Скитија
| Овај чланак је део серије о историји Крима | |||||||
|
|||||||
Скитија (грч. Σκυθία [Skythía], лат. Scythia)[1] је историјски назив за део источне Европе и централне Азије који су у античко доба насељавали Скити. У географском смислу, Скитија се делила на Велику Скитију и Малу Скитију.[2]
Скитска краљевина је постојала од 7. до 3. века п. н. е, када су је уништиле инвазије Келта, Трачана и Сармата. Остаци Скита очували су се на Криму и у Тракији. Скитску државу на Криму уништили су Готи у 2. веку, док су Скити на подручју источне Тракије дошли под власт Римљана који су на овом подручју организовали провинцију Скитију (познату и као Мала Скитија).[3]
Историја
[уреди | уреди извор]Залеђина
[уреди | уреди извор]Порекло Скита
[уреди | уреди извор]Скити су настали у Централној Азији, вероватно око 9. века пре нове ере,[4] а у Кавкаску степу су стигли у 8. и 7. веку пре нове ере као део значајног покретања номадских народа Евроазијске степе. Овај миграција је започела када је једно друго номадско иранско племе блиско повезано са Скитима, Масагети[5] или Иседонци,[6] мигрирало на запад, протерујући ране Ските на запад преко реке Аракс,[7] након чега су се Скити преселили у каспијску степу, где су освојили територију Кимеријана, који су такође били номадски ирански народ блиско повезан са Скитима, и асимилирали већину док су раселили остале, пре него што су се населили у области између Аракса, Кавкаских планина и језера Меотис.[7][8][5][9][10]
Током овог раног миграторног периода, неке групе Скита су се населиле у Северном Кавказу и подножју Кавкаских планина источно од реке Кубањ, где су се населиле међу домородачким становништвом овог региона, а нису се даље селиле на југ у Западну Азију.[9]
Под притиском Скита, расељени Кимеријци су мигрирали на југ дуж обале Црног мора и стигли до Анадолије, а Скити су се заузврат касније проширили на југ, пратећи обалу Каспијског мора и стигли у степе у Предскавказу, одакле су се проширили на регион данашњег Азербејџана, где су се населили и претворили источно Закавказје у свој центар операција у Западној Азији до раног 6. века пре нове ере,[11][12][9][13] са овим присуством на Западу Азије као продужетком скитског степског царства.[14] Током овог периода, седиште скитских краљева налазило се у цискавкаским степама, и контакт са цивилизацијом западне Азије је имао значајан утицај на формирање скитске културе.[5]
Долазак у Понтску степу
[уреди | уреди извор]Од своје базе у Кавкаској степи, током периода од 8. до 7. века пре нове ере, Скити су освојили Понтску степу на северу Црног мора до реке Дунав, који је чинио западну границу скитске територије па надаље, иако су Скити можда имали приступ и Влашкој и Молдавској равници.[5][4] Ова експанзија је раселила још један номадски ирански народ сродан Скитима, Агатирсе, који су били најстарија иранска популација[15] која је доминирала Понтском степом, а коју су Скити потиснули на запад, далеко од степа и њиховог првобитног дома у околини Азовског мора,[5][15] након чега су односи између две популације остали непријатељски.[5] Унутар Понтске степе, нека од скитских племена су се удружила са већ присутним домаћим седентарним трачким становништвом да би формирала нова племена као што су номадски Скити и Алазони.[16]
Неколико мањих група је вероватно такође расељено због скитске експанзије.[4]
Користећи понтску степу као своју базу, Скити су током 7. до 6. века пре нове ере често вршили нападе у суседне регионе, при чему је средња Европа била честа мета њихових напада, а упади Скита су допирали до Подолије, Трансилваније и Угарске низије, због чега су, почев од овог периода, нови предмети, укључујући оружје и коњску опрему, који потичу из степа и остаци везани за ране Ските почели да се појављују у средњој Европи, посебно у трачким и угарским равницама, и у областима које кореспондирају са данашњом Бесарабијом, Трансилванијом, Угарском и Словачком, од краја 7. века па надаље. Више утврђених насеља лужичке културе је уништено нападима Скита током овог периода, при чему су насртаји Скита довели до уништења саме лужичке културе. Напади Скита били су усмерени на јужну Германију, а одатле, све до Галије, па чак и Пиринејског полуострва; ове активности Скита нису биле различите од активности Хуна и Авара током периода сеобе и Монгола у средњем веку, а забележене су у етрурским бронзаним фигуринама које приказују скитске стрелце на коњу, као и у скитским утицајима у келтској уметности.[5][4][17]
У склопу експанзије Скита у Европу, један део Скита Синди племена мигрирао је током 7. до 6. века пре нове ере из региона Меотског језера ка западу, преко Трансилваније у источни панонски басен, где су се населили поред Сигина, и убрзо су изгубили контакт са Скитима из Понтске степе.[5][17] Други део Синда успоставио се на Таманском полуострву, где су формирали владајућу класу над домородачким Меотима, при чему су ови последњи били кавкаског порекла.[9][18]
Западна Азија
[уреди | уреди извор]
У западној Азији, Скити ће се удружити са суперсилом региона, Неоасирским царством, када се њихов краљ Бартатуа оженио асирском принцезом Серуа-етерат.[10][19][20]
Бартатуа је наследио његов син са Серуа-етерат, Мадије,[9][10] који је 653. п. н. е. напао Медијце, чиме је започео период који је Херодот из Халикарнаса назвао „скитском владавином над Азијом“,[21][13][9] након чега је проширио скитску хегемонију на државе Мана и Урарту,[21] ушао у Анадолију и победио Кимеријце.[22] Скитска моћ у западној Азији је тако достигла свој врхунац под Мадијом, са територијама којима су владали Скити простирали су се од реке Халис у Анадолији на западу до Каспијског мора и источних граница Медије на истоку, и од Закавказја на северу до северне границе Новоасирског царства на југу.[13][23]
До 620-их година пре нове ере, Асирско царство је почело да се распада,[24] а 625. п. н. е. медијански краљ Кијаксар је збацио скитски јарам над Медијом убивши атентатом скитске вође, укључујући Мадија.[25][24][10][9] Скити су убрзо искористили вакуум моћи настао распадом моћи њихових бивших асирских савезника да прегазе Левант и Палестину до граница Египта, одакле су се вратили након што их је пресрео фараон Псамтик I и убедио их да се окрену назад нудећи им поклоне;[26][13] неке скитске луталице су опљачкале храм Астарта у граду и њихове потомке је богиња наводно заразила „женском болешћу“, због чега су постали класа трансвестита прорицатеља тзв. анарија (што на скитском значи „немужевно”).[14][13]
Ските су коначно Медијци протерали из западне Азије током 600-их година пре нове ере, након чега су се повукли у Понтску степу.[9] Неке отцепљене скитске групе су ипак остале у западној Азији и населиле се у Закавказју,[5] које су се средином 6. века пре нове ере потпуно културно и политички асимиловале у медијско друштво и више нису постојале као засебна група.[27]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Szemerényi, Oswald (1980). Four old Iranian ethnic names: Scythian – Skudra – Sogdian – Saka (PDF). Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. стр. 23—25. ISBN 978-3-700-10367-7.
- ^ "Просветни гласник", Београд 1887.
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1938.
- ^ а б в г Batty 2007, стр. 204-214.
- ^ а б в г д ђ е ж з Olbrycht, Marek Jan (2000). „Remarks on the Presence of Iranian Peoples in Europe and Their Asiatic Relations”. Ур.: Pstrusińska, Jadwiga; Fear, Andrew. Collectanea Celto-Asiatica Cracoviensia. Kraków: Księgarnia Akademicka. стр. 101—104. ISBN 978-8-371-88337-8.
- ^ Olbrycht, Marek Jan (2000). „The Cimmerian Problem Re-Examined: the Evidence of the Classical Sources”. Ур.: Pstrusińska, Jadwiga; Fear, Andrew. Collectanea Celto-Asiatica Cracoviensia. Kraków: Księgarnia Akademicka. ISBN 978-8-371-88337-8.
- ^ а б Sulimirski & Taylor 1991, стр. 552-555.
- ^ Harmatta 1996.
- ^ а б в г д ђ е ж Sulimirski & Taylor 1991, стр. 560-590.
- ^ а б в г Melyukova 1990, стр. 97–110.
- ^ Ivantchik 1993, стр. 127-154.
- ^ Diakonoff 1985, стр. 97.
- ^ а б в г д Phillips, E. D. (1972). „The Scythian Domination in West Asia: Its Record in History, Scripture and Archaeology”. World Archaeology. 4 (2): 129—138. JSTOR 123971. doi:10.1080/00438243.1972.9979527. Приступљено 5. 11. 2021.
- ^ а б Ivantchik 2018.
- ^ а б Batty 2007, стр. 202-203.
- ^ Sulimirski 1985, стр. 173–174.
- ^ а б Sulimirski 1985, стр. 191–193.
- ^ Sulimirski & Taylor 1991, стр. 568-573.
- ^ Sulimirski & Taylor 1991, стр. 566-567.
- ^ Ivantchik 2018: "In approximately 672 BC the Scythian king Partatua (Protothýēs of Hdt., 1.103) asked for the hand of the daughter of the Assyrian king Esarhaddon, promising to conclude a treaty of alliance with Assyria. It is probable that this marriage took place and the alliance also came into being (SAA IV, no. 20; Ivantchik, 1993, pp. 93-94; 205-9)."
- ^ а б Diakonoff 1985, стр. 117-118.
- ^ Spalinger, Anthony J. (1978). „The Date of the Death of Gyges and Its Historical Implications”. Journal of the American Oriental Society. 98 (4): 400—409. JSTOR 599752. doi:10.2307/599752. Приступљено 25. 10. 2021.
- ^ Vaggione, Richard P. (1973). „Over All Asia? The Extent of the Scythian Domination in Herodotus”. Journal of Biblical Literature. 92 (4): 523—530. doi:10.2307/3263121. Приступљено 22. 8. 2022.
- ^ а б Diakonoff 1985, стр. 119.
- ^ Diakonoff, I. M. (1993). „CYAXARES”. Encyclopaedia Iranica.
- ^ Spalinger, Anthony (1978). „Psammetichus, King of Egypt: II”. Journal of the American Research Center in Egypt. 15: 49—57. JSTOR 40000130. doi:10.2307/40000130. Приступљено 2. 11. 2021.
- ^ Young 1988.
Литература
[уреди | уреди извор]- Batty, Roger (2007). Rome and the Nomads: The Pontic-Danubian Realm in Antiquity. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-198-14936-1.
- Bukharin, Mikhail Dmitrievich (2011). „Колаксай и его братья (античная традиция о происхождении царской власти у скифов” [Kolaxais and his Brothers (Classical Tradition on the Origin of the Royal Power of the Scythians)]. Аристей: вестник классической филологии и античной истории (на језику: руски). 3: 20—80. Приступљено 2022-07-13.
- Diakonoff, I. M. (1985). „Media”. Ур.: Gershevitch, Ilya. The Cambridge History of Iran: Volume. 2. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20091-2.
- Harmatta, János (1996). „The Scythians”. Ур.: Herrmann, Joachim; Zürcher, Erik. History of Humanity: From the seventh century B.C. to the seventh century A.D. 3. UNESCO. стр. 181—182. ISBN 923102812X.
- Ivantchik, Askold (1993). Les Cimmériens au Proche-Orient [The Cimmerians in the Near East] (PDF) (на језику: француски). Fribourg, Switzerland; Göttingen, Germany: Editions Universitaires (Switzerland); Vandenhoeck & Ruprecht (Germany). ISBN 978-3-727-80876-0.
- Ivantchik, Askold (25. 4. 2018). „Scythians”. Encyclopædia Iranica.
- Melyukova, A. I. (1990). Sinor, Denis, ур. The Cambridge History of Early Inner Asia. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 97—117. ISBN 978-0-521-24304-9.
- Sulimirski, T. (1985). „The Scyths”. Ур.: Gershevitch, I. The Cambridge History of Iran. 2. Cambridge University Press. стр. 149—199. ISBN 978-1-139-05493-5.
- Sulimirski, Tadeusz; Taylor, T. F. (1991). „The Scythians”. Ур.: Boardman, John; Edwards, I. E. S.; Hammond, N. G. L.; Sollberger, E.; Walker, C. B. F. The Cambridge Ancient History. 3. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 547—590. ISBN 978-1-139-05429-4.
- Young, T. Cuyler (1988). „The early history of the Medes and the Persians and the Achaemenid empire to the death of Cambyses”. Ур.: Boardman, John; Hammond, N. G. L.; Lewis, D. M.; Ostwald, M. The Cambridge Ancient History. 4. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—52. ISBN 978-0-521-22804-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Географске | |
|---|---|
| Остале | |
