157. пне.

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Вјекови: 3. вијек пне. - 2. вијек пне. - 1. вијек пне.
Деценије: 180-е пне.  170-е пне.  160-е пне. - 150-е пне. - 140-е пне.  130-е пне.  120-е пне. 

Године: 160. пне. 159. пне. 158. пне. - 157. пне. - 156. пне. 155 пне. 154 пне.


Година 157. пне. била је година предјулијанског римског календара. У римској држави била је позната као Година конзулства Цезара и Ореста (или, рјеђе, година 597. Аб урбе цондита). Ознака 157. пне. за ову годину се користила од раног средњег вијека, када је календарска ера Анно Домини постала главна метода у западној Европи са означавање година.

157. пне. по календарима
Грегоријански 157. пне.
Олимпијада 155:3.–155:4.
Аб урбе цондита 597.
Селеукидски 155–156.
Исламски 802–801. БХ
Хебрејски 3604–3605.
Бизантски 5352–5353.
Коптски -440–-439.
Ирански -778–-777. БП
Хинду календари
Викрам Самват -100–-99.
Схака Самват 79–80.
Кали Yуга 2945–2946.
Кинески 2480–2481.
Холоценски календар 9844.
п  р  у
Подробније: Календарска ера

Догађаји

[уреди | уреди извор]
  • Картагина, након још једног територијалног спора са нумидијским краљем Масинисом, настоји, у складу с мировним споразумом с Римом, избјећи покретање рата те зове Римљане да посредују. Римљани шаљу делегацију на челу са цензором Марком Порцијем Катоном која проводи арбитражу. Том приликом је Катон дубоко импресиониран богатством Картагине која се у економском смислу готово потпуно опоравила од пораза у другом пунском рату, те постаје забринут да би се то богатство могло искористити у војне сврхе, односно као пријетња Риму. Отада па надаље Катон на крају сваког говора у Сенату, без обзира каква била тема, користи фразу "Цетерум ценсео Цартхагинем ессе делендам" ("На крају, понављам своје мишљење да Картагину треба разорити").
  • Након што је свргнути кападокијски краљ Аријарат V пронашао уточиште у Риму, новопостављени краљ Ороферн у Рим, заједно са својим савезником, селеукидским краљем Деметријем, шаље делегацију која би дипломатским путем покушала спријечити римску интервенцију у Аријаратову корист. Мисија је дјеломично успјешна; Ороферн је признат за краља, али истовремено присиљен подијелити пријестоље са Аријаратом.
  • Селеукиди признају Јонатана Макабејца као вазалног краља Јудеје.