Likaon (Pelazgov sin)
Likaon (starogrčki: Λυκάων) bio je, u grčkoj mitologiji, kralj Arkadije, sin Pelazga i Okeanide Melibeje ili oreade Kilene.[1][2] Likaon je sa više žena imao dve kćerke ― Diju i Kalistu te pedeset sinova, koji su osnovali mnoge gradove na Peloponezu.[3][4]
U različitim predanjima Likaon je predstavljen u vrlo različitom svetlu.[5] Prema starijem predanju,[1] on je pobožan i mudar kralj. Osnovao je grad Likosuru, po nekima najstariji grad u Grčkoj, na brdu Likeju ustanovio je kult Zevsa Likejskog,[5] a na planini Kileni podigao je Hermesov hram.[6] Na prestolu ga je nasledio najstariji sin, Niktim, koji je jednog dana na žrtvu prineo novorođenče, zbog čega je Zevs pretvorio Niktima u vuka.[1] Neki pričaju da je Zevs došao u goste Likaonu i tom prilikom zaveo njegovu kćerku Kalistu. Iz te veze rodio se Arkad, eponimni heroj Arkadije. No Arkad je odlučio da iskuša božansku prirodu Zevsu tako što mu je poslužio ljudsko meso pomešano s drugim vrstama mesa. Kad je Zevs to uvideo, prevrnuo je trpezu i gromom pobio Likaonove sinove, a Likaona je pretvorio u vuka.[7] Neki kažu da je više Likaonovih sinova poslužilo Zevsu meso ubijenog dečaka, jer su hteli da provere da li to zaista bog posećuje njihovog oca, pa ih je Zevs kaznio smrću.[1]
Drugi pripovedaju da je Zevs došao u Likaonovu kuću prerušen u siromašnog smrtnika da bi se uverio u domaćinovu pobožnost. Likaon ga je ljubazno primio, ali mu je poslužio meso jednog dečaka izmešano s utrobom žrtvene životinje, pa je Zevs usmrtio i Likaona i njegove sinove, osim Niktima, koga je u poslednjem trenutku zaštitila Geja. Na arkadski je presto stupio Niktim, za čije je vladavine došlo do Deukalionovog potopa, i to upravo kao kazna za zločine Likaonovih sinova.[2] Neki pričaju da je Likaon bio divljak koji se podsmevao ljudima zato što poštuju Zevsa i čak je nameravao da ubije boga kad mu je došao u kuću.[8] Prema jednoj verziji, Likaon je ubio svog sina Niktima ili Arkada da bi Zevsa poslužio ljudskim mesom, pa je zbog toga bio kažnjen tako što je pretvoren u vuka.[1] Prema Pausaniji, Likaon je pretvoren u vuka kad je na žrtvenik Zevsu Likejskom prineo i žrtvovao ljudsko novorođenče.[9]
Mit o Likaonu nastao je u vezi s prinošenjem ljudskih žrtava Zevsu Likejskom.[1] Verovalo se da onaj ko okusi ljudsko meso postaje vuk, a "kad bi postao vuk" ― piše Pausanija ― "ako bi se uzdržao od ljudskog mesa, kažu da bi deset godina kasnije opet od vuka postao čovek, a ako bi ga okusio, zauvek bi ostao zver".[10]
Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci, Likaonovi sinovi ("Likaonidi") bili su:[2]
- Melenej
- Tesprot
- Helik
- Niktim
- Peuketije
- Kaukon
- Mekistej
- Hoplej
- Makarej
- Makedon
- Enotar
- Polih
- Akont
- Euemon
- Ankior
- Arhebat
- Karteron
- Egeon
- Palant
- Eumon
- Kanet
- Protoj
- Lin
- Koreton
- Menal
- Teleboj
- Fisije
- Fas
- Ftije
- Likije
- Alifer
- Genetor
- Bukolion
- Soklej
- Finej
- Eumet
- Harpalej
- Portej
- Platon
- Hemon
- Kinet
- Leon
- Harpalik
- Herejej
- Titana
- Mantinej
- Kleitor
- Stimfal
- Orhomen
Nešto drugačiji popis daje Pausanija i pri tom skoro svakom Likaonovom sinu pripisuje osnivanje jednog grada u Arkadiji, koji je po osnivaču i poneo svoje ime:[11]
- Niktim je nasledio Likaona
- Palant je osnovao Palantion
- Orestej (Orestasij)
- Figal (Figalija)
- Trapezej, Trapezunt
- Daseata (Daseja)
- Makarej (Macarija)
- Heslion (Helison i istoimena reka)
- Akak (Akakesij)
- Tokno (Toknija)
- Orhomen (Orhomen i Metidrij)
- Hipsunt (Hipsunt)
- ime nečitko (Meleneja)
- Tirej (Tireja)
- Menal (Menal)
- Tegeat (Tegeja)
- Mantinej (Mantineja)
- Kromo (Kromi)
- Harisije (Harisija)
- Trikolon (Tricoloni)
- Peret (Pereti)
- Aseata (Aseja)
- ime nečitko, Likej? (Likoja)
- Alifer (Alifera)
- Herej (Hereja)
- Enotar, najmlađi (Enotrija u Italiji)
Plutarh navodi i imena dvojice sinova kojih na ovim popisima nema; prvi se zvao Eleutar, a drugi Lebad.[12]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Likaon (2)
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 8, 1.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 2, 1 sqq.
- ↑ Dionisije Halikarnašanin, Rimske starine, I, 11, 13.
- ↑ 5,0 5,1 Schmitz 1867, s.v. Lycaon (1)
- ↑ Higin, Fabulae, 225.
- ↑ Higin, Fabulae, 176.
- ↑ Ovidije, Metamorfoze, I, 196–239.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 2, 3.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 2, 6.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 3, 1–5.
- ↑ Plutarh, Quaestiones Graecae, 39.
- Schmitz, Leonhard (1867), „Lycaon (1)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.