[go: up one dir, main page]
Wikipedija

Ovidije

Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso, rođen 43. pne., umro 17. ili 18. n. e.) bio je jedan od najvećih pesnika rimske književnosti te s formalne strane majstor elegijskog distiha. Glavne su mu teme bile ljubav, ostavljene žene i mitološka preobraženja. Njegova poezija, na koju su se ugledali mnogi pisci kasne antike i srednjega veka, vekovima je vršila ogroman uticaj na evropsku umetnost i književnost.

Ovidije

Puno ime Publije Ovidije Nazon
Rođenje 43. pne.
Italija Sulmona, Italija
Smrt 17./18.
Rumunija Constanţa, Rumunjska
Književni period zlatno doba rimske književnosti
Važnija djela

Životopis

uredi

Ovidije je rođen u srednjoitalskom gradu Sulmonu (danas Sulmona) u imućnoj porodici viteškoga staleža. Dobio je retorsko obrazovanje, ali je na praktičnoj retorici radio preko volje i uvek više naginjao poeziji:

Često sam probao ja prozni da napišem tekst.
Sama od sebe, međutim, u metre se slagala pesma,
to što bih pisao sve – ipak bi ispalo stih.
Scribere temptabam verba soluta modis.
Sponte sua carmen numeros veniebat ad aptos,
et quod temptabam scribere versus erat. (Trist. IV, 10, 24–26)

Ovidije nije ulazio u javni život, i političku karijeru rano je ostavio zauvek. Kako je bio imućan, predao se bezbrižnom životu i poeziji. U Rimu je imao dobrih veza s visokim društvenim krugovima, pa je bio rado priman i na Avgustovom dvoru.

Godine 8. nove ere morao je iznenada, iz nama nedovoljno poznatih razloga, po Avgustovoj naredbi otići u progonstvo u crnomorski grad Tomi (danas Konstanca). S pravne tačke gledišta, njegovo izgnanstvo nije bilo teška kazna progonstva (exilium), koja je podrazumevala mahom gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine, već samo blaže proterivanje (relegatio), pa pesnik nije patio od oskudice i ipak se snašao u hladnoj i varvarskoj sredini, među Getima i Sarmatima koji su ga toplo primili. Tu je čak naučio getski i sarmatski, pa je osim latinskih tužbalica pisao stihove i na getskom jeziku. Neposredan povod za ovu kaznu bio je možda nekakav ljubavni skandal u Avgustovoj porodici u kome je na neki način učestvovao i Ovidije, najverovatnije kao posrednik ili samo kao očevidac. Kao dalji uzrok mogla je biti Ovidijeva ljubavna poezija, koja je – frivolna kakva je bila – mogla biti smatrana raskalašnom i usmerenom protiv proklamovane obnove starorimskog morala u Avgustovom principatu. Ovidije u svojim pesmama na nekoliko mesta govori o Avgustovom gnevu, ali uvek u opštim crtama (on kao uzrok za taj gnev navodi "dva zločina: pesmu i grešku" – duo crimina: carmen et error, Trist. II, 207), tako da se ne može utvrditi o čemu se tačno radi. Ipak, neki nagoveštaji postoje, npr.

Cur aliquid vidi? Cur noxia lumina feci?
Cur imprudenti cognita culpa est? (Trist. II, 103–104)
Inscia quod crimen viderunt lumina plector
peccatumque oculos est habuisse meum. (Trist. III, 5, 49–50)

Iz ovih nagoveštaja te iz činjenice da su istovremeno u progonstvo otišli i Avgustova unuka Julija Mlađa i Decim Silan, za koga Tacit kaže da je bio in nepti Augusti adulter, može se zaključiti da je Ovidije izgleda znao za vezu između ovo dvoje a da je propustio da o tome obavesti Avgusta. Premda pesnik u Tomima nije patio od siromaštva, ipak mu je progonstvo veoma teško palo, pa u pesmama koje odande šalje u Rim opisuje svoje očajanje i moli cara da ga vrati u Rim ili bar premesti u neko pitomije mesto. Avgust bi možda bio i popustio, ali on umre, a njegov naslednik Tiberije nije hteo ni da sasluša pesnika. Utučen i rezigniran, umro je Ovidije u Tomima 17. ili 18. godine nove ere.

Prema sadržini i hronologiji Ovidijeve pesme mogu se podeliti u tri grupe: ljubavne (Ljubavne pesme, Heroide, Ljubavna veština), mitološke (Metamorfoze, Fasti), pesme iz progonstva (Tužaljke, Poslanice s Ponta).

Ljubavne pesme

uredi

Ljubavne pesme (Amores, sačuvano 2. izdanje u 3 knjige, 19–16. pne.) vezane su za ime pesnikove fiktivne dragane Korine, nazvane možda prema grčkoj pesnikinji Korini. Motivi su im najčešće uzeti iz aleksadrijske ljubavne poezije. "Šaljivi pesnik ljubavne nežnosti" (tenerorum lusor amorum) – kako je sam sebe nazvao – u tim ljubavnim elegijama frivolno, ali s finom ironijom i humorom, psihološki istančano parafrazira mnoge motive iz Katula, Tibula, Propercija i helenističkih epigramatičara. Prvi u rimskoj književnosti uveo je u pesništvo elemente retoričko-deklamatorskog stila: variranje iste teme, brojne digresije, poentiranje misli.

Heroide

uredi

Heroide (Heroides) ili Poslanice junakinjâ (Epistulae heroidum) jesu pesnička pisma koja pojedine mitološke, ređe istorijske žene (npr. Penelopa, Briseida, Fedra, Arijadna, Medeja, Didona, Hero, Sapfa) upućuju svojim muževima ili ljubavnicima. Uz tri pisma napisao je Ovidije i odgovore. Ovakva pesnička pisma bila su poznata i u grčkoj književnosti, ali je Ovidije obrazac mogao naći i u deklamacijama savremenih retorskih škola. U Heroidama ima doista više retorike nego u bilo kojem drugom Ovidijevom delu. Inače je pesnik za Heroide dosta pojedinačnih motiva mogao naći i kod aleksandrijskih pesnika, ali i kod Homera, Vergilija i grčkih tragičara.

Ljubavna veština

uredi
Glavni članak: Ars Amatoria

Parodično-didaktični ep Ljubavna veština (Ars amatoria, 3 knjige) najfrivolnije je ali i jedno od najboljih Ovidijevih dela. U 1. i 2. knjizi daju se uputstva mladićima kako da se dopadnu ženama, a u 3. knjizi takva se uputstva daju devojkama. Parodičnost i šaljivost dolaze do izražaja kako u samom naslovu tako i u sadržini pesama: čulna ljubav žena iz niskih slojeva društva obrađena je kao nauka (ars), vrlo ozbiljno, a u toj ozbiljnosti neprestano izbija fina ironija, kojom se, bez dublje socijalne ili etičke pozadine, podvlači lakomislenost i ispraznost života mnogih krugova u tadašnjem Rimu. Lakoća izraza i tečni stihovi spajaju se u skladnu celinu, a vrhunac parodičnosti nalazi se upravo u diskrepanciji između sistematičnosti izlaganja i predmeta koji se obrađuje.

Metamorfoze

uredi
 
Metamorphoses, 1643

Metamorfoze (Metamorphoses – Preobraženja ili Pretvorbe, 15 knjiga sa ukupno 11.995 heksametara) jesu najveće i najpoznatije Ovidijevo delo, u kojem su do najvećeg izražaja došle glavne osobine Ovidijevog stila – prozirnost misli, izraz bogat bojama, tečan, lepršav i glodak stih, istančana psihologizacija likova i osetljivost za promenu atmosfere. Metamorfoze su zapravo zbirka etioloških mitova i legendi koje se završavaju nekim preobražajem. Mitovi su pretežno grčki, dok samo u poslednje dve knjige ima i nekoliko italskih i rimskih. Pesnik je uspešno tolike raznovrsne mitove spojio u jednu celinu i "hronološki" ih uokvirio između dva mitska događaja: iskonskog haosa i stvaranja sveta (čime Metamorfoze počinju) i pretvaranja Julija Cezara u zvezdu (čime se ovo delo završava). Ovidije je zapravo ovim delom stvorio pesničku novelističku zbirku, nižući mitove po ciklusima tematski ili kao uokvirene priče. Znamenite su, na primer, priča o Apolonu i pretvaranju Dafne u lovoriku, mit o Faetontu, o Narcisu, o ljubavi Pirama i Tizbe, o Jasonu i Medeji, o Niobi, o Dedalu i Ikaru, idila o Filemonu i Baukidi, priča o Orfeju i Euridiki, o nadmetanju Ajanta i Odiseja za Ahilejevo oružje.

Motivi su u ovom delu doista vešto povezani u jednu celinu. Tamo gde pesnik nije mogao da napravi prirodan i lagan prelaz s jednoga mita na drugi, on umeće pojedine mitove kao epizodu. Na primer, Orfej priča nekoliko mitova; Minerva i Arahna, kada se takmiče u tkanju, izvode na ćilimima slike koje pesnik opisuje i prepričava itd. I u pogledu kompozicije Metamorfoze su jedna od najsavršenijih pesničkih tvorevina iz antike. U njima se može zapaziti izvesna epska razvučenost, ali je Ovidije uspeo da izbegne monotoniju na taj način što je umetao zanimljive epizode. Jezik je pažljivo izbrušen i pun snažnih retorskih figura. Nije poznato koje je izvore pesnik upotrebio za obradu grčkih mitova, ali je svakako malo verovatno da se upuštao u doboka mitografska istraživanja: on se najverovatnije zadovoljio upotrebom popularnih mitoloških zbornika. Među pesnicima čiji se uticaj oseća jesu na prvom mestu grčki tragičari, Homer i Teokrit, a od rimskih pisaca Vergilije.

Fasti

uredi
Glavni članak: Fasti (pjesma)

Fasti (Fasti – Kalendar, 6 knjiga) jesu komentar rimskog kalendara, i to redom, po danima i mesecima. Ovidije je, u duhu aleksandrijske etiološke elegije, hteo da objasni rimske praznike i kultove, da nađe etimologiju imenima meseca itd. Svoje delo započeo je verovatno vrlo rano. Kada je pošao u izgnanstvo, Fasti još nisu bili dovršeni. U Tomima Ovidije je preradio Faste i posvetio ih Germaniku, nadajući se da će mu ovaj izdejstvovati pomilovanje (prvo izdanje bilo je posvećeno Avgustu). Međutim, pesnika je pretekla smrt, pa je delo ostalo nezavršeno, a trebalo je da ima dvanaest knjiga – po jednu za svaki mesec. Kao izvor za Faste poslužili su Ovidiju Fasti Verija Flaka, Ovidijevog savremenika, Marko Terencije Varon, a možda i Eratosten i Kalimah. Međutim, Ovidije je – pošto mu je više stalo do forme nego do sadržine – svoje izvore koristio vrlo površno, pa je napravio više pogrešaka.

Pesme iz progonstva

uredi
 
Ovidijeva statua u Konstanci

Pesme iz progonstva ispevane su u tužnom žalosnom tonu i sve imaju jednu osnovnu težnju: da pesniku izdejstvuju pomilovanje. Prema ranijim pesmama ove pesme predstavljaju opadanje. Ovidijevo dobro raspoloženje iščezlo je, a njegov talent je slomljen. Tužaljke (Tristia, 8–12. n. e., u 5 knjiga) bile su jednim delom završene već na putu iz Rima ka Tomima, koji je poduže trajao. U njima se večito ponavlja ista tema: pesnik pokušava da opravda sebe i da što življe predstavi svoj težak položaj. Interesantna je treća elegija prve knjige, u kojoj pesnik opisuje svoj rastanak s Rimom.

Poslanice s Ponta (Epistulae ex Ponto, 12/13–16. n. e., u 4 knjige sa ukupno 46 pesama) bile su upućene pojedinim ličnostima koje Ovidije moli za posredovanje kod cara. Motivi su isti kao i u Tužaljkama, samo je pesnik još više slomljen; on se mnogo ponavlja i suviše laska. Osim u nekoliko elegija s toplim autobiografskim elementima, pesnik većnim nije uspeo dublje izraziti bol prognanika i stvoriti dela koja bi stilski bila na visini njegovih ranijih ostvarenja i patnji koje je svakako snažno proživljavao.

Izgubljena dela

uredi

Ovidije je u mladosti napisao i jednu tragediju, Medeju (Medea), ali nam ona nije sačuvana. Čini se da je Ovidije naročito voleo ovaj mit, jer ga je veoma lepo obradio i u Heroidama i u Metamorfozama.

Značaj i uticaj

uredi

Ovidije je bio darovit pesnik. Stihove je pisao lako i, što se tiče forme, za njega bi se moglo reći da je najbolji među rimskim pesnicima. Jezik mu je jednostavan i jasan, način izražavanja tečan i neusiljen. Ali s druge strane, Ovidije je poeziju stavio pod uticaj retorike, čime je dao loš primer kasnijim pesnicima kojima je nedostajalo njegovog talenta, a takođe je u pesništvo uneo i izvesnu trivijalnu notu.

Ovidije je izvršio ogroman uticaj na kasniju evropsku književnost, likovne umetnosti i muziku (ljubavni rečnik srednjovekovne lirike, Giovanni Boccaccio, Lope de Vega, William Shakespeare, Johann Wolfgang Goethe, Aleksandar Puškin itd.). Što se tiče jugoslovenskih književnosti, nijedan rimski pesnik nije toliko koliko Ovidije, uz Vergilija, uticao na oblikovanje jezičkog i stilskog repertoara hrvatskih latinista.

Vanjski linkovi

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ovidije&oldid=41820749