Римски Сенат

Древни Рим
Чланак је дио серије: Политика и управа Древног Рима
Периоди
Римско Краљевство 753. пне. – 510. пне. Римска Република 510. пне. – 27. пне. Римско Царство 27. пне. – 476. н.е./1453 Принципат Западно Царство Доминат Источно Царство
Редовни магистрати
Конзул Претор Квестор Промагистрат Едил Трибун Цензор Гувернер
Изванредни магистрати
Диктатор Магистер Еqуитум Конзуларни трибун Реx Триумвири Децемвири
Титуле
Император Легатус Дуx Оффициум Праефецтус Вицариус Вигинтисеxвири Лицтор Магистер Милитум Император Принцепс сенатус Понтифеx Маxимус Аугустус Цаесар Тетрарх
Институције и право
Римски Устав Римски Сенат Цурсус хонорум Римске скупштине Колегијалност Римско право Римско држављанство Ауцторитас Империум
Друге државе

Сенат је у старом Риму првобитно било саветодавно веће краља које је опстало и након укидања монархије. Најраније забележени број чланова сената у историјским изворима јесте 300. Сула је тај број повећао на 600, Јулије Цезар на 900, а Октавијан Август га поново смањио на 600.

Састав сената

Сенат је можда постојао у доба римског краљевства и служио као краљево саветодавно тело. Његово име указује на то да је првобитно био састављен од старијих људи (сенес), чији су старост и знање свакако били високо цењени у друштву које још није у потпуности достигло степен писменог друштва. Током републике сенат су чинили чланови водећих породица. Његова величина у доба ране републике није позната. Антички извори казују да је током средње републике бројао 300 чланова.

Римски се сенат првобитно попуњавао искључиво патрицијима. Порекло и значај разлике између патрицијских и плебејских сенатора још увек је нејасан, али зна се да је плебејцима чланство у сенату постало доступно до друге половине 5. века ст. е. Чланови сената у историјско доба називали су се патрес цонсцрипти (= "оци и дописани"), а аналистичко објашњење за тај израз јесте да су првобитни патрицијски сенатори били патрес, док су плебејски сенатори били цонсцрипти, дакле дописани чланови.

Чланство у сенату било је доживотно, али је у доба републике било ограничено овлаштењем цензора да неугледне чланове искључе из сената. У доба ране републике (509–280) чланове сената постављали су конзули, а касније цензори. Крајем 3. века ст. е. првенство при избору нових чланова сената имали су курулни магистрати, а Сула је одредио да квестори аутоматски улазе у чланство сената. Тако је сенат практично постао скуп бивших магистрата. Сенатори за свој рад нису добијали никакву плату, јер је њихова функција, као и све магистратуре, сматрана за "част" (хонор). Премда је тек Октавијан Август увео имовински ценз по коме су кандидати за чланство у сенату морали поседовати имовину у вредности од најмање милион сестерција, сенатори су и пре тога углавном били имућни људи из угледних породица.

Доба републике

Цицерон у сенату држи говор против Катилине, са фреске из 19. века

Захваљујући својим овлаштењима и сталношћу чланства, сенат је у пракси функционисао као де фацто колективни шеф државе. Припремао је предлоге закона који су се на усвајање подносили скупштинама, а његове властите резолуције (децрета или сенатус цонсулта) имале су у одређеном степену практичну снагу, иако можда не и формално законску јер су народни трибуни могли уложити свој вето. Судска власт сената огледала се у његовом праву да оснива посебне судске комисије. Управљао је државним финансијама, постављао намеснике провинција и једини у држави имао право да дефинише и спроводи спољну политику Рима. Сенат је такође надгледао култове државне религије.

Сенатске седнице одржаване су или у Курији (Цуриа) на Римском форуму или на неком другом посвећеном месту удаљеном једну миљу од града. Прво годишње заседање увек је било у храму Јупитера Капитолског. У расправи сваки сенатор се питао за мишљење и то према свом положају тако да су први говорили цензори, затим конзули, претори, едили итд. Сенатор који се у овом попису налазио на првом месту називао се принцепс сенатус (= "првак сената").

Пошто је сенат био попуњен бившим магистратима, није долазило до сукоба између магистрата који су били на дужности и самога сената, а сенат је у начелу имао чврсту контролу над магистратима и углавном их је користио као средство за спровођење властите политике. До пропасти републике дошло је у тренутку када је сенат изгубио контролу над моћним појединцима који су имали подршку својих војних трупа.

Доба царства

По успостављању принципата сенат је изгубио своју суверену моћ, али је задржао неке важне функције. Август се трудио да управу над државом дели са сенатом. Сенат је задржао и управу над неким провинцијама, те над државном благајном (аерариум). Одлуке сената (сенатус цонсулта) имале су снагу закона и нису их морале потврдити скупштине. Судска овлашћења сената била су оснажена и увећана. Међутим, захваљујући делом и властитој неефикасности, моћ сената постепено је умањивана.

Сенатус цонсултум ултимум

У тешким ванредним околностима сенат је доносио тзв. "последњу одлуку сената" (сентаус цонсултум ултимум), која је конзулима давала овлаштење да употребе силу како би заштитили државу и која је суспендовала право призива на народ (иус провоцатионис). Уобичајена форумала је гласила: дент операм цонсулес не qуид детрименти рес публица цапиат (= "нека се конзули постарају за то да држава не претрпи никакву штету"). Оваква је одлука први пут донета 122. ст. е. да би се сузбио реформски покрет Гаја Гракха, а такође је употребљена и против Сатурнина (100. ст. е.) и Катилине (63. ст. е.). Последњи пут сенат је овакву одлуку донео 40. године ст. е. против акција Салвиденија Руфа (Салвидениус Руфус). Популари су увек доводили у питање законско право сената да користи ову ванредну меру.