Cvetko Rajović
Cvetko Rajović | |
| |
Biografija | |
---|---|
Datum rođenja | 1793. |
Mesto rođenja | Vukovići (Osmansko carstvo) |
Datum smrti | 4. 5. 1873. |
Mesto smrti | Beograd (Kneževina Srbija) |
Potpis | |
Mandat(i) | |
Predsednik Vlade Srbije | |
uredi |
Cvetko Rajović (Vukovići, 1793. – Beograd, 4. maj 1873) je bio srpski političar i sudija Vrhovnoga suda. Bio je ministar unutrašnjih poslova u periodu od 1840. do 1842. Veran knezu Milošu Obrenoviću učestvovao je u nekoliko zavera protiv Karađorđevića, zbog čega je bio zatvaran. Po povratku kneza Miloša postao je predsednik Vlade (18. april 1859. – 8. novembar 1860) i ministar spoljnih poslova kneževine Srbije.
Cvetko Rajević rođen je uoči Cveti 1793. u selu Vukoviću kod Trebinja.[1][2] Još dok je bio dečak njegovu kuću napao je jedan aga sa nekoliko ljudi. Njegov otac je uspešno obranio kuću, ubio je agu, ali nakon toga je sa Cvetkom pobegao preko planina u Goluboviće u Paštrovićima u Boki Kotarskoj.[1] Cvetko je iz Paštrovića otišao u Rijeku, gde se njegov stariji brat odranije bavio trgovinom.[1] Brat ga je poslao 1805. u školu u Otočcu, a 1807. premestio se u školu u Senju, gde je naučio nemački i italijanski.[1] Zbog francusko-austrijskoga rata 1810. zajedno sa bratom prešao je u Zemun, gde je naučio grčki.[1] Posle toga Cvetko je prešao u Beograd, gde je njegov drugi brat imao trgovinu.[1]
Tokom 1811. primljen je u srpsku vojsku, gde je od jednoga ruskoga oficira dobro izučio vojni zanat.[3] Kada je 1813. ugušen Prvi srpski ustanak Rajović je pobegao u Srem, pa onda u Trst i Veneciju, gde je nakratko postao mornar.[3] Pošto mu se to nije svidelo otišao je u Beč, pa onda 1815. u Odesu, gde je sa dobrim preporukama primljen kod srpskih trgovaca u Odesi.[3] Trgovali su hranom, ali kako je cena hrane naglo pala 1818. izgubio je sav novac.[3] Posle toga vratio se u Beograd, gde je sa bratom vodio trgovinu žitom do 1825.
Stupio je u službu kod Jevrema Obrenovića kao sekretar, a onda je prešao kod kneza Miloša za sekretara.[3] Sekretar kneževe kancelarije bio je od 28. oktobra 1828. do 12. maja 1831.[2] Knez Miloš ga je 1829. poslao u diplomatsku misiju u Vlašku, generalu Kiseljevu i grofu Dibiću Zabalkanskome, a tokom 1830. poslao ga je sa Avramom Petronijevićem u Petrograd kod ruskoga imperatora Nikolaja I.[3] Imperator je tada poručio knezu da narodu treba da podari ustav. U Petrogradu su tada kupili prvu državnu štampariju, na kojoj su se 1834. štampale prve „Novine srpske”. Pored toga bio je i član komisije, koja je pisala zakone.
Bio je jedno vreme upravnik Beograda i predsednik Beogradskoga narodnoga suda.[2] Kada je 1835. izbila Miletina buna Cvetko je u to vreme bio upravnik beogradske varoši, a na vesti o buni hvalio je pobunjenike i kudio kneza.[4] Knez Miloš je naredio da ga uhapse i da ga pogube na putu na putu za Požarevac, ali tu nameru sprečio je Jevrem Obrenović.[5] Kada su ga vezanog doveli u Požarevac knez se pravio kao da se ništa nije desilo i još se derao na one, koji su vezali Cvetka.[6] Nakon proglašenja Sretenjskoga ustava 15. februara 1835. bio je postavljen za člana Državnoga saveta, ali kad je 11. aprila Ustav bio suspendovan Cvetko nije ušao u reorganizovani Savet.[2]
Jedno vreme bio je glavni vojni komesar, a 1837. knežev ađutant. Nakon donošenja Turskoga ustava 1838. ponovo je postao član Državnoga saveta.[6] Bio je organizator sahrane kneza Milana 1839. i svečanosti na kojoj je čitan turski carski berat o priznavanju Mihaila Obrenovića za kneza.[6] Bio je ministar unutrašnjih poslova od 16. maja 1840 do 8. septembra 1842.[2] Kada je počela Vučićeva buna 1842. nalazio se u Kruševcu, gde ga je domaćin zarobio i dao da ga sprovedu do Tome Vučića na Vračar.[7] Odmah nakon smene dinastija bio je osuđen na dugogodišnju robiju u teškom gvožđu, ali pomilovan je nakon nekoliko meseci.[8] Osuđen je 15. februara 1843. na 20 godina robije u teškom gvožđu.[9] Kada je knez Aleksandar Karađorđević bio pod teškim pritiskom ruske vlade i zahteva da se ponovo bira knez, nastojao je da se pokaže velikodušnim, pa je oko početka maja 1843. pomilovao Cvetka Rajovića.[10]
Cvetko Rajović je organizovao zaveru uz rusku podršku, sa namerom da digne ustanak protiv kneza Aleksandra Karađorđevića i na vlast dovede Obrenoviće.[11] Međutim njegova zavera je otkrivena oko Nove Godine 1844. i on je uhapšen.[11] Bio je osuđen na smrt, a kazna mu je zamenjena doživotnom robijom u zamenu za rusko odobrenje da se Toma Vučić i Avram Petronijević vrate u Srbiju.[12] Bio je zatvoren u gurgusovačkoj kuli do 1846.[7] Sudija je kasacionoga suda od 1850, a predsednik Vrhovnoga suda je postao 1857. Učestvovao je u Tenkinoj zaveri, čiji cilj je bio da se ubije knez Aleksandar Karađorđević. Cvetkov cilj je bio samo da dođe do prevrata.[13] U Tenkinu zaveru protiv kneza bili su upleteni Stefan Stefanović Tenka, Cvetko Rajović i još trojica savetnika: Paun Janković, Pavle Stanišić i Radovan Damjanović.[13] Oni su primili novac od kneza Miloša sa ciljem da rade na prevratu.[14] Svi zaverenici bili su septembra 1857. zatvoreni i osuđeni na smrt.[15] Za Cvetka nije dokazano da je upleten u planiranje da se ubije knez, samo je dokazano da je radio na prevratu. Knez je najpre nameravao da potvrdi smrtnu presudu, ali zbog Portine intervencije nije smeo to da učini, pa je pomilovao zaverenike na doživotnu robiju u Gurgusovačkoj kuli.[15] U tamnici je sa njima surovo postupano. Proveli su u tamnici nekoliko meseci do Etem-pašine misije aprila 1858, kada je knez bio prisiljen da ih pusti.
Po povratku kneza Miloša Cvetko Rajović je imenovan za predsednika vlade (kneževoga predstavnika, 18. april 1859. – 8. novembar 1860) i za ministra spoljnih poslova. Knez ga je 1860. poslao sa jednom delegacijom u Carigrad da traži da se Turci sele iz Srbije, da Srbi imaju pravo da sami sebi određuju ustav i da Obrenovići imaju naslednu kneževsku vlast.[16] Nakon smrti kneza Miloša knez Mihailo Obrenović ga je imenovao za potpredsednika Saveta. Penzionisan je odlukom namesništva 1869. Bio je oženjen Anom, ćerkom Karađorđeva sekretara Janićija Đurića.[17] Cvetkova ćerka Draga udala se za pukovnika Antonija Oreškovića.[18]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Milićević 1888: str. 619
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Beograd 1929, knjiga 3, 798
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Milićević 1888: str. 620
- ↑ Ljušić 1986: str. 125
- ↑ Ljušić 1986: str. 126
- ↑ 6,0 6,1 6,2 Milićević 1888: str. 621
- ↑ 7,0 7,1 Milićević 1888: str. 623
- ↑ Gikić Petrović 2007: str. 127
- ↑ Ivić 1926: str. 112
- ↑ Ivić 1926: str. 116
- ↑ 11,0 11,1 Makenzi 1987: str. 49
- ↑ Makenzi 1987: str. 51
- ↑ 13,0 13,1 Jovanović 1932: str. 262
- ↑ Jovanović 1932: str. 264
- ↑ 15,0 15,1 Jovanović 1932: str. 276
- ↑ Milićević 1888: str. 624
- ↑ Gikić Petrović 2007: str. 128
- ↑ Gikić Petrović 2007: str. 129
- Milićević, Milan Đ. (1888). Pomenik znamenitih ljudi srpskog naroda novijega doba. Srpska kraljevska štamparija.
- Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, Beograd 1929, knjiga 3, 798
- Ljušić, Radoš (1986). Kneževina Srbija (1830–1839). Beograd: SANU.
- Jovanović, Slobodan (1932). Ustavobranitelji i njihov vlada. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon.
- Ivić, Aleksa (1926). Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra. Beograd: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon.
- Makenzi, Dejvid (1987). Ilija Garašanin državnik i diplomata. Beograd: Prosveta.
- Gikić Petrović, Radmila (2007). Likovi u dnevniku Anke Obrenović. Novi Sad: DOO Dnevnik.
U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Cvetko Rajović |
Prethodi: Stevan Magazinović |
Predsednik Vlade Srbije 18. april 1859. – 8. novembar 1860. |
Slijedi: Filip Hristić |