[go: up one dir, main page]
Pređi na sadržaj

IA-64

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Intel Itanium arhitektura
DizajnerHP i Intel
Bitovi64-bit
Uveden2001. godine
DizajnEPIC
TipRegister-Register
EndianSelectable
Registri
Opšta namena128; 64 1-bit predikatnih registra
Floating point128
Ne treba brkati sa x86-64, 64-bit ekstenzija za x86 arhitekturu.
Intel Itanium arhitektura

IA-64 (Takođe poznat kao Intel Itanium arhitektura) je arhitektura Itanium porodice 64-bit Intel-ovih mikroprocesora. Arhitektura je nastala na Hjulet-Pakardu (HP), a kasnije su je razvijali HP i Intel.

Itanium arhitektura je bazirana na eksplicitnom paralelizamu na nivou naredbe, u kome kompajler određuje koje instrukcije da se izvršavaju paralelno. Ovo je u suprotnosti sa ostalim superskalarnim arhitekturama, koje zavise od toga da li procesor upravlja instrukcijskim zavisnostima za vreme runtime-a. U svim Itanium modelima, do Tukwila (uključujući i nju), jezgra izvršavaju do šest instrukcija po taktnom ciklusu. Prvi Itanium procesor, nazvan Merced, je izdat 2001.

Ažurirano: 2008.. Itanium je četvrta najkorišćenija mikroprocesorska arhitektura za enterprise-class sisteme, ispred koga su x86-64, Power Architecture i SPARC.[1]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Razvoj: 1989–2000

[uredi | uredi izvor]

Godine 1989. HP je shvatio da arhitekture sa smanjenim skupom instrukcija (RISC) dolaze do granice procesiranja od jedne instrukcije po ciklusu. HP-ovi istraživači su istraživali novu arhitekturu, kasnije nazvana EPIC, koja je dozvoljavala procesoru da izvršava više instrukcija u svakom taktnom ciklusu. EPIC implementira formu arhitekture jako duge instrukcijske reči (VLIW), u kojoj jedna instrukcijska reč sadrži više instrukcija. Sa EPIC-om, kompajler unapred određuje koje instrukcije mogu da se izvršavaju u isto vreme, tako da mikroprocesor jednostavno izvršava naredbe i nisu mu potrebni komplikovani mehanizmi da odrede koje instrukcije mogu da se izvršavaju paralelno.[2] Ovaj pristup ima dva cilja: da dozvoli dublju inspekciju koda za vreme kompajliranja kako bi se uvidele dodatne prilike za paralelna izvršavanja, i da uprosti dizajn procesora i smanji energetsku potrošnju eliminisanjem potrebe za zakazivanjem kola za vreme runtime-a.

HP je verovao da više nije ekonomično za pojedinačne kompanije kao što je on da pravi vlasničke mikroprocesore, tako da se udružio sa Intel-om 1994. da naprave IA-64 arhitekturu, koje je izvedena iz EPIC. Intel je bio voljan da uloži mnogo u razvoj IA-64 jer je očekivao da će krajnji mikroprocesor da se koristi kod većine proizvođača sistema za preduzeća. HP i Intel su započeli veliki zajednički razvoj sa ciljem da završe prvi proizvod, Merced, 1998. godine.[2]

Tokom razvoja, Intel, HP, i industrijski analitičarisu su predviđali da će IA-64 dominirati u serverima, radnim stanicama, i naprednim desktopovima, i eventualno zameniti RISC i arhitekturu računara sa složenim skupom instrukcija (CISC) za sve aplikacije opšte upotrebe.[3][4] Compaq i Silicon Graphics su odlučili da obustave razvoj Alpha i MIPS arhitektura i prešli su na IA-64.[5]

Nekoliko grupa je pravilo operativne sisteme za ovu arhitekturu, uključujući Microsoft Windows, Linuks, i Juniks varijante kao što su HP-UX, Solaris,[6][7][8] Tru64. juniks,[5] i Monterey/64[9] (zadnja tri su obustavljena pre nego što su stigla na tržište). Do 1997. godine bilo je očigledno da su IA-64 arhitektura i kompajler mnogo teži da se implementiraju nego što se u početku mislilo, a Merced je počeo da se odlaže.[10] Neki od tehničkih problema su bili veoma veliki broj tranzistora koji je bio potreban da podrži dugačke instrukcijske reči i veliki keš.[traži se izvor] Takođe je bilo strukturnih problema u projektu, jer su ta dva tima imala drugačije metodologije i drugačije prioritete.[traži se izvor] Pošto je Merced bio prvi EPIC procesor, u razvoju je bilo više problema nego što su timovi očekivali. Takođe, EPIC koncept je zavisio od sposobnosti kompajlera koje do sada nisu nikad bile implementirane, tako da je bilo potrebno više istraživanja.[traži se izvor]

Intel je oglasio oficijelno ime procesora, Itanium, 4. oktobra 1999. godine.[11] U roku od nekoliko sati, ime Itanic je bilo izmišljeno u jednoj Juznet grupi. To je bila referenca na Titanik, "nepotopljivi" brod koji je potonuo 1912. godine.[12]

Itanium (Merced): 2001

[uredi | uredi izvor]

Dok je Itanium bio izbačen u junu 2001. godine, njegove performanse nisu bile konkurentne sa RISC i CISC procesorima.[13]

Uviđajući da nedostatak softvera može biti ozbiljan problem u budućnosti, Intel je dao hiljade ovih ranih sistema nezavisnim prodavcima softvera (ISVs) kako bi stimulisao razvoj. HP i Intel su doveli sledeću generaciju Itanium 2 procesora na tržište godinu dana kasnije.

Itanium 2: 2002–2010

[uredi | uredi izvor]
Itanium 2 u 2003.

Itanium 2 procesor je bio izbačen u 2002. Oslobodio se puno problema u performansi koje je imao originalni Itanium procesor. Ti problemi su uglavnom bili posledica neefikasnih memorijskih podsistema.

U 2003. AMD je izbacio Opteron, koji je implementirao 64-bit arhitekturu (x86-64). Opteron je ubrzano postajao prisutniji u prostoru servera za preduzeća jer je dozvoljavao laku nadogradnju sa x86. Intel je odgovorio na ovo time što je implementirao x86-64 u svoje Xeon mikroprocesore 2004. godine.[5]

U novembru 2005. godine glavni Itanium server proizvođači su se udružili sa Intelom i nekoliko prodavca softvera da stvore Itanium Solutions Alliance da promovišu arhitekturu u ubrzaju prenošenje softvera.[14]

Godine 2006. Intel je završio Montecito (prodavan kao Itanium 2 9000 serija), procesor sa dva jezgra koji je udvostručio performanse i smanjio energetsku potrošnju za oko 20%.[15]

Itanium 9300 (Tukwila): 2010

[uredi | uredi izvor]

Itanium 9300 serija procesora, nazvana Tukwila, je izdata 8. februara 2010. godine sa velikim kapacitetom performansi i memorije.[16] Tukwila je originalno trebalo da se završi u 2007. godini.[17]

Uređaj koristi 65 nm proces, uključuje dva do četiri keša sa do 24 MB, Hyper-Threading tehnologiju i integrisane memorijske kontrolere. Implementira double-device data correction (DDDC), koji pomaže da se poprave greške u memoriji. Tukwila takođe implementira Intel QuickPath Interconnect (QPI) koji zamenjuje Itanium arhitekturu baziranu na magistrali. Vrh interprocesorskog protoka je 96 GB/s a vrh memorijskog protoka je 34 GB/s. Sa QuickPath-om, procesor ima ingetrisane memorijske kontrolere koji direktno povezuju sa memorijom, i korišćenjem QPI interfejsa direktno se povezuju sa ostalim procesorima i I/O središtima. QuickPath se takođe koristi i u Intel-ovim procesorima koji koriste Nehalem mikroarhitekturu, što verovatno zanči da će Tukwila i Nehalem moći da koriste isti čipset.[18] Tukwila inkorporira četiri memorijska kontrolera, od kojih svaki podržava više DDR3 DIMMs preko posebnog memorijskog kontrolera,[19] skoro isto kao i Xeon procesori bazirani na Nehalem, nazvani Beckton.[20]

Itanium 9500 (Poulson): 2012

[uredi | uredi izvor]

Itanium 9500 serija procesora, nazvana Poulson, je naslednik Tukwila-e i sadrži 8 jezgara, ima 12-široku arhitekturu, multithreading poboljšanja, i nove instrukcije koje koriste paralelizam, posebno pri virtuelizaciji.[18][21][22] Poulson L3 veličina keša je 32 MB. L2 veličina keša je 6 MB, 512 I KB, 256 D KB po jezgru.[23] Veličina kalupa je 544 mm², što je manje od Tukwila-e (698.75 mm²).[24][25]

Na ISSCC 2011 Intel je predstavio papir koji se zove, "32nm Itanium procesor koji ima 3,1 milijardu tranzistora i širinu 12, za servere koji su kritični za misije."[23][26] Gledajući Intel-ovu istoriju otkrivanja detalja o Itanium mikroprocesorima na ISSCC, ovaj papir se verovatno odnosio na Poulson. Analitičar David Kanter spekuliše da će Poulson koristiti novu mikroarhitekturu, sa naprednijom formom multi-threading-a koja koristi do dva thread-a, kako bi poboljšao performanse za radove sa jednim thread-om i više thread-ova.[27] Neke nove informacije su izdate na Hotchips konferenciji.[28][29] Nove informacije predstavljaju poboljšanja na multithreading-u, poboljšanja na elastičnosti (Instruction Replay RAS) i nekoliko novih instrukcija (prioritet thread-ova, instrukcije za integer-e, predobavljanje keša i nagoveštaj pristupa podacima).

Arhitektura

[uredi | uredi izvor]

Intel je obimno dokumentovao Itanium instrukcijski set i mikroarhitekturu,[30] a tehnička štampa je pružala preglede.[3][10] Arhitektura se preimenovala nekoliko puta tokom svoje istorije. HP ju je u početku zvao PA-WideWord. Intel ju je kasnije zvao IA-64, a nakon toga Itanium Processor Architecture (IPA),[31] a na kraju se odlučio za Intel Itanium Architecture, ali se i dalje često oslovljava kao IA-64.

To je arhitektura sa 64-bit registrima koja je isključivo paralelna. Osnovna reč za podatke je 64 bita i byte-adresabilna je. Prostor za logičke adrese je 264 bajtova. Arhitektura implementira predviđanje, spekulacije, i predviđanje grananja. Ona koristi hardverski mehanizam za preimenovanje registra umesto jednostavnog snabdevanja registara "prozorima" (eng. register windowing) za prosleđivanje parametra. Isti mehanizam se takođe koristi da se dozvoli paralelno izvršavanje petlji. Spekulacija, predviđanje, i preimenovanje su pod kontrolom kompajlera: svaka instrukcijska reč sadrži dodatne bitove za ovo. Ovaj pristup je prepoznatljiva karakteristika ove arhitekture.

Arhitektura implementira 128 integer registra, 128 floating point registra, 64 jednobitnih predikata i osam registra grananja. Floating point registri su dugački 82 bita kako bi se sačuvala preciznost za međurezultate.

Izvršavanje instrukcija

[uredi | uredi izvor]

Svaka 128-bit instrukcijska reč sadrži tri instrukcije i mehanizam dobavljanja može da čita do dve instrukcijske reči po taktnom ciklusu iz L1 keša u cevovod. Kada kompajler može maksimalno da iskoristi ovu sposobnost, procesor može da izvršava šest instrukcija po taktnom ciklusu. Ovakav procesor ima trideset funkcionalnih jedinica za izvršavanje u jedanaest grupa. Svaka jedinica može da izvršava specifičnu podgrupu instrukcijskog seta i svaka jedinica izvršava jednu instrukciju po taktnom ciklusu, osim ako se izvršavanje ne zaustavlja dok se čekaju podaci. Ne izvršavaju sve jedinice u grupi iste podgrupe instrukcijskog seta, ali uobičajene instrukcije mogu da se izvršavaju u više jedinica.

Grupe izvršnih jedinica uključuju:

  • Šest ALU-a za opštu namenu, dve integer jedinice, jedna jedinica za pomeranje
  • Četiri jedinice za keš za podatke
  • Šest multimedijalnih jedinica, dve jedinice za paralelno pomeranje, jedna za paralelno množenje, jedna za brojanje populacije
  • Dve 82-bit floating-point umnoži–akumuliraj jedinice, dve SIMD floating-point umnoži–akumuliraj jedinice (svaka po dve 32-bit operacije)[32]
  • Tri jedinice za grananje

Kompajler obično može da grupiše instrukcije u grupe od po šest instrukcija. Grupe mogu da se izvršavaju istovremeno. Pošto floating-point implementiraju umnoži–akumuliraj operacije, jedna floating point instrukcije može da izvrši rad od dve instrukcije ako aplikacija zahteva množenje koje prati sabiranje. Ovo je veoma često u naučnom procesovanju. Kada se to desi, procesor može da izvrši četiri FLOP-a po ciklusu. Na primer, 800 MHz Itanium je imao teoretsku ocenu od 3.2 GFLOPS, a najbrži Itanium 2 od 1.67 GHz je bio ocenjen sa 6.67 GFLOPS.

Arhitektura memorije

[uredi | uredi izvor]

Od 2002. do 2006. godine Itanium 2 procesori su delili zajedničku keš hijerarhiju. Oni su imali 16 KB instrukcijskog keša prvog nivoa i 16 KB keša podataka prvog nivoa. L2 keš je ujedinjen (instrukcijski i za podatke) i ima 256 KB. L3 keš je takođe ujedinjen i varirao je u veličini od 1.5 MB do 24 MB. 256 KB L2 keša sadrži dovoljno logike da podrži semafor operacije bez uznemiravanja glavne aritmetičko logičke jedinice (ALU).

Glavnoj memoriji se pristupa preko magistrale koja ide do čipseta van čipa. Itanium 2 magistrala se u početku zvala McKinley magistrala, ali se danas oslovljava kao Itanium magistrala. Brzina magistrale se povećavala postepeno kako su izlazili novi procesori. Magistrala je prenosila 2×128 bita po taktnom ciklusu, tako da je 200 MHz McKinley magistrala prenosila 6.4 GB/s, a 533 MHz Montecito magistrala je prenosila 17.056 GB/s[33]

Arhitektonske promene

[uredi | uredi izvor]

Itanium procesori koji su izdati pre 2006. godine su imali hardversku podršku za IA-32 arhitekturu kako bi podržali stare serverske aplikacije, ali performanse za IA-32 kod su bile mnogo lošije nego običan kod i takođe su bile lošije od savremenih x86 procesora. Godine 2005. Intel je razvio IA-32 Execution Layer (IA-32 EL), softverski emulator koji pruža bolje performanse. Sa Montecito porodicom procesora, Intel je eliminisao hardversku podršku za IA-32 kod.

Godine 2006. sa izlaskom Montecito, Intel je napravio brojna poboljšanja na osnovnoj arhitekturi procesora, uključujući:[34]

  • Hardverski multithreading: svako procesorsko jezgro održava kontekst za izvršavanje dva thread-a. Ako jedan thread pauzira tokom pristupa memoriji, drugi thread može da se izvršava. Intel ovo zove "grub multithreading" kako bi se razlikovalo od "hyper-threading tehnologije" koju je Intel integrisao u neke x86 i x86-64 mikroprocesore.
  • Hardversku podršku za virtuelizaciju: Intel je dodao Intel Virtualization Technology (Intel VT-i), koja pruža hardversku podršku za virtuelizaciju glavnih funkcija. Virtuelizacija dozvoljava softverskom "hypervisor-u" da pokreće više instanci operativnih sistema na procesoru u isto vreme.
  • Poboljšanja u kešu: Montecito je dodao razdeljen L2 keš koji je uključivao posvećen 1 MB L2 keš za instrukcije. Originalni 256 KB L2 keš je pretvoren u keš posvećen za podatke. Montecito je takođe uključio 12 MB on-die L3 keša.

Podrška hardvera

[uredi | uredi izvor]

Čipset

[uredi | uredi izvor]

Itanium magistrala se povezuje na ostatak sistema preko čipseta. Proizvođači servera za preduzeća prave razliku kod svojih sistema dizajnirajući i razvijajući čipsete koji povezuju procesor na memoriju, interkonekciju i periferne kontrolere. Čipset je srce arhitekrure na nivou sistema za svaki dizajn sistema. Razvoj čipseta košta desetine miliona dolara i predstavlja veliku privrženost korišćenju Itanium-a. IBM je stvorio čipset 2003. godine i Intel 2002. godine, ali ni jedan od njih nije stvorio čipset koji podržava novije tehnologije kao što su DDR2 ili PCI-E.[35] Trenutno, moderni čipseti za Itanium koji podržavaju te tehnologije proizvode HP, Fujitsu, SGI, NEC i Hitachi.

"Tukwila" Itanium procesorski model je dizajniran da deli uobičajen čipset sa Intel Xeon procesorom EX (Intel-ov Xeon procesor koji je dizajniran za servere sa četiri ili više procesora). Cilj je bio da se pojednostavi razvoj sistema i smanje cene serverskim OEM-ovima, od kojih mnogi razvijaju servere bazirane na i Itanium-u i Xeon-u. Međutim, ovaj cilj je 2013. godine bio potisnut i smešten u klasifikaciju "procenjeno za buduće prilike za implementaciju".[36]

Podrška softvera

[uredi | uredi izvor]

Itanium podržavaju sledeći operativni sistemi:

  • HP-UX 11i
  • OpenVMS I64
  • NonStop OS, Intel 64 (x86-64) port koji se razvija.
  • Neke GNU/Linuks distribucije, uključujući Džentu i SUSE's SLE
    • Debijan 7 (napušten otkako je izašao Debijan 8) sa bezbednosnom podrškom do 26. aprila 2016. godine i dugotrajnom podrškom (LTS) do maja 2018. godine.
  • FreeBSD (podrška će prestati čim izađe FreeBSD 10)[37][38]
  • Bull GCOS 8

Itanium su takođe podržavali sledeći operativni sistemi:

Majkrosoft je najavio da će Windows Server 2008 R2 biti poslednja verzija Windows Servera koja podržava Itanium i da će takođe prestati da razvija Itanium verzije Visual Studio-a i SQL Server-a.[40] Slično, Red het enterprajz linkus 5 (prvi put izdat u martu 2007. godine) je bilo poslednje Itanium izdanje Red het enterprajz linuksa[41] i Kanonikalov Ubuntu 10.04 LTS (izdat u aprilu 2010. godine) je bilo poslednje Ubuntu izdanje koje je podržavlo Itanium.[42] HP neće podržavati ni sertifikovati Linuks na Itanium 9300 (Tukwila) serverima.[43]

HP prodaje virtuelizacionu tehnologiju za Itanium koja se zove Integrity Virtual Machines.

Kako bi dozvolio da više softvera radi na Itanium-u, Intel je podržavao razvoj kompajlera koji su optimzovani za ovu platformu, posebno svoju grupu kompajlera.[44][45] Počevši od novembra 2010. godine, sa uvođenjem novih grupa proizvoda, Intel-ovi Itanium kompajleri više nisu grupisani sa Intel-ovim x86 kompajlerima u jedan proizvod. Intel pruža Itanium alatke i Intel x86 alatke, uključujući i kompajlere, nezavisno jedan od drugih u odvojene pakete proizvoda. GCC,[46][47] Open64 i Microsoft Visual Studio 2005 (i kasniji)[48] takođe mogu da stvaraju mašinski kod za Itanium. Prema Itanium Solutions Alliance preko 13 000 aplikacija je bilo dostupno za sisteme bazirane na Itanium-u početkom 2008. godine,[49] iako je Sun osporavao broj aplikacija za Itanium u prošlosti.[50] ISA je takođe podržavala Gelato, Itanium HPC korisničku grupu i razvojnu zajednicu koja je portovala i podržavala softver otvorenog koda za Itanium.[51]

Emulacija

[uredi | uredi izvor]

Emulacija je tehnika koja dozvoljava kompjuterima da izvršavaju binarni kod koji je kompajliran za drugu vrstu kompjutera. Pre IBM-ove akvizicije QuickTransit-a 2009. godine, aplikacijski binarni softver za IRIX/MIPS i Solaris/SPARC je mogao da se pokrene preko tipa emulacije koji se zvao "dinamičko binarno prevođenje" na Linuks/Itanium-u. Slično, HP je implementirao metod izvršavanja PA-RISC/HP-UX na Itanium/HP-UX preko emulacije, kako bi uprostio prelazak PA-RISC mušterija na sasvim drugačiji Itanium-ov instrukcijski set. Itanium procesori takođe mogu da pokrenu okruženje GCOS od Groupe Bull-a i nekoliko x86 operativnih sistema preko simulatora instrukcijskih setova.

Konkurencija

[uredi | uredi izvor]

Itanium je ciljan za tržišta servera za preduzeća i računanja visoke performanse (HPC). Ostale linije procesora fokusirane na preduzeća i HPC su Oracle Corporation-ov SPARC T5 i M5, Fudžicu-ov SPARC64 X i IBM-ov POWER7. Mereno po količini prodaje, Itanium-ova najozbiljnija konkurencija su x86-64 procesori koji uključuju Intel-ovu Xeon liniju i AMD-ovu Opteron liniju. Od 2009. godine većina servera se pravila sa x86-64 procesorima.[52]

U 2005. godini Itanium sistemi su činili 14% prihoda HPC sistema, ali se ovaj procenat smanjivao kako je industrija prelazila na x86-64 cluster-e.[53]

U oktobru 2008. godine Gartner je izdao rad o Tukwilau procesoru u kome je pisalo: "...budućnost za Itanium je čvrsta kao i kod bilo kog RISC vršnjaka kao što je Power ili SPARC."[54]

Super kompjuteri i visoko performansno računanje

[uredi | uredi izvor]
Površinski grafikon koji prikazuje prisustvo različitih porodica mikroporcesora na TOP500 listi super kompjutera, od 1992. do 2009. godine.

Kompjuter baziran na Itanium-u se prvi put pojavio na listi TOP500 superkompjutera u novembru 2001. godine.[55] Najviša pozicija koju je ikada dostigao sistem baziran na Itanium 2 je bilo #2,  dostignuta u junu 2004. godine kada je Thunder (LLNL) ušao na listu sa Rmax od 19.94 Teraflopsa. U novembru 2004. godine Columbia je došla na listu na #2 sa 51.8 Teraflops i od tada je uvek bio barem jedan kompjuter baziran na Itanium-u u top 10 sve do juna 2007. godine. Najviši broj mašina baziranih na Itanium-u se pojavio na listi novembra 2004. godine i to 84 sistema (16.8%). Do juna 2012. godine prisustvo se smanjilo na jedan sistem (0.2%)[traži se izvor] i na listi od novembra 2012. godini više nema Itanium sistema.

Procesori

[uredi | uredi izvor]

Izdati procesori

[uredi | uredi izvor]

Itanium procesori pokazuju konstantno poboljšanje u sposobnostima. Merced je bio dokaz koncepta. McKinley je dramatično poboljšao memorijsku hijerarhiju i dozvolio je Itanium-u da postane konkurentan. Madison, sa prelaskom na 130 nm proces, je dozvolio dovoljno keš prostora da prevaziđe većinu uskih grla u performansi. Montecito, sa 90 nm procesom, je dozvolio implementacije sa dva jezgra i poboljšanje u performansi po vatu. Montvale je dodao tri nove karakteristike: core-level lockstep, demand-based switching i magistralu sa prednje strane sa frekvencijom od 667 MHz.

Niska voltažaNiska Voltaža

Naziv proces Izbačen Frekvencija L2 Keš/

jezgru

L3 Keš/

procesoru

Magistrala kalup/

uređaju

jezgra/

kalupu

vati/

uređaju

Komentari
Itanium
Merced 180 nm 2001-06 733 MHz 96 KB none 266 MHz 1 1 116 2 MB off-die L3 cache
800 MHz 130 4 MB off-die L3 cache
Itanium 2
McKinley 180 nm 2002-07-08 900 MHz 256 KB 1.5 MB 400 MHz 1 1 130 HW branchlong
1 GHz 3 MB 130
Madison 130 nm 2003-06-30 1.3 GHz 3 MB 130
1.4 GHz 4 MB 130
1.5 GHz 6 MB 130
2003-09-08 1.4 GHz 1.5 MB 130
2004-04 1.4 GHz 3 MB 130
1.6 GHz
Deerfield 2003-09-08 1.0 GHz 1.5 MB 62
Hondo[56] 2004-Q1 1.1 GHz 4 MB 400 MHz 2 1 260 32 MB L4
Fanwood 2004-11-08 1.6 GHz 3 MB 533 MHz 1 1 130
1.3 GHz 400 MHz 62?
Madison 2004-11-08 1.6 GHz 9 MB 400 MHz 130
2005-07-05 1.67 GHz 6 MB 667 MHz 130
2005-07-18 1.67 GHz 9 MB 667 MHz 130
Itanium 2 9000 series
Montecito 90 nm 2006-07-18 1.4 GHz 256 KB (D)+

1 MB (I)

6–24 MB 400 MHz 1 2 104 Virtualization, Multithread, bez HW IA-32
1.6 GHz 533 MHz
Itanium 2 9100 series
Montvale 90 nm 2007-10-31 1.42–1.66 GHz 256 KB (D)+

1 MB (I)

8–24 MB 400–667 MHz 1 1–2 75–104 Core-level lockstep, demand-based switching
Itanium 9300 series
Tukwila 65 nm 2010-02-08 1.33-1.73 GHz 256 KB (D)+

512 KB (I)

10–24 MB QPI with a speed of 4.8 GT/s 1 2–4 130–185 Novi point-to-point procesorski interconnect,  QPI, koji je zamenio FSB. Turbo Boost
Itanium 9500 series
Poulson 32 nm 2012-11-08[57] 1.73-2.53 GHz 256 KB (D)+

512 KB (I)

20-32 MB QPI with a speed of 6.4 GT/s 1 4-8 130–170 Duplirana širina (sa 6 na 12 instrukcija po ciklusu), Instruction Replay technology, Dual-domain hyperthreading[58][59][60]

Prihvaćenost na tržištu

[uredi | uredi izvor]

Tržište naprednih servera

[uredi | uredi izvor]

Kada je prvi put bio izdat u 2001. godini, Itanium-ove performanse, kada se porede sa već uspostavljenim RISC i CISC procesorima, su bile razočaravajuće.[3][4] Emulacije postojećih x86 aplikacija i operativnih sistema su bile loše, a neki benčmarkovi iz 2001. godine su pokazivali da je Itanium u ovom pogledu u najboljem slučaju isti kao 100 MHz Pentium (1.1 GHz Pentium-i su postojali na tržištu u to vreme).[61] Itanium nije uspeo da napravi značajne prodore na tržištu u odnosu na IA-32 ili RISC sisteme koji su bili više kompatibilni sa starijim x86 aplikacijama. Nakon toga prodaja Itanium je "patila" zbog uspešnog uvođenja sistema baziranih na x86-64 na tržište naprednih servera. Novinar John C. Dvorak, koji je 2009. godine komentarisao istoriju Itanium procesora, je rekao: "Ovo je i dalje jedan od najvećih fijaska u zadnjih 50 godina" u članku pod nazivom "Kako je Itanium ubio kompjutersku industriju".[62] Tehnički kolumnista Ashlee Vance je komentarisala da su odlaganja i loše performanse "pretvorile proizvod u šalu industrije čipova."[63] U intervjuu, Donald Knuth je rekao: "Itanium-ov pristup...trebalo je da bude odličan — dok nije ispalo da su željeni kompajleri tehnički nemogući da se napišu."[64]

I Red het i Majkrosoft su najavili planove da obustave Itanium u svojim operativnim sistemima zbog nedostatka tržišne zainteresovanosti,[40][41] ali Linuks distribucije kao što je Debijan su i dalje dostupne za Itanium. Dana 22. marta 2011. godine Oracle je najavio obustavljanje razvoja za Itanium, ali će tehnička podrška za postojeće proizvode da se nastavi.[65] Dana 20. oktobra 2013. godine Oracle je oficijelno pisao o svojoj privrženosti da izda Oracle Database 12.1.0.1.0 na HP-UX Itanium 11.31 do početka 2014. godine.[66]

Bivši Intel-ov zvaničnik je rekao da je Itanium biznis postao profitabilan krajem 2009. godine.[67] Do 2009. godine čip je skoro isključivo bio razvijan na serverima koje je pravio HP, koji je imao preko 95% od ukupnog tržišnog udela Itanium servera,[63] što je činilo glavni operativni sistem za Itanium HP-UX. Dana 22. marta 2011. godine Intel je potvrdio svoju privrženost Itanium-u sa nekoliko generacija čipova u razvoju i po planu.[68]

Druga tržišta

[uredi | uredi izvor]

Iako je Itanium imao ograničen uspeh u tržišnoj niši naprednog računanja, Intel se nadao da će naići na šire prihvatanje kao zamena za originalnu x86 arhitekturu.[69]

AMD je izabrao drugačiji smer, dizajnirajući manje radikalni x86-64, 64-bit ekstenziju za postojeću x86 arhitekturu, koju je Majkrosoft podržavao, što je primoralo Intel da uvede istu ekstenziju u svoje procesore bazirane na x86.[70] Ovi projekti mogu da koriste postojeće 32-bit aplikacije na normalnim brzinama, dok pružaju podršku za 64-bit memorijsko adresiranje i druga poboljšanja za nove aplikacije.[63] Ova arhitektura je sada predominantna 64-bit arhitektura u desktop i portabilnim tržištima. Iako su neke radne stanice bazirane na Itanium-u u početku bile uvedene u kompanije kao što su SGI, one više nisu dostupne.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]
  • Lista Intel Itanium mikroporcesora

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Morgan, Timothy (27. 5. 2008). „The Server Biz Enjoys the X64 Upgrade Cycle in Q1”. IT Jungle. Pristupljeno 29. 10. 2008. 
  2. ^ a b „Inventing Itanium: How HP Labs Helped Create the Next-Generation Chip Architecture”. HP Labs. jun 2001. Arhivirano iz originala 04. 03. 2012. g. Pristupljeno 23. 3. 2007. 
  3. ^ a b v De Gelas, Johan (9. 11. 2005). „Itanium–Is there light at the end of the tunnel?”. AnandTech. Pristupljeno 23. 3. 2007. 
  4. ^ a b Takahashi, Dean (8. 5. 2009). „Exit interview: Retiring Intel chairman Craig Barrett on the industry's unfinished business”. VentureBeat. Pristupljeno 17. 5. 2009. 
  5. ^ a b v „Itanium: A cautionary tale”. Tech News on ZDNet. 7. 12. 2005. Arhivirano iz originala 9. 2. 2008. g. Pristupljeno 1. 11. 2007. 
  6. ^ Vijayan, Jaikumar (16. 7. 1999). „ComputerWorld: Solaris for IA-64 coming this fall”. Linuxtoday. Arhivirano iz originala 13. 02. 2009. g. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  7. ^ Wolfe, Alexander (2. 9. 1999). „Core-logic efforts under way for Merced”. EE Times. Pristupljeno 27. 2. 2016. 
  8. ^ „Sun Introduces Solaris Developer Kit for Intel to Speed Development of Applications On Solaris; Award-winning Sun Tools Help ISVs Easily Develop for Solaris on Intel Today”. Business Wire. 10. 3. 1998. Arhivirano iz originala 09. 03. 2012. g. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  9. ^ „Next-generation chip passes key milestone”. CNET News.com. 17. 9. 1999. Arhivirano iz originala 09. 08. 2011. g. Pristupljeno 1. 11. 2007. 
  10. ^ a b Shankland, Stephen (8. 7. 1999). „Intel's Merced chip may slip further”. CNET News. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  11. ^ Kanellos, Michael (4. 10. 1999). „Intel names Merced chip Itanium”. CNET News.com. Pristupljeno 30. 4. 2007. 
  12. ^ Finstad, Kraig (4. 10. 1999). „Re:Itanium”. USENET group comp.sys.mac.advocacy. Pristupljeno 19. 12. 2013. 
  13. ^ Gwennap, Linley (4. 6. 2001). „Itanium era dawns”. EE Times. Arhivirano iz originala 07. 01. 2010. g. Pristupljeno 17. 2. 2009. 
  14. ^ „Itanium Solutions Alliance”. ISA web site. Arhivirano iz originala 8. 9. 2008. g. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  15. ^ Niccolai, James (20. 5. 2008). „'Tukwila' Itanium servers due early next year, Intel says”. ComputerWorld. Arhivirano iz originala 25. 1. 2012. g. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  16. ^ New Intel Itanium Offers Greater Performance, Memory Capacity[mrtva veza], By: Jeffrey Burt, 2010-02-08, eWeek
  17. ^ Merritt, Rick (2. 3. 2005). „Intel preps HyperTransport competitor for Xeon, Itanium CPUs”. EE Times. Arhivirano iz originala 2. 9. 2010. g. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  18. ^ a b Tan, Aaron (15. 6. 2007). „Intel updates Itanium line with 'Kittson'”. ZDNet Asia. Arhivirano iz originala 25. 01. 2012. g. Pristupljeno 15. 6. 2007. 
  19. ^ Stokes, Jon (5. 2. 2009). „Intel delays quad Itanium to boost platform memory capacity”. ars technica. Pristupljeno 5. 2. 2009. 
  20. ^ Ng, Jansen (10. 2. 2009). „Intel Aims for Efficiency With New Server Roadmap”. DailyTech. Arhivirano iz originala 13. 2. 2009. g. Pristupljeno 10. 2. 2009. 
  21. ^ „Poulson: The Future of Itanium Servers”. realworldtech.com. 18. 5. 2011. Arhivirano iz originala 10. 06. 2011. g. Pristupljeno 24. 5. 2011. 
  22. ^ „Hot Chips Poulson Disclosure Factsheet” (PDF). Intel press release. 19. 8. 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 3. 2012. g. Pristupljeno 19. 8. 2011. 
  23. ^ a b Riedlinger, Reid J.; Bhatia, Rohit; Biro, Larry; Bowhill, Bill; Fetzer, Eric; Gronowski, Paul; Grutkowski, Tom (24. 2. 2011). „A 32nm 3.1 billion transistor 12-wide-issue Itanium® processor for mission-critical servers” (PDF). 2011 IEEE International Solid-State Circuits Conference. str. 84—86. ISBN 978-1-61284-303-2. S2CID 20112763. doi:10.1109/ISSCC.2011.5746230. Pristupljeno 23. 1. 2012. 
  24. ^ „Researchers carve CPU into plastic foil”. Eetimes.com. Arhivirano iz originala 09. 12. 2010. g. Pristupljeno 19. 12. 2010. 
  25. ^ „www.engadget.com”. www.engadget.com. 19. 7. 2019. Pristupljeno 30. 4. 2012. 
  26. ^ „ISSCC 2011” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2. 3. 2012. g. Pristupljeno 20. 11. 2011. 
  27. ^ Kanter, David (17. 11. 2010). „Preparing for Tukwila: The Next Generation of Intel's Itanium Processor Family”. Real World Tech. Arhivirano iz originala 23. 11. 2010. g. Pristupljeno 17. 11. 2010. 
  28. ^ „Itanium Poulson Update - Greater Parallelism, New Instruction Replay & More: Catch the details from Hotchips!”. 19. 8. 2011. Arhivirano iz originala 11. 2. 2012. g. Pristupljeno 23. 1. 2012. 
  29. ^ „Intel Itanium Hotchips 2011 Overview”. Pristupljeno 23. 1. 2012. 
  30. ^ „Intel Itanium Processor Manuals”. Intel web site. Arhivirano iz originala 22. 06. 2007. g. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  31. ^ „HPWorks Newsletter”. septembar 2001. Arhivirano iz originala 20. 11. 2008. g. Pristupljeno 24. 1. 2008. 
  32. ^ Sharangpani, Harsh; Arora, Ken (2000).
  33. ^ Cataldo, Anthony (30. 8. 2001). „Intel outfits Itanium processor for faster runs”. EE Times. Arhivirano iz originala 01. 02. 2010. g. Pristupljeno 6. 12. 2007. 
  34. ^ „Intel product announcement”. Intel web site. Arhivirano iz originala 7. 11. 2007. g. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  35. ^ Shankland, Stephen (28. 2. 2005). „Itanium dealt another blow”. ZDNet.co.uk. Arhivirano iz originala 08. 02. 2009. g. Pristupljeno 24. 3. 2007. 
  36. ^ "Intel backtracks on 'Kittson' Itanium plans, including shift to 22 nanometers."
  37. ^ „FreeBSD/ia64 Project”. www.freebsd.org. Arhivirano iz originala 25. 01. 2021. g. Pristupljeno 1. 3. 2016. 
  38. ^ „18. Support for Multiple Architectures”. „Tier 4 systems are not supported in any form by the project.

    All systems not otherwise classified into a support tier are Tier 4 systems. The ia64 platform is transitioning to Tier 4 status in FreeBSD 11.    ”     
  39. ^ PRODUCT BRIEF Intel® Itanium® Processor 9500 Series
  40. ^ a b Reger, Dan (april 2010). „Windows Server 2008 R2 to Phase Out Itanium”. Arhivirano iz originala 28. 4. 2010. g. Pristupljeno 3. 4. 2010. 
  41. ^ a b Timothy Prickett Morgan (18. 12. 2009). „Red Hat pulls plug on Itanium with RHEL 6”. The Register. Pristupljeno 18. 12. 2009. 
  42. ^ „Canonical discontinues Itanium and SPARC support in Ubuntu”. The H. 20. 8. 2010. Pristupljeno 23. 8. 2010. 
  43. ^ Hewlett-Packard. „Linux on HP Integrity servers based on the Intel Itanium Processor 9100 series”. Arhivirano iz originala 12. 8. 2010. g. Pristupljeno 23. 8. 2010. 
  44. ^ Barker, Matt (8. 11. 2000). „Intel Announces New Compiler Versions for the Itanium and Pentium 4”. Gamasutra (CMP Media Game Group). Arhivirano iz originala 19. 8. 2005. g. Pristupljeno 5. 6. 2007. 
  45. ^ „Intel Compilers”. Intel web site. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  46. ^ „Gelato GCC Wiki”. Gelato Federation web site. Arhivirano iz originala 20. 4. 2007. g. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  47. ^ „Documentation at GNU.org”. GNU Project web site. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  48. ^ „Visual C++ Editions”. Microsoft. Pristupljeno 5. 1. 2008. 
  49. ^ Gonsalves, Aantone (19. 5. 2008). „Computers with Next-Gen Itanium Expected Early Next Year”. InformationWeek. Arhivirano iz originala 14. 02. 2009. g. Pristupljeno 17. 10. 2008. 
  50. ^ „Sun Microsystems-Reality Check” (PDF). Sun Microsystems white paper. 12. 1. 2007. Arhivirano iz originala (PDF) 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  51. ^ „Gelato Developing for Linux on Itanium”. Gelato Federation web site. Arhivirano iz originala 30. 5. 2007. g. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  52. ^ Morgan, Timothy Prickett (24. 2. 2010). „Gartner report card gives high marks to x64, blades”. TheRegister.com. Pristupljeno 25. 2. 2010. 
  53. ^ Novakovic, Nebojsa (25. 9. 2008). „Supercomputing now dominated by X86 architecture”. The Inquirer. Arhivirano iz originala 27. 09. 2008. g. Pristupljeno 27. 9. 2008. 
  54. ^ Butler, Andrew (3. 10. 2008). „Preparing for Tukwila: The Next Generation of Intel's Itanium Processor Family”. Pristupljeno 21. 10. 2008. 
  55. ^ „Titan Cluster Itanium 800 MHz”. TOP500 web site. Arhivirano iz originala 25. 09. 2006. g. Pristupljeno 16. 5. 2007. 
  56. ^ HP rides Hondo to super-sized Itanium servers The Register, 6th May 2004
  57. ^ „New Intel® Itanium® Processor 9500 Delivers Breakthrough Capabilities for Mission-Critical Computing”. Intel. Pristupljeno 9. 11. 2012. 
  58. ^ Shilov, Anton. „Intel Launches Eight-Core Itanium 9500 "Poulson" Mission-Critical Server Processor - X-bit labs”. X-bit Labs. Arhivirano iz originala 10. 11. 2012. g. Pristupljeno 9. 11. 2012. 
  59. ^ Kanter, David. „Poulson: The Future of Itanium Servers”. Real World Tech. Arhivirano iz originala 02. 11. 2012. g. Pristupljeno 9. 11. 2012. 
  60. ^ Undy, Steve. „WHITE PAPER Intel® Itanium® Processor 9500 Series” (PDF). Intel. Pristupljeno 9. 11. 2012. 
  61. ^ „Benchmarks – Itanic 32bit emulation is 'unusable'. No kidding — slower than a P100”. The Register. 23. 1. 2001. 
  62. ^ Dvorak, John C. (26. 1. 2009). „How the Itanium Killed the Computer Industry”. PC Mag. Arhivirano iz originala 08. 06. 2012. g. Pristupljeno 15. 4. 2012. 
  63. ^ a b v Vance, Ashlee (9. 2. 2009). „Ten Years After First Delay, Intel's Itanium Is Still Late”. New York Times. Pristupljeno 1. 4. 2010. 
  64. ^ Knuth, Donald E. (25. 4. 2008). „Interview with Donald Knuth”. InformIT. Pristupljeno 1. 4. 2010. 
  65. ^ „Oracle stops developing software for Intel's Itanium Chips”. Pcworld.com. 22. 3. 2011. Arhivirano iz originala 25. 04. 2011. g. Pristupljeno 12. 4. 2011. 
  66. ^ Oracle Database 12.1.0.1.0 is planned for certification on HP-UX Itanium 11.31 Oracle 2013-11-20
  67. ^ Demerjian, Charlie (21. 5. 2009). „A Decade Later, Intel's Itanium Chip Makes a Profit”. The Inquirer. Pristupljeno 7. 4. 2010. 
  68. ^ Darling, Patrick. „Intel Reaffirms Commitment to Itanium”. Itanium. Intel. Arhivirano iz originala 26. 03. 2011. g. Pristupljeno 23. 3. 2011. 
  69. ^ Dubash, Manek (20. 7. 2006). „Will Intel abandon the Itanium?”. Techworld. Arhivirano iz originala 19. 02. 2011. g. Pristupljeno 19. 12. 2010. „Once touted by Intel as a replacement for the x86 product line, expectations for Itanium have been throttled well back.” 
  70. ^ Demerjian, Charlie (26. 9. 2003). „Why Intel's Prescott will use AMD64 extensions”. The Inquirer. Arhivirano iz originala 10. 10. 2009. g. Pristupljeno 7. 10. 2009. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=IA-64&oldid=27819424”