Креду као засебан период први је дефинисао белгијски геолог Жан Омалиус д’Алуа 1822. године као „Терен креде“,[1] користећи слојеве у Париском басену.[2] Као и код других старијих геолошких периода, наслаге стена које дефинишу креду су врло добро препознате, али тачан почетак и крај варирају за неколико милиона година. Никакво велико изумирање или бујање живота није делило креду од јуре. Међутим, крај периоде је јасно дефинисан и смештен у наслаге богате иридијумом које се могу наћи свуда у свету и које се повезују с метеорским кратером Чиксулуб на Јукатану и у Мексичком заливу. Ова наслага је јасно датирана на 65,5 Ma. Судар метеора са Земљом је вероватно одговоран за велико и темељно проучавано Кредно-терцијарно масовно изумирање. Реч креда долази из латинског[3] где је, слично као и у српском језику, означавала наслаге (калцијум карбоната формиране од слојева умрлих бескичмењака у наслагама горње креде у Уједињеном Краљевству и суседној континенталној Европи. Двоструку поделу креде спровели су Конибер и Филипс 1822. године. Алсид д'Орбигни је 1840. године поделио је француску креду на 5 „етапа“ (ступњева): неокомску, аптијску, албијску, туронску и сенонску, додајући касније „ургонску „између неокомске и аптијске и ценоманску између албијске и туронске.[4]
Велик део копнених маса прекривен је плитким континенталним океанима и сланим језерима. Европа, Азија, Африка и Северна Америка састоје се од низа острва.
За време креде, касни палеозојски и рани мезозојски суперконтинентПангеа је довршио свој распад на данашње континенте, иако су њихове позиције биле битно другачије од данашњих. Како се Атлантски океан проширио према југу, а Јужна Америка помакла на запад, Гондвана се распала на Антарктику и Аустралију које су се почеле удаљавати од Африке (иако су Индија и Мадагаскар остали спојени с њом). Тако активни, раседи су створили велика подморска горја, подижући еустатички ниво мора широм света. На северу Африке се море Тетис наставило сужавати како се континент померао на север. Унутар континента, широко плитко море се наставило ширити у Северној Америци (Западни унутрашњи морски пролаз) а потом почело повлачити, остављајући дебеле морске наслаге измешане с талозима угља.
Остале важне појаве креде су у Европи и Кини. У области данашње Индије, у касној креди и раном палеоцену, наталожиле су се масивне наслаге лаве зване Деканске клопке, а Индија се одвојила од Гондване и постала острвски континент, сличан данашњој Аустралији. Клима је била топла, а чак ни поларне регије нису имале леда. У овом периоду су континенти почели да попримају свој данашњи облик.[6]
Критосемењаче су се први пут појавиле, иако нису постале доминантне све до кампанског доба. Њихову еволуцију је помогла појава пчела, а ангиосперме и инсекти представлају добар пример заједничке еволуције. У креди су се појавили први преци многих савремених стабала укључујући, смокве, платане (Platanus) и магнолије. У исто време неке раније мезозојске голосемењаче, попут црногорица су наставиле бујати док су неке друге класе, попут Bennettitales изумрле пре завршетка периоде.
На копну су сисари били мали и релативно неважни састојак фауне. Фауном су доминирали архосаурскирептили, посебно диносаури, који су се тада највише разгранали. Птеросаури су били чести почетком и средином креде, али како се креда приближавала крају, тако су трпели све већу конкуренцију због адаптивне радијацијептица, те су пред крај преостале само две веома распрострањене породице.
Фасцинантан увид у живот ране креде пружају остаци Liaoninglagerstätte (Формација Chaomidianzi) у Кини с изванредно очуваним остацима великог броја различитих типова мањих диносуара, птица и сисара. Келуросаурски диносаури су тамо представљени кроз доста типова из групе maniraptor-a, који представљају прелаз између диносаура и птица, а који имају перје налик на длаку.
За време креде инсекти су се почели гранати, те су се појавили најстарији познати мрави, термити и неки лептири. Aphid-и, скакавци и gymenoptere су се појавили. Још један важан инсект који је еволуирао у то време била еусоцијална пчела, важна за екологију и еволуцију критосемењача.
У то време су се развили многи нови типови диносаура. Од највећих џинова, изумрли су брахиосаури и диплодоциди, док су нови сауроподни диносаури, нарожито Титаносауриа и даље живели у великом броју у Гондвани, с у Лауразији су се проредили. Стегосауре су заменили оклопљени анкилосаури. Цератопси (рогати диносаури) су се развили и намножили у Азиамерици, али другде се не јављају. Пахикепалосури се јављају ретко. Најбројнији и најразноврснији кредни биљождери били неоклопљени орнитоподни диносарури, нарочито хипсилофодонтидска и игуанодонтска линија, који су се сви раширили по целом свету.
Експанзију доживљавају и тероподни месождери и јавља се велика разноврсност ситних и крупних птицоликих облика.
У морима су раже (batoidea), модерни морски пси и телеости постали уобичајени призор. Морски рептили су укључивали ихтхиосауре на почетку и средини креде, плезиосауре током целе периоде, и мосасауре у горњој креди.
Baculite, равнољуштурна врста амонита бујала је у мору. Hesperornithiformes су биле морске птице које нису могле летети, али су зато пливале попут гњурца. Глоботрунканидске фораминифере су такође бујале. Креда је такође видела прву радијацију дијатоме у океанима (слатководне дијатоме се нису појавиле до миоцена).
^d’Halloy, d’O. JJ (1822). „Observations sur un essai de carte géologique de la France, des Pays-Bas, et des contrées voisines” [Observations on a trial geological map of France, the Low Countries, and neighboring countries]. Annales des Mines. 7: 353—376. From page 373: "La troisième, qui correspond à ce qu'on a déja appelé formation de la craie, sera désigné par le nom de terrain crétacé." (The third, which corresponds to what was already called the "chalk formation", will be designated by the name "chalky terrain".)
^Sovetskaya Enciklopediya [Great Soviet Encyclopedia] (на језику: руски) (3rd изд.). Moscow: Sovetskaya Enciklopediya. 1974. vol. 16, p. 50.
^Glossary of Geology (3rd изд.). Washington, D.C.: American Geological Institute. 1972. стр. 165.
Yuichiro Kashiyama; Nanako O. Ogawa; Junichiro Kuroda; Motoo Shiro; Shinya Nomoto; Ryuji Tada; Hiroshi Kitazato; Naohiko Ohkouchi (мај 2008). „Diazotrophic cyanobacteria as the major photoautotrophs during mid-Cretaceous oceanic anoxic events: Nitrogen and carbon isotopic evidence from sedimentary porphyrin”. Organic Geochemistry. 39 (5): 532—549. doi:10.1016/j.orggeochem.2007.11.010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Larson, Neal L; Jorgensen, Steven D; Farrar, Robert A; Larson, Peter L (1997). Ammonites and the other Cephalopods of the Pierre Seaway. Geoscience Press.
Завршава се последњи период глацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарно ледено доба и почиње садашњи интерглацијал. Настаје пустиња Сахара на простору пређашњих савана, развија се пољопривреда, настају први градови. Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанак Бакарном (3500 год. п.н.е.) и Бронзаном добу (2500 год. п.н.е.). Током Гвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичне античке културе, као што је Римско царство, па културе средњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење на северној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планини Тамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) у Европи и Северној Америци. Количина угљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвало глобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.
Процват, а затим, и изумирање великог броја великих сисара (плеистоценска мегафауна). Одвија се еволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количине угљен-диоксида у ваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово на Медитерану и у Европи. Супервулкан Тоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.
Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују се аустралопитеци и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује се Homo habilis.
Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редови Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивни китови). Појава првих трава. Поновна глацијација Антарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола[4] отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењу угљен-диоксида у атмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезе Стеновитих планина у Северној Америци. У Европи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза у Грчкој и Егејском мору.
Тропска клима. Одиграва се адаптивна радијација сисара, омогућена нестајањем диносауруса. Први велики сисари (већи од медведа). Почиње Алпска орогенеза у Европи и Азији. Индијски потконтинент се судара за Азијом пре 55 милиона година, а Хималајска орогенеза почиње пре 52—48 милиона година.
Kонтиненти се спајају у суперконтинент Пангеу, формирaju се Апалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма су голосеменице и маховине замениле флору која је формирала угљоноснеслојеве. Развијају се тврдокрилци и двокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне су фораминифере, шкољке, амоноиди, брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света на Земљи укључујући све трилобите, граптолите и бластоиде. Завршава се Уралска орогенеза на граници Европе и Азије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настају Макдонелове планине.
Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata, Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнени водоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се и фораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији. Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.
Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. У океанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне. Корали, бриозое, гонијатиде и брахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, али трилобити и наутилоиди опадају. Глацијација у источној Гондвани. Tuhua орогенеза на Новом Зеланду опада.
Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.
На копну се појављују прве васкуларне биљке (риније), стоноге и артроплеуриде. Мора насељавају остракоде и први кичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.
Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.
Ова ера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећи месечеви басени услед догађаја великих удара.
Настала најстарија позната стена (4.030 Ma). Први облици живота и само-размножавајућих РНКмолекула су могли настати на Земљи око 4.000 Ma током овe ере. Напијер орогенеза на Антарктику, пре око 4.000 ± 200 милиона година.
^Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.
^Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
^Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
^Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.
(3rd изд.). New York: John Wiley & Sons. ISBN 0-471-60618-9.
