Диоклецијанови прогони
Диоклецијанови прогони или Велики прогони последњи су и уједно највећи прогони хришћана које је спроводила власт Римског царства. Избили су почетком IV века.[1]
Диоклецијанови прогони су добили име по цару Диоклецијану, једном од владара тадашње тетрархије, који је 303. године, заједно са Максимијаном, Галеријем и Констанцијем I Хлором издао низ едиката којима се, под претњом строгих казни, захтева од хришћанских верника да практикују традиционалне римске обреде. Каснији су едикти, пак, били усмерени против хришћанског свештенства па и довели до конфискације црквене имовине и спаљивања црквених књига и текстова.
Прогони су били различити по свом интензитету у различитим деловима царства — на западу, у Британији и Галији, били су најслабији, а у источним провинцијама најжешћи.
У неколико наврата су едикти поништавани да би их формално укинуо тек Милански едикт, кога су 313. донели цареви Константин Велики и Лициније.
