Psihopatija

Psihopatija (ili sociopatija) je trajni poremećaj ličnosti, odnosno stanje koje se u ponašanju više ili manje razlikuje od proseka (psihopatska ličnost). Reč je o ograničenim ličnostima, na prelazu duševnog zdravlja i bolesti većinom bez intelektualnih poremećaja, često i intelektualno natprosečnima. Glavne su promene na emocionalno-voljnom planu ličnosti. Prvobitno se smatralo da zbog njih trpi samo okolina (agresivnost, asocijalnost, i antisocijalnost). Kasnije je utvrđeno da neki i sami pate zbog svoje abnormalne ličnosti (depresivnost, suicidni psihopati). Nikad ne dosežu dimenzije psihotičnosti premda mogu pokazivati neke simptome ili sindrome slične pojedinim duševnim poremećajima (shizoidni, paranoidni, nestabilni, ekscentrični, depresivni, hipomanični i dr.). Za psihopate se kaže da

u „daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti“.

Uzroci psihopatije

Uzrok psihopatije, kao i ostalih poremećaja ličnosti, može biti loša socijalizacija u ranom detinjstvu, genetske karakteristike, kao i posledice telesnih i duševnih oboljenja. Najčešći su uzroci da su psihopate u detinjstvu ili preterano strogo vaspitavane, tj. kažnjavane, ili su bili prepušteni sami sebi, tj. zanemareni.

Psihodinamičari tumače psihopatiju slabošću ega, zbog čega dolazi do izražaja nekontrolisano ispoljavanje nagona, ali i slabošću super-ega, što se očitava u nesposobnosti pridržavanja moralnih normi. Nepovoljni nasledni činioci, kao i uzroci okoline oblikuju psihopatske ličnosti. Terapijski pokušaji gotovo da nemaju uspeha. Definicija i značenje pojma psihopatije i nadalje se raspravljaju.

Karakteristike psihopatije

Klasični psihopata odlikuje se - potpunim odsustvom savesti - kao jedne važne osobine koju poseduju normalni ljudi. On/ona će se služiti svim sredstvima da ostvari svoje ciljeve. Radi se o ljudima koji su većinom - po samoj svojoj suštini – zli. Običnim ljudima savest na neki način služi kao kočnica, tako da će oni većinu svojih postupaka ‘vagati’, težeći tome da ne povrede druge prilikom ostvarenja svojih ciljeva. Međutim, bez savesti u sklopu svog bića, psihopata se nalazi u jednoj situaciji u kojoj on ima veliku ‘prednost’ nad normalnim čovekom. Njega ništa ne može da koči, osim možda onih pravila uspostavljenih u okviru pravnog sistema društva.

Najčešći opisi psihopata su: „Oni mogu biti simpatični, šarmantni, inteligentni, oprezni, impresivni,“ „mogu da ostave utisak nekoga u koga čovek može da se pouzda“, i „imaju mnogo uspeha u zavođenju žena/muškaraca“: Međutim, „oni su neodgovorni,“ „rušilački nastrojeni“ i slično.

Veliku konfuziju pravi to što psihopate imaju dosta osobina koje mnogi normalni ljudi smatraju poželjnim ili zavidnim. Na primer, oni često ostavljaju utisak jednog neverovatno čvrstog samopouzdanja (kad je potrebno i nedostatka samopouzdanja, a sve u cilju manipulacija). U mnogim slučajevima ispoljavaju jednu „natprirodnu magnetičnu privlačnost za osobe suprotnog pola“.

Psihopate boluju od jedne stvarne mentalne bolesti koju on označava kao – potpuni i neizlečivi nedostatak osećanja. Ukoliko psihopata uopšte nešto oseća, onda su to emocije najpliće vrste. On čini bizarne i samo-destruktivne stvari zato što je potpuno imun na posledice koje bi normalnog čoveka ispunile osećanjima srama ili griže savesti. Ono što bi drugi u tom smislu smatrali katastrofom, za njega predstavlja samo jednu malu nezgodu ili „čistu sitnicu“.

Psihopatija je sasvim uobičajena u ljudskom društvu. Postoji mnogo slučajeva psihopata koji normalno rade kao biznismeni, doktori, pa čak i – psihijatri. Oni izgledaju u svakom pogledu kao normalni ljudi. Nedostatak savesti ih čini veoma efikasnim „mašinama“. Oni mogu da budu brilijantni, mogu da pišu naučne radove, mogu da imitiraju reči pune emocija (veoma su uspešni glumci), međutim, s vremenom postaje sve jasnije i jasnije da njihove reči nisu u skladu sa njihovim ponašanjem. Oni su vrsta ljudi koji će u jednom momentu tvrditi kako je strašno pogođen bolom usled smrti nekog bliskog prijatelja ili člana porodice, a u sledećem momentu će otići na neku žurku ili u disko klub - „da bi to zaboravio“.

S obzirom da su veoma efikasni, u stanju su da obavljaju veoma kompleksne radnje koje su zamišljene tako da izazovu druge da im ovi daju svoju podršku za ono što oni žele. Na taj način mnoge psihopate su u stanju da dostignu visoke pozicije u društvu. Tek nakon dužeg vremena njihove kolege i saradnici postaju svesni činjenice da je njihov uspeh i napredak zasnovan na gaženju drugih ili kršenju njihovih prava.

Iako su potpuno indiferentni što se prava drugih tiče, oni često kod drugih ljudi veoma spretno inspirišu osećaj iskrenog poverenja. Psihopata nikada ne smatra da s njegovom psihom nešto nije u redu, te tako ne oseća ni potrebu da treba nešto da promeni u svom ponašanju. Osim što su egocentrični, oni su često i narcisoidni. Narcisoidnost je samo jedna od njihovih karakternih crta. Retko kada dolaze u sukob sa zakonom, dok istovremeno čine strahovite štete članovima svojih porodica, prijateljima i kolegama s posla. Psihopate se najčešće druže samo s onima od kojih mogu imati neke koristi. Za psihopatu je najvažnija jedino njegova „glad“, a sve ostalo je za njih ‘tamo negde, daleko’, osim ukoliko se to ne može apsorbovati s njegove strane u smislu neke vrste „hrane“. Za njih postoji samo jedno pitanje: „Da li se to može na neki način iskoristiti“ ili – „da li ja mogu nešto od toga da dobijem“, a sve ostalo je od strane njegovih nagona rangirano kao manje vredno.

Ukratko, psihopata je – predator ili grabljivac. On se kamuflira uz pomoć jedne maske trezvenosti, a onda slično grabljivim životinjama tiho i neprimetno prati svoju žrtvu, izdvaja je iz stada, približava joj se i krši njen otpor.

Dobri su stratezi i veoma dobro se maskiraju koristeći sve vrste reči, gestova laži i manipulacija – kako bi uvukli žrtvu u svoju zamku. U mnogim slučajevima oni će prethodno skupiti što je moguće više informacija o svojim žrtvama, saznati sve njihove vrline, slabosti i mane, pa će igrati na te karte koliko god je to moguće i kako im to odgovara.

Iako nemaju savest, oni će još u svojoj mladosti primetiti tu „čudnu“ osobinu kod drugih, te će taj problem prilično brzo intelektualno premostiti, a onda će svoje žrtve često manipulisati tako što će se oslanjati ili apelovati na njihovu savest. Psihopata će vas uvek optužiti da radite ono što on radi ili namerava da uradi. U svakoj interakciji između psihopate i normalnog čoveka sa potpunim opsegom emocija, psihopata uvek pobeđuje. Psihopate se često nazivaju i „vukovima u jagnjećoj koži“. Za razliku od otvoreno agresivnih psihopata, mnogo više je onih koji spadaju u grupu tzv. ‘skriveno-agresivnih ličnosti’ (engl. covert-aggressive personalities).

Glavne karakteristike su im sledeće:

• Uvek teže da se stvari rade onako kako oni misle da treba i jedino im je njihova ‘pobeda’ na pameti.
• Ambiciozni su kad se radi o sticanju moći i dominaciji nad drugima. Oni uvek teže da budu oni koji su gore i da kontrolišu druge. Koriste ceo jedan arsenal suptilnih i efikasnih strategija kako bi zadobili prednost u međuljudskim odnosima.
• Mogu da budu veoma kulturni, šarmantni i zavodljivi. Oni znaju kako da dobro izgledaju i kako da pobeđuju, ‘otapajući’ našu odbranu. Oni znaju šta će vam reći kako biste zaboravili na onaj svoj ‘osećaj u stomaku’ koji vam govori da im nipošto ne verujete, a onda im dali sve ono što oni žele.
• Mogu da budu beskrupulozni, podmukli, i osvetoljubivi borci. Znaju kako da kapitaliziraju na svakoj čovekovoj slabosti a pojačaće svoju agresivnost ukoliko primete da ste posrnuli. Oni znaju kako da uhvate čoveka u momentu kad je on nesvestan i nepripremljen. Ukoliko smatraju da ste ih u nečemu nadmašili ili da ste dobili više od njih, oni će to pokušati da preokrenu u svoju korist ili da vam se osvete. Oni bitku ne smatraju završenom sve dok oni ne pobede.
• S obzirom da nemaju savest, ne postoji ništa što može da ih koči. Oni znaju da razlikuju ispravno od pogrešnog, ali ne dopuštaju ničemu da im stoji na putu do onoga što žele. Prema njima, cilj uvijek opravdava sredstvo. Tako, su skloni da varaju i sebe i druge u vezi onoga što stvarno rade.
• Eksploatišu ljude s kojima su u vezi. Gledaju na ljude kao na pione u njihovoj životnoj igri. Gnušaju se svake slabosti i iskorišćavaju svaku slabost koju nađu kod protivnika.

Psihopate su često dobri stratezi, međutim, nisu u stanju da vide suštinu stvari, većinom su preokupirani spoljnim izgledom („ambalažom“) a nisu u stanju da uče na osnovu sopstvenih iskustava, kao što je to slučaj s normalnim ljudima.

• Nemaju smisla za određivanje kada je stvarno potrebno da se bore a kad nije, niti imaju osećaj za ‘fer-borbu’. Za njih svakodnevni život predstavlja jednu bitku i svako ko im stoji na putu da ostvare ono što žele, automatski se smatra neprijateljem. Opsednuti su ‘pobedama,’ uvek su spremni i voljni za borbu.
• Ne mogu da shvate da se dugoročne pobede mogu ostvariti i tako da se ponekad nekome malo i popusti.
• Konstruktivna ili fer borba njima je strana. Smatraju da je svaka fer borba riskantna, tj. sa prevelikom mogućnošću za gubitak. Ili jednostavno, oni sebi ne mogu dopustiti nikakav rizik ukoliko su sigurni da na jedan nepošten način mogu doći do pobede. Njih mahom zanimaju samo kratkoročne pobede.
• Nisu u stanju da prevaziđu svoju sebičnost i egocentričnost. Ne mogu shvatiti da nemaju pravo na baš sve što žele. Nakon svake uspešne manipulacije drugih, njihov ego postaje sve veći.
• Ne mogu istinski da poštuju druge ljude niti da osete empatiju. Znajući emotivne slabosti kod drugih, majstori su u "pritiskanju pravih dugmića" kako bi kod drugih izazvali željene emocionalne reakcije.

Test-lista za proveru psihopatije

Dr. Robert Hare američki psiholog jedan od svetskih eksperata za psihopatiju je napravio listu opisanih karakteristika koje su svojstvene psihopatama, takozvanu „Ček-listu" za proveru psihopatije:

1. slatkorečivost i površinski šarm – tendencija ka milozvučnosti i uglađenosti; privlačnost, šarmantnost; glatkost i tečnost govora. Šarm psihopate ni u kom slučaju ne sadrži u sebi tragove stida, samo-svesnosti, niti on ispoljava strah od bilo čega. Psihopati nikad ne zastaje jezik u grlu. Oni su se oslobodili od društvenih pravila ponašanja kao npr. kod razgovora, odnosno, uzimanja reči kad na njih dođe red.
2. grandiozna samovrednost – jedan uveliko naduvan pogled na svoje sposobnosti sa preteranim samopouzdanjem, jaka tvrdoglavost, samouverenost i hvalisanje. Psihopate su arogantni ljudi koji vjeruju da su superiorna ljudska bića.
3. potreba za stimulacijom ili sklonost ka dosadi – jedna prekomerna potreba za novim, neobičnim, uzbudljivim iskustvima odnosno stimulacijama koje izazivaju uzbuđenje; vole da rizikuju tj. skloni su upuštanju u riskantne radnje. Psihopate često imaju lošu samo-disciplinu kod potpunog izvođenja zadataka, zato što im brzo postaje dosadno. Na primer, nisu sposobni da obavljaju isti posao duže vremena, ili da obavljaju zadatke koje oni smatraju glupim ili rutinskim.
4. patološko laganje – može biti umereno ili preterano; u umerenoj formi oni će biti lukavi, prepredeni, prevejani, tajanstveni i bistri; u eksteremnoj formi, oni će biti varalice, lažovi, podmukli, beskrupulozni, manipulativni i nepošteni.
5. varanje i manipulacija – koriste se obmanama, skloni su svakoj vrsti prevare ili obmanjivanja drugih kako bi stekli neku ličnu korist; za razliku od tačke #4, u stepenu u kome je eksploatacija, bezosećajnost i nemilosrdnost zastupljena, što se odlikuje nedostatkom obzira za osećanja i patnju njegovih ili tuđih žrtava.
6. nedostatak kajanja ili osećaja krivice – nedostatak osećanja ili obzira za gubitak, bol i patnju žrtava; tendencija ka ravnodušnosti, nepristrasnosti, hladnokrvnosti i potpuni nedostatak svake empatije. Oni to većinom ispoljavaju ohološću, prezirom ili omalovažavanjem svojih žrtava.
7. plitka osećanja – emocionalno siromaštvo, ograničen opseg ili dubina osjećanja; ispoljavanje hladnoće uprkos izraženim znakovima društvenosti od strane drugih.
8. neosetljivost i nedostatak empatije – nedostatak osećanja prema ljudima uopšte; hladni, prezrivi, bezobrazni, bezobzirni i netaktični.
9. parazitski životni stil – jedna namerna, manipulativna, sebična i eksploatatorska finansijska zavisnost od drugih koja se odražava nedostatakom njihove motivisanosti, niskom samo-disciplinom i nesposobnošću da započnu ili ispune svoje obaveze.
10. loša kontrola ponašanja – izražavanje iritacije, dosade, nestrpljivosti, pretnje, agresivnosti ili verbalno vređanje drugih; nedovoljna kontrola ljutnje i temperamenta; ponašaju se prenagljeno.
11. promiskuitetno seksualno ponašanje – niz kratkih, površnih, mnogobrojninih seksualnih afera i nasumično biranje seksualnih partnera; održavanje nekoliko "ljubavnih" veza u isto vreme; stalna tendencija ka navođenju drugih na seksualne aktivnosti ili pričanje s ponosom o svojim osvajačkim uspjesima i seksualnim avanturama.
12. rani problemi u ponašanju – razne vrste ponašanja u periodu do 13 godina, uključujući laganje, varanje, vandalizam, nasilje nad slabijima, seksualne aktivnosti, podmetanje požara, drogiranje lepkom, korišćenje alkohola i bežanje od kuće.
13. nedostatak realnih dugoročnih ciljeva – nesposobnost ili stalni neuspeh kod donošenja i izvođenja dugoročnih planova i ciljeva; nomadska egzistencija, besciljnost, nedostatak životnog smera.
14. impulsivnost – ispoljavanje postupaka bez predumišljaja i nedostatak reflekcije i planiranja; nesposobnost odolevanja iskušenjima, kontrolisanja nagona i frustracije; nedostatak promišljenosti i uzimanja u obzir mogućih posledica svojih postupaka; ludo odvažni, nepredvidljivi, nestalni i nesmotreni.
15. neodgovornost – nisu u stanju da ispunjavaju ili ispoštuju svoje obaveze, kao npr. kod plaćanja računa i vraćanja dugova; aljkavi su na poslu, često odsustvuju s posla; ne ispunjavaju na vreme ugovorene poslove.
16. nesposobnost za preuzimanje odgovornosti za vlastite postupke – nesposobnost preuzimanja odgovornosti za vlastite postupke, kao rezultat nedostatka savesti; nedostatak predanosti na poslu, antagonistička manipulacija, negiranje svoje lične odgovornosti i pokušavanje manipulacije drugih.
17. mnogobrojne kratkotrajne bračne veze – nisu u stanju da budu privrženi bilo kome ili čemu.
18. maloletnička delikvencija – problemi u ponašanju u starosnom dobu između 13 i 18 godina; ispoljavaju kriminalne radnje ili neke druge antagonističke aspekte u smislu eksploatacije, agresivnosti, manipulacije, bezosećajnosti, bezobzirne tvrdoglavosti.
19. opoziv uslovnog puštanja na slobodu – opoziv uslovnog oslobađanja iz zatvora zbog nepromišljenosti, nepažnje ili neredovnog javljanja zakonskim organima.
20. kriminalna višestranost – razne vrste kriminalnih radnji i prestupa, bez obzira na to da li je osoba bila uhapšena ili optužena za njih, osećaj velikog ponosa kad nekažnjeno obave neke kriminalne radnje.

Naravno, samo prisustvo nekih od ovih osobina kod čoveka, ne znači automatski da on pati od ovog mentalnog poremećaja. Dr. Hare se koristi bodovanjem u smislu prisustva i stepena izražajnosti svake od ovih osobina, tako da mu krajnji rezultat indicira da li neko „boluje“ od psihopatije ili ne.

Ovde bi trebali napomenuti da će većina normalnih ljudi naći neke od ovih osobina kod sebe, što može biti posledica jedne vešto organizovane kampanje „psihopatizacije“ (transpersonalizacije) ljudskih bića koja se već odavno uveliko odvija, mahom preko medija, mada se to može desiti i nakon jedne duže neposredne interakcije sa osobama koje pate od ovog mentalnog oboljenja.

Psihopatija i metode zaštite

Bez obzira što psihopate imaju neke zajedničke generalne osobine, svaki slučaj je na neki način specifičan, te ga tako treba i posmatrati. Generalno, s obzirom da se od psihopate ne može očekivati nikakvo dobro, onda je potrebno preduzeti određene mere zaštite i te mere moraju biti bazirane na znanju, odnosno, razumevanju tog mentalnog poremećaja i cele problematike u vezi s tim.

Uopšteno govoreći, postoje 3 metode, mada granice između njih ponekad nisu potpuno jasne.

Prva metoda

Ova metoda podrazumeva presecanje svih veza, druga, držanje psihopate na distanci, a treća je ulazak u direktan sukob. Za ovu poslednju metodu potrebno je veliko znanje i razboritost.

Problem je u tome što psihopatija ima i svoju ‘metafizičku’ pozadinu, odnosno, postoje tu neke stvari koje su previdne ali se događaju kod interakcije sa psihopatom. To bi se slikovito moglo opisati kao formiranje jedne “eterične” veze između psihopate i žrtve. Radi se o nečemu sličnom jednom nevidljivom “crevu” koje on “zakači” za žrtvu i kroz koje je u stanju da crpi energiju iz nje, odnosno, deluje na nju čak i kad nisu u fizičkom kontaktu (mada, kako se čini, ta energija ne završava kod njega). S tim u vezi, nije slučajno što ih neki nazivaju “energetskim vampirima”. Dakle, oni su takođe u stanju da utiču na čoveka, menjaju njegovo psihičko stanje i raspoloženje sa distance, za šta ću možda navesti neke primjere u nekoj od sledećih poruka na ovu temu. Istovremeno, u svom normalnom stanju, psihopata deluje kao predator.

Dakle, na kraju se sve svodi na to - kao da je neko stavio u arenu normalnog čoveka i psihopatu gde su oni na neki način osuđeni da vode bitku “na život i smrt”. Što je najgore, normalan čovek često nije ni svestan gde se nalazi nalazi i s kim, a o poznavanju nekih efikasnih metoda odbrane, da ne pričamo!?

S obzirom da se tu često radi radi o spašavanju “žive glave” odnosno “razuma” ili integriteta čovekovog bića, prva metoda je ono što se najčešće preporučuje. Dakle, presecanje svih veza. Međutim, nekada to nije lako, pogotovo ukoliko shvatimo da neki član naše porodice, odnosno, rodbine spada u tu kategoriju. Istovremeno, činjenica je da ukoliko je npr. čovekov bračni partner psihopata, taj čovek nema šanse za bilo kakav napredak u životu. Ako zamislimo da u takvom braku ima i dece, onda je komplikovanost situacije jasna. Istovremeno, jedino rešenje podrazumeva prekid veze ukoliko se nastoji sačuvati lični integritet.

Ukoliko je neko od rodbine psihopata, u lakšim slučajevima može se preduzeti strategija koju je Gurdžijev nazvao “igranje uloge”. Na primer, ukoliko te ta osoba poseti, onda igraš ulogu dobrog domaćina čisto da bi olakšao život i sebi i drugima. Istovremeno znaš da je stvar privremena i težiš da izbegneš svaki konflikt. Kod konverzacije se držiš tema koje su bliske toj osobi i ne zalaziš nigde duboko. To je vrsta konverzacije koju je čini mi se takođe Gurdžijev nazivao “potapanje pasulja”. Recimo, ako je tašta ili svekrva u pitanju, priče o metodama kuvanja pasulja, kiseljenja kupusa, sušenja slanine … itd. mogu se pokazati sasvim korisnim. Naravno, i to može da traži dosta energije, međutim, mnogo manje od one koja bi se utrošila u slučaju izbijanja konflikta. (Ovde ne moram ni naglašavati da situaciju da ti se ista osoba stalno useli u kuću, odnosno, neki zajednički život - treba po svaku cenu izbeći!)

Druga metoda

Ova metoda se može koristiti, na primer, ukoliko ti je neki kolega s posla psihopata, odnosno, neko iz tvoje okoline s kim ne možeš prekinuti sve veze tj. moraš ulaziti u neku vrstu interakcije. To podrazumeva da čovek mora povući liniju preko koje ne sme da ga pusti a istovremeno treba i da uspostavi određeni vid koegzistencije. Ova metoda traži malo veće znanje i lični integritet jer je potrebno psihopati dati na znanje da si ga "pročitao", odnosno, da imaš tu sposobnost da mu se efikasno suprostaviš, ukoliko se za tako nešto ukaže potreba a na njemu je to da se potrudi da se ta potreba ne ukaže. Radi se o nekoj vrsti verbalnog ili prećutnog “dogovora” da jedan ne zalazi na područje drugog. Istovremeno, tu moramo biti na jednom stalnom oprezu. Mi ćemo primetiti kako on manipuliše druge ali nećemo direktno intervenisati ukoliko on te druge ne pokušava da okreće, odnosno, koristi protiv nas.

U prethodnom izvodu iz materijala kojeg je napisao Lobacevski, pomenuto je da je određeni procenat ljudi “prijemčiv” za psiho-patološki materijal i da oni lako postaju žrtve psihopata, odnosno, marionete u njihovim rukama. Nažalost, prema nekim procenama tu se radi o otprilike 20% ljudi, što je prilično veliki procenat! (Moguće je da je ovaj procenat i mnogo veći?!) S obzirom na njihovo mentalno stanje, njima se takođe ne može pomoći, niti to treba pokušavati. Takvog, kad bi i uspeo na silu "odlepiti" od psihopate on bi se zalepio za tebe. Njima treba vođa, neko ko će im govoriti šta da misle i šta da rade.

U vezi toga koliko je bitno ne dozvoliti psihopati da pređe ni za “centimetar” određenu granicu koju smo zacrtali, moramo imati na umu neke bitne karakteristike njihovog ponašanja.

„Kamilizacija čovjeka“

Ono što se tu zbiva metaforično je prikazano u sljedećoj paraboli: Jednom davno spremio se jedan Arapin da pređe preko velike pustinje. Tako, pre nego što je krenuo na put on je dobro napojio i nahranio svoju kamilu, uzeo je sve što mu je trebalo za put a onda su krenuli. Već prvog popodneva počela je pješćana oluja. Arapin je brzo postavio šator i zavukao se unutra da se zaštiti od oluje. Ubrzo zatim, kamila mu je rekla: “Gospodaru, pusti me da gurnem nos unutra jer mi pesak ulazi u njega. Ukoliko se udavim, onda te neću moći preneti preko pustinje. Tako je Arap pustio kamilu da gurne nos u šator. Kratko nakon toga, kamila je rekla: “Gospodaru, dopusti mi da sklonim oči pod šator, pesak mi ulazi u oči, ako oslepim onda neću moći da te prenesem preko pustinje.” Tako je Arap pustio kamilu da skloni oči ispod šatora.” Malo zatim, kamila je opet progovorila: “Gospodaru, pusti me da sklonim uši ispod šatora, itd.” Na kraju, kamila je naravno isterala Arapa iz šatora, tako da se on sada našao napolju izložen oluji.

Ovaj proces “kamilizacije” je tipičan za psihopatu. Ukoliko mu počnemo popuštati tj. puštati ga na naš “teren”, on se neće smiriti sve dok ga potpuno ne preuzme. Dakle, čovek ni u kom slučaju ne sme dopustiti da bude “kamiliziran”. Kamila će pri svemu tome rado da igra na kartu njegove savesti, dok je ona, istovremeno, – NEMA! Ovde se mora biti odlučan i beskompromisan!

Treća metoda

Ona je prilično opasna. Nju može primeniti samo onaj koji poznaje suštinu problematike, kao i sve moguće konsekvence sukoba s jednim psihopatom, pogotovo onih “većeg kalibra”. Tu se radi o ulasku u direktan konfikt sa njim, odnosno, njegovom raskrinkavanju što podrazumeva uništenje njegove piramide koju je on uporno i mukotrpno stvarao. Psihopata će se ovde boriti svim sredstvima da održi svoj položaj i kontrolu. Ovde normalan čovek mora istovremeno raditi na odbrani i napadu. Ovo se primenjuje kad čovek odredi na osnovu lične percepcije da je neki psihopata “prevršio svaku meru”. Tu se mora imati na umu da sve to može ići čak dotle da psihopata neće prezati ni od toga da fizički likvidira ‘napadača’ a istovremeno psihopata kojem je srušena njegova piramida često ima tendenciju da izvrši samoubistvo jer mu tada život postaje besmislen. Stvar je po svojoj suštini tragična.

Biološke osnove psihopatije

Istraživanja na području genetičkog nasleđivanja pokazala su statističke rezultate koji bi mogli da izazovu žučne socijalne i političke reakcije, – stvarna tendencija čoveka da poseduje određene psihopatske karakteristike delimično potiče iz krvi, možda čak i do nekih 50%.

Kad govorimo o nasleđivanju atletskih karakteristika ili introvertnosti, ili čak bipolarnog poremećaja ili šizofrenije, onda ta informacija nekako i nije toliko šokantna. Međutim, kad se radi o psihopatskim tendencijama, onda već jeste, jer su tu iste statističke metode korištene.

Važno je naglasiti da se ove ekstremno kompleksne karakteristike najverovatnije ne određuju od strane samo jednog gena, nego su skoro sigurno oligogenične, što podrazumeva da su uzrokovane od strane više gena sa uzajamnim dejstvom....

Jedna važna veza sa neurobiloško-bihejvioralnim segmentom tog lanca mogla bi da se sastoji od promenjenog funkcionisanja cerebralnog korteksa (moždane kore) psihopate. Neke od najinteresantnijih informacija u vezi toga kako moždana kora funkcioniše kod psihopatije dolaze nam iz naučnih radova na temu - kako ljudska bića procesiraju jezik.

Normalni ljudi reaguju na emocionalno nabijene reči mnogo brže i mnogo intenzivnije nego na reči koje su neutralne. Istraživanja indiciraju da mozak normalnih ljudi prati, pamti i prepoznaje reči koje se odnose na emocionalna iskustva mnogo bolje nego reči koje su emotivno-neutralne. Kod psihopata, to nije tako, oni reaguju na reči sa emocionalnim nabojem isto kao što reaguju i na neutralne reči. To podrazumeva da za njih reči nabijene emocijama nemaju nikakvo dublje značenje. One se urezuju u njihov mozak isto kao i sve druge reči."

Psihopate pokazuju povećanu cirkulaciju krvi u temporalnim režnjevima mozga kada trebaju da reše neki zadatak koji sadrži u sebi emotivne reči. Kod normalnih ljudi do takve pojačane cirkulacije krvi dolazi u slučajevima kada moraju da reše neki malo teži problem intelektualne prirode. Drugim rečima, psihopate koje su pokušavale da reše neke zadatke koji su bili bazirani na emotivnim rečima, što za normalne ljude ne bi bio nikakav neurološki problem, psihički su reagovali manje više kao da im je bilo dato da reše neki problem iz algebre.

Implikacije svega ovoga su zapanjujuće… Psihopatija je nešto mnogo više od nedostataka savesti, što je samo po sebi već dovoljno tragično. Psihopatija je nesposobnost da se procesuira jedan emocionalni doživljaj, uključujući ljubav i pažnju, osim kad jedan takav doživljaj može da se kalkuliše kao jedan hladni intelektualni zadatak."

Socijalne osnove psihopatije

Psihopate još od rane mladosti primećuju da se razlikuju od većine drugih ljudi a imaju sposobnost da se međusobno prepoznaju i udružuju. S tim u vezi, oni često spadaju među one koje nalazimo u kojekakvim polutajnim i tajnim društvima tipa masonskih, rozenkrojcerskih itd… te uz pomoć tih društava, slično ćelijama raka, napreduju kroz sve pore društvenog sistema i zauzimaju ključne funkcije, protežirajući jedan drugog. Oni koji su imali priliku da upoznaju neke osobe koje se predstavljaju duhovnim guruima ili adeptima u nekim ezoteričkim društvima, videće da čak i tamo vrvi od njih. Često zauzimaju karakterističnu pozu odavajući utisak "nekoga ko raspolaže nekim tajnim znanjem" dok se prema drugima, koji ne pripadaju njihovoj kliki, često ponašaju arogantno ili sa prezirom. U suštini, ovde se radi o – "duhovnim teroristima."

Psihopate su veoma probitačni kad se o napretku na hijerarhijskim lestvicama radi, bilo da se radi o politici, religiji, multinacionalnim korporacijama…pa, čak i zdravstvenim ustanovama. Oni se koriste svim sredstvima kako bi se popeli ‘gore’. Vrlo su prevejani, podmukli i od njih često možemo da doživimo onaj čuveni osjećaj - "kao da nam je neko zabo nož u leđa”.

Psihopate često nalazimo među nacionalnim vođama ili nacionalističkim i verskim fanaticima koji su sposobni da svojim fanatizmom "zaražavaju" druge, a onda manipulišu njima kako im to odgovara. Kad se psihopata npr. zadesi u okviru neke religijske hijerarhije, njegove lične želje i ciljevi automatski se pretvaraju u – Božje, a kad je ostvarenje Božjih ciljeva u pitanju, onda se to radi po SVAKU cenu i sva sredstva su dozvoljena. Takve individue su u stanju da na jedan veoma vešt način manipulišu čovečanstvo i nanesu mu strahovite štete. Inkvizicija je samo jedan od primera na osnovu kojeg se može videti koliko daleko to može da ide. Uostalom, sam podatak da ih nalazimo čak i među psihijatrima i psiholozima, dovoljno govori.

Dakle, prema nekim zvaničnim podacima, 4% ljudske populacije na našoj planeti ‘boluje’ od psihopatije (ili sociopatije)... Znači, radi se o 4 čoveka na stotinu. Ta brojka uopšte nije mala! Danas, postoje sasvim pouzdane metode za dijagnostiku ovog oboljenja. Psihopate su veoma opasne po ljudsko društvo, pogotovo kad se nalaze na pozicijama vlasti, kao npr. na mestu predsednika države, ili na drugim pozicijama vlasti s kojih se upravlja životom u nekoj državi ili na ovoj planeti. U jednom naprednom humanom društvu psihopatama se ne bi moglo dozvoliti da obavljaju funkcije i drže pozicije sa kojih mogu ugrožavati živote i dobrostanje drugih ljudskih bića.

Pregled

Kod slučajeva psihopatije, uspešna terapija ne postoji. Duša, ljudska savest i osećanja, ne mogu se nekome dati uz pomoć savetovanja, pilule ili inekcije. S tim u vezi mnoge žrtve psihopata čine grešku pokušavajući da ih ‘prevaspitaju’, ukoliko se npr. radi o članovima porodice, partneru ili prijatelju, pa na kraju zapadaju u psihičko stanje koje neki psiholozi nazivaju „sindromom poker mašine”. Poznato je da ljudi koji često igraju na tim aparatima, stalno ubacuju u njih novac, međutim uvek dobijaju mnogo manje nego što investiraju. Nakon određenog vremena nastupa faza nadanja da će jednim većim dobitkom nadoknaditi do tada potrošeni novac. U tom smislu, logika im govori da ukoliko prestanu da se kockaju, onda će njihov novac ostati nepovratno izgubljen a toliko mnogo su uložili. Onda oni tako igraju sve dok ih mašina potpuno ne ‘iscrpi’ od novca-energije, nesposobni da prekinu igru sve dok potpuno ne pokleknu.

Neke psihopate, veoma lako zauzimaju i „jadan ja” (ili „jadna ja”) pozu, kad primete da je njihova pozicija neposredno ugrožena, odnosno kad im percepcija kaže da se nalaze pred neposrednim gubitkom. U toj fazi oni će igrati na neku slabost žrtve, pokušavajući da aktiviraju njenu savest i različita osećanja koja proizilaze iz nje. Ukoliko im to pođe za rukom, žrtva će nakon prilično kratkog vremena primetiti da se ovi ponašaju opet isto, kao i pre.

Dakle, za psihopate nema uspešne terapije. Samo njihove žrtve se mogu "lečiti", međutim, sa pravilnim pristupom ovoj problematici, psihopate je moguće ‘neutralisati’ odnosno sprečiti njihovo pogubno dejstvo na nas.

Pa na kraju opet kao i na počeku treba napomenuti da ignorisanje psihopatije kao važnog dela objektivne realnosti, čini čoveka slepom, ranjivom i lakom žrtvom tih individua.

Literatura

• Hare, Robert D.. Bez savesti: Zastrašujući unutrašnji svet psihopata oko nas. ISBN 978-86-88515-00-9. 
• Blair, J. et al. 2005: The Psychopath - Emotion and the Brain. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23335-0.
• Cleckley, Hervey M. The Mask of Sanity: An Attempt to Reinterpret the So-Called Psychopathic Personality, 5th Edition, revised 1984, PDF file download.
• Hare, Robert D. (1999). Without Conscience: The Disturbing World of the Psychopaths Among Us. New York: Guilford Press. ISBN 1-57230-451-0. 
• Oakley, Barbara A. (2008). Evil Genes: Why Rome Fell, Hitler Rose, Enron Failed, and My Sister Stole My Mother's Boyfriend. Buffalo, N.Y: Prometheus Books. ISBN 1-59102-665-2. 
• Michael H. Thimble, F.R.C.P., F.R.C. Psych. Psychopathology of Frontal Lobe Syndromes.
• Widiger et al., Thomas (1995). Personality Disorder Interview-IV, Chapter 4: Antisocial Personality Disorder. Psychological Assessment Resources, Inc.. ISBN 0-911907-21-1. 

Eksterni linkovi

• Psihopatija i politika
• Departman za psihologiju, Filozofski Fakultet Niš
• Sociopata
• Psihologija