259-5. 
  22. ^ Ekman, Paul (1992). „An argument for basic emotions” (PDF). Cognition & Emotion. 6 (3): 169—200. doi:10.1080/02699939208411068. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2018. г. Приступљено 20. 3. 2018. 
  23. ^ Graham, Michael C. (2014). Facts of Life: ten issues of contentment. Outskirts Press. ISBN 978-1-4787-2259-5. 
  24. ^ Scherer, K. R. (2005). „What are emotions? And how can they be measured?”. Social Science Information. 44 (4): 693—727. S2CID 145575751. doi:10.1177/0539018405058216. 
  25. ^ Dragan Marinković. Biološke osnove ponašanja. Izdavač: Univerzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
  26. ^ Pavlović, D. (2011). Neuropsihologija sa osnovama bihevioralne neurologije. Beograd: Kaligraf.
  27. ^ Phelps, E. A. (2004). The human amygdala and awerness: Interactions between emotion and cognition. In M. S. Gazaniga (Ed.), The cognitive neuroscience. Cambridge: MIT Press.
  28. ^ Ekman, Paul; Friesen, Wallace V.; O'Sullivan, Maureen; Chan, Anthony; Diacoyanni-Tarlatzis, Irene; Heider, Karl; Krause, Rainer; LeCompte, William Ayhan; Pitcairn, Tom (1987). „Universals and cultural differences in the judgments of facial expressions of emotion.”. Journal of Personality and Social Psychology (на језику: енглески). 53 (4): 712—717. ISSN 1939-1315. doi:10.1037/0022-3514.53.4.712. 
  29. ^ Schwarz, N. H. (1990). Feelings as information: Informational and motivational functions of affective states. Handbook of motivation and cognition: Foundations of social behavior, 2, 527-561.
  30. ^ Suchy, Yana (2011). Clinical neuropsychology of emotion. New York: Guilford Press. ISBN 978-1-60918-074-4. 
  31. ^ Haque, Amber (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357—377. JSTOR 27512819. S2CID 38740431. doi:10.1007/s10943-004-4302-z. 
  32. ^ Aristotle. Nicomachean Ethics. Book 2. Chapter 6. 
  33. ^ Aquinas, Thomas. Summa Theologica. Q.59, Art.2. 
  34. ^ Damasio, Antonio R. (2003). Looking for Spinoza: Joy, sorrow and the feeling brain. London: Heinemann. ISBN 978-0-434-00787-5. OCLC 52566641. 
  35. ^ Leviathan (1651), VI: Of the Interior Beginnings of Voluntary Notions, Commonly called the Passions; and the Speeches by which They are Expressed
  36. ^ Darwin, Charles (1872). The Expression of Emotions in Man and Animals. Note: This book was originally published in 1872, but has been reprinted many times thereafter by different publishers
  37. ^ Wright, Robert (1995). The moral animal: Evolutionary psychology and everyday life (1. изд.). New York: Vintage Books. ISBN 9780679763994. OCLC 33496013. 
  38. ^ James, William (1884). „What Is an Emotion?”. Mind. 9 (34): 188—205. doi:10.1093/mind/os-ix.34.188. 
  39. ^ Carlson, Neil (22. 1. 2012). Physiology of Behavior. Emotion. 11th edition. Pearson. стр. 388. ISBN 978-0-205-23939-9. 
  40. ^ Carlson, Neil (22. 1. 2012). Physiology of Behavior. Emotion. 11th edition. Pearson. стр. 389. ISBN 978-0-205-23939-9. 
  41. ^ Cannon, Walter B. (1929). „Organization for Physiological Homeostasis”. Physiological Reviews. 9 (3): 399—421. S2CID 87128623. doi:10.1152/physrev.1929.9.3.399. 
  42. ^ Cannon, Walter B. (1927). „The James-Lange theory of emotion: A critical examination and an alternative theory.”. The American Journal of Psychology. 39 (1/4): 106—124. JSTOR 1415404. S2CID 27900216. doi:10.2307/1415404. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Emocija на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Emocija&oldid=27776338”