Деспот
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Деспот (од грч. δεσπότης [despótēs] — „господар”), била је старија византијска дворска титула која је додјељивана синовима или зетовима владајућег цара, а првобитно је означавала престолонасљедника. Из Византијског царства се током средњег вијека проширила на Балканско полуострво, а додјељивана је и у државама које су биле под византијским утицајем, као што су Латинско царство, Бугарска, Србија и Трапезунд. То је довело до уздизања неколико кнежевина на ранг „деспотовине” које су постојале као независне државе или као зависна територија кнежева који су имали и титулу деспота, међу којима су најпознатије Епирска деспотовина, Морејска деспотовина и Српска деспотовина. Супруга деспота је била деспотица (од грч. δεσπότισσα).
У савременом значењу, ријеч је стекла другачије значење: деспотизам је облик владавине у коме један појединац влада са апсолутном влашћу. Семантичком промјеном термин је изједначен са термин „тиранин”, античком грчком ријечју која првобитно није имала негативно значење и латинском ријечју „диктатор”, владар који има потпуни ауторитет у Римској републици. У савременом говорном грчком језику, ријеч се често користи за епископе.
Списак познатих носиоца титуле
[уреди | уреди извор]Српско царство и државе насљеднице
[уреди | уреди извор]| Име | Посједовање | Додијелио | Биљешке | Референце |
|---|---|---|---|---|
| Марина Смилец | 1298—7. април 1355 | Смилец | „Праве мајке Царевине Срба и Грка”. Тета Стефана Душана. | [1] |
| Јован Оливер | 1334—1356 | Андроник III Палеолог | Аутономни српски великаш, титулу деспота добио од Андроника III послије византијско-српског мировног споразума 1334. године | [2] |
| Симеон Урош | 1345/1346—1363 | Стефан Урош IV Душан | Полубрат Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Епира, прогласио се царем 1356. године и покушао да устави контролу над Србијом али неуспјешно. Владар Тесалије и већине Епира од 1359. до смрти око 1370. године | [3] |
| Јован Комнин Асен | 1345/1346—1363 | Стефан Урош IV Душан | Дјевер Стефана Душана, титулу је добио након Душановог крунисања за цара. Владар Валоне све до своје смрти | [4] |
| Иваниш | fl. 1348 | Стефан Урош IV Душан | Близак рођак Стефана Душана. Владар области у Топлици | [5] |
| Дејан | Послије августа 1355 | Стефан Урош IV Душан или Стефан Урош V | Дјевер Стефана Душана. Владар области у околини Куманова | [6] |
| Ђин Буа Спата | око 1360/1365 — око 1399/1400 | Симеон Урош | Албански племенски вођа, почетком шездесетих година 14. вијека као деспота и владара Етолије га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Урош. Он је дефакто био независтан, а 1374. године је анектирао Деспотовину Арту и покренуо неуспјешне нападе на Јонију | [7][8] |
| Петар Лоша | Око 1360/1365—1374 | Симеон Урош | Албански племенски вођа, почетком шездесетих година 14. вијека као деспота и владара Акарнаније (га је признао српски цар и владар Тесалије Симеон Урош. Он је дефакто био независтан и напао је Тому Прељубовића у Јонији, прије него што је постигао договор са њим. Умро је од куге 1373/1374. године | [9][10] |
| Вукашин Мрњавчевић | 1364—1365 | Стефан Урош V | Једна од најмоћнијих српски великаша за вријеме Стефана Душана, титулу деспота му је 1364. године и потом краља савладара додијелио Стефан Урош V. Он је дефакто постао независтан 1368. године, а Османлије су га убиле у бици на Марици 1371. године | [11] |
| Угљеша Мрњавчевић | 1365—1371 | Стефан Урош V | Брат Вукашина Мрњавчевића, титулу деспота је наслиједио од свог брата и постао је владар Сера заједно са Душановом удовицом Јеленом Бугарском. Од око 1368. године био је дефакто независтан владар, све до своје смрти у бици на Марици 1371. године | [12] |
| Јован Драгаш | 1365 — око 1378 | Стефан Урош V | Брат од тетке Стефана Уроша V и нећак Стефана IV Душана, са братом Констатином Драгашом владао је посједима источно од Команова до Велбужда. Од битке на Марици био је османски вазал | [13] |
| Српска деспотовина | ||||
| Стефан Лазаревић | 1402—1427 | Манојло II Палеолог | Владар Србије као османски вазал. Добио је титулу деспота током посјете Цариграду 1402. године. Владао је Српском деспотовином као аутономни господар све до своје смрти 1427. године | [14] |
| Ђурађ Бранковић | 1429—1456 | Манојло II Палеолог | Насљедник Стефана Лазаревића као владар Србије од 1427. године, стекао је титулу деспота 1429. године. Османски вазал је поста 1428. године | [15] |
| Лазар Бранковић | 1440е—1458 | Манојло II Палеолог | Син и насљедник Ђурђа Бранковића, стекао је титулу деспота током очеве владавине | [16] |
| Стефан Бранковић | 1458—1459 | непознато | Син Ђурђа Бранковића, владар Србије. Збачен с власти у корист Стефана Томашевића | |
| Стефан Томашевић | Април—јун 1459 | непознато | Краљ Босне, постао је посљедњи српски владар након његове женидбе са Јеленом, кћерком Лазара Бранковића. , the daughter of Lazar Branković. Преузео је титулу деспота (или га је можда наградила Лазарева удовица, византијска принцеза Јелена Палеолога). Његову пријестолницу Смедерово су освојиле Османлије неколико мјесеци касније | [16] |
| Титуларни деспоти у изгнанству под угарским сизеренством | ||||
| Вук Гргуревић | 1471—1485 | Матија Корвин | Унук Ђурђа Бранковића | |
| Ђорђе Бранковић | 1486—1496 | Матија Корвин | Син Стефана Бранковића | |
| Јован Бранковић | 1486—1502 | Владислав II | Син Стефана Бранковића | |
| Иваниш Бериславић | 1504—1514 | Владислав II | Оженио удовицу Јована Бранковића, Јелену Јакшић | |
| Стеван Бериславић | 1514—1521 | Владислав II | Син Иваниша Бериславића | |
| Радич Божић | 1527—1528 | Јован I Запоља | ||
| Павле Бакић | 1537 | Фердинанд I | ||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Деспотица Марина е вероятната собственичка на златните бижута
- ^ Fine 1994, стр. 299.
- ^ Fine 1994, стр. 310, 347–348, 350–351.
- ^ Fine 1994, стр. 310, 347, 357.
- ^ Ферјанчић 1960.
- ^ Soulis 1984, стр. 190.
- ^ Nicol 1984, стр. 142, 146–169.
- ^ Soulis 1984, стр. 116, 122, 126–127, 130, 132.
- ^ Nicol 1984, стр. 142, 145–146.
- ^ Soulis 1984, стр. 116, 122, 125–126.
- ^ Fine 1994, стр. 362–364.
- ^ Fine 1994, стр. 364–364, 377–381.
- ^ Soulis 1984, стр. 100, 101.
- ^ Fine 1994, стр. 428–429, 522–526.
- ^ Fine 1994, стр. 526–528.
- ^ а б Fine 1994, стр. 575.
Литература
[уреди | уреди извор]- Biljarski, I.A. (1998). Instituciite na srednovekovna Bălgarija. Vtoro bălgarsko carstvo (XII–XIV v.) [Institutions of medieval Bulgaria. Second Bulgarian Empire (12th–14th c.)] (на језику: Bulgarian). Sofia.
- Verpeaux, Jean, ур. (1966). Pseudo-Kodinos, Traité des Offices (на језику: French). Centre National de la Recherche Scientifique.
- Grierson, Philip; Bellinger, Alfred Raymond; Hendy, Michael F. (1993). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-045-5.
- Guilland, Rodolphe (1959). „Recherches sur l'histoire administrative de l'Empire byzantin: Le despote, δεσπότης”. Revue des études byzantines (на језику: French). 17: 52—89. doi:10.3406/rebyz.1959.1199. Приступљено 28. 05. 2011.
- Longnon, Jean (1949). L'empire latin de Constantinople et la principauté de Morée (на језику: French). Paris: Payot.
- Macrides, Ruth (2007). George Akropolites: The History – Introduction, Translation and Commentary. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Shawcross, Theresa (2012). „Conquest Legitimized: The Making of a Byzantine Emperor in Crusader Constantinople (1204–1261)”. Byzantines, Latins, and Turks in the Eastern Mediterranean World After 1150. Oxford: Oxford University Press. стр. 181—220. ISBN 978-0-19-964188-8.
- Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
- Topping, Peter (1975). „The Morea, 1311–1364”. Ур.: Hazard, Harry W. A History of the Crusades, Vol. III: The fourteenth and fifteenth centuries. University of Wisconsin Press. стр. 104—140. ISBN 978-0-299-06670-3.
- Van Tricht, Filip (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204-1228). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-20323-5.
- Ћирковић, Сима (1982). „Последњи деспоти”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 479—490.
- Ћирковић, Сима (2000). „Поствизантијски деспоти”. Зборник радова Византолошког института. 38 (19999-2000): 395—406.
- Failler, Albert (1982). „Les insignes et la signature du despote”. Revue des études byzantines (на језику: French). 40: 171—186. doi:10.3406/rebyz.1982.2136. Приступљено 28. 05. 2011.
- Ферјанчић, Божидар (1956). „О деспотским повељама”. Зборник радова Византолошког института. 4: 89—114.
- Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело.
- Ферјанчић, Божидар (1973). „Још једном о почецима титуле деспота”. Зборник радова Византолошког института. 14-15: 45—53.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
