Al-Farabi
| Abu Nasr Muḥammad ibn Muḥammad Farabi | |
|---|---|
| Zlatno doba islama | |
| persijska filozofija | |
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | oko 872. Farab u današnjem Kazahstanu ili Faryab, Veliki Horasan u današnjem Afganistanu |
| Smrt | oko 950. Damask |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | Islamska filozofija |
| Glavni interesi | Metafizika •Logika Politička filozofija •Epistemologija •Muzika •Nauka |
| Inspiracija | |
Abu Nasr el Farabi (oko 870 — 950) je bio veliki persijski filozof, naučnik i muzičar. Smatra se drugim učiteljem islamske filozofije (posle Aristotela) i jednim od najvećih islamskih filozofa i naučnika svoga vremena.[1] Bavio se još i kosmologijom, logikom, muzikom, psihologijom i sociologijom.
Al Farabi je u islamskom svetu bio poznat kao vrhunski poznavalac logike. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. Jedan je od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet.[1] Prema mišljenju mnogih istraživača, Farabi je utemeljivač islamske filozofije, s obzirom na to da je prvi predstavio potpuno samostalnu filozofsku školu.[2]
Takođe pokazuje uticaj neoplatonizma — smatra da je stvaranje emanacija, a tela u prostoru slika duše sveta.[3]
Abu Nasr el Farabi je rođen u Farabu, u današnjem Otraru u Kazahstanu, koji se nalazio na Putu svile.
Učio je filozofiju i logiku kod nestorijanskih hrišćana Juhane ibn Gajlana i Abu Bišra Mataa ibn Junusa. Logiku je učio kod slavnog logičara Abu Bišra Mataa ibn Junusa (umro 940.). Kifti i Ibn Abi Usajbi'a tvrde da je Farabi za kratko vreme prevazišao svog učitelja u logici iako je bio mnogo mlađi od Abu Bišra.[2] O njemu se pričalo da je Aristotelovu raspravu O duhu pročitao 40 puta, a njegovu Retoriku 200 puta, a da pri tom nije osetio nikakvu prezasićenost. „Mora da je imao dobar stomak“, komentarisao je tu anegdotu Hegel.[1]
Alfarabi se pridružio mističkoj školi islama čiji su se pripadnici nazivali sufi.[4] Farabi je proputovao mnoge krajeve islamskog sveta, uključujući i Egipat i Damask. Pred kraj života pozvan je na dvor Sajfudavla, hamdanitskog vladara Damaska, gde je umro u 80. godini.[2]
Alfarabi je koristio aristotelske argumente u dokazivanju Božije egzistencije. Tako, pretpostavljajući da se stvari u svetu pasivno kreću, a ta ideja se dobro uklapala u islamsku teologiju, on dokazuje da stvari moraju da dobijaju svoje kretanje od prvog pokretača ili Boga.[4] Zatim, stvari ovoga sveta su kontingentne, one ne egzistiraju nužno: njihova esencija ne uključuje njihovu egzistenciju, a to se pokazuje time što one nastaju i propadaju. Iz ovoga sledi da su one svoju egzistenciju dobile, pa u krajnjoj instanciji mora postojati biće koje egzistira suštinski ili nužno, i koje je uzrok postojanja svih kontingentnih bića.[4]
S druge strane, kod Alfarabijevog opšteg sistema uticaj novoplatonizma je očigledan. Tako se tema emanacije koristi da da bi se pokazalo da iz prvobitnog božanstva ili jednog proizlazi um i duša sveta, a da iz njegovih misli kosmos, počevši od viših ili spoljašnjih prema nižim ili untrašnjim sferama. Tela su sastavljena od materije i forme.[4] Um čoveka je iluminiran kosmičkim umom, koji je čovekov delatan razum. Štaviše, iluminacija ljudskog razuma objašnjava činjenicu da naši pojmovi „odgovaraju“ stvarima, budući da su ideje u Bogu u isto vreme i primer i izvori pojmova u ljudskom duhu i formi stvari. To učenje o iluminaciji je povezano ne samo sa novoplatonizmom nego i s orijentalnim misticizmom.[4] Najviši cilj čoveka jeste da sazna Boga, i, upravo kao što opšti tok sveta proizlazi iz Boga i vraća se u Njega, tako i čovek, koji proizlazi iz Boga emanacijskim procesom i koji je obasjan Bogom, treba da stremi ka povratku Boga i sličnosti sa njim.[4]
Alfarabi On je takođe utemeljio političku filozofiju u islamu i ostavio iza sebe dragocena dela iz te oblasti, od kojih možemo izdvojiti:
- Arau ahl al-madina al-fadila [Mišljenja stanovnika „vrlog grada”],
- Tahsil as-sa'ada [Sticanje blaženstva] i
- Kitab as-sijasat al-madanijja [Građanska politika].
Kao što u starogrčkoj filozofiji Aristotel prvi put prezentuje sistemsku kategorizaciju nauka, iako on nije prvi filozof niti prvi naučnik, u islamskom svetu je to prvi učinio Farabi u svom delu Ihsa al-'ulum [Prebrojavanje nauka]. Ovu knjigu kasnije na latinski jezik prevodi Domingo Gundisalvo pod naslovom De scientiis.[2]
Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline.[3]
Farabi je takođe napisao mnoge druge knjige u kojima iznosi svoja učenja.
Od Farabijeve smrti 950. godine, do uspona Ibn Sine početkom XI veka − u periodu od nekih pedesetak godina − pojavio se veliki broj učenjaka u islamskom svetu. Neki od njih bili su direktni učenici i sledbenici Farabijeve filozofske škole, dok su drugi u svojim filozofskim istraživanjima sledili Kindijeve doktrine.[2]
Neki od Farabijevih sledbenika i naslednika su:
- Jahja ibn Adij
- Abu Sulejman Sidžistani
- Abul-Hasan Amiri
- Abu Hajan Touhidi
- Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”, str. 27—44.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Al-Farabi, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”.
- ↑ 3,0 3,1 Al-Farabi, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 191-205), BIGZ, Beograd, 1988.
