[go: up one dir, main page]
Wikipedia

Oksidacijska fosforilacija

Oksidacijska fosforilacija je metabolički put koji koristi energiju oslobođenu oksidacijom hranjivih tvari za sintezu adenozin trifosfata (ATP). Oksidacijsku fosforilaciju za proizvodnju energije imaju gotovo svi aerobni organizmi, zato što je to najučinkovitiji metabolički put za proizvodnju visokoenergetskih molekula kao što je ATP. Alternativni metabolički putevi kao što su fermentacija ili glikoliza daleko su manje efikasni.

Shema oksidacijske fosforilacije u mitohondrijama

Tokom oksidacijske fosforilacije, elektroni se prenose od molekula koje služe kao elektronski donori na molekule akceptora kao što jekisik u nizu redoks reakcija. Redoks reakcije oslobađaju energiju koja se koristi za sintezu ATP-a. Redoksne reakcije se kod eukariota odvijaju na unutrašnjoj membrani mitohondrija, a kod prokariota na unutrašnjim na ćelijskim membranama. Oksidacijska fosforilacija se mora uvijek odvijati na membranama jer se nastali gradijent protona između dva ćelijska međuprostora koristi kao pokretačka sila za sintezu ATP-a.

Prvi dio oksidacijske fosforilacije čini niz povezanih enzima koji nose naziv "lanac prijenosa elektrona". U eukariota taj je lanac sastavljen od pet proteinskih sistema, dok se kod prokariota može naći mnoštvo različitih enzima u raznim kombinacijama.

Energijom oslobođenom od elektrona, koji prolaze kroz navedeni enzimski sistem, dolazi do prijenosa protona kroz unutrašnju mitohondrijsku membranu u procesu poznatom kao "hemiosmoza". Stvoreni gradijent protona (pH gradijent) daje potencijalnu energiju cijelom procesu koji će je postupno oslobađati protokom pomoću enzima ATP-sintetaza. ATP sintaza koristi energiju stvorenu protokom protona niz međumembranski gradijent kako bi stvorila ATP, reakcijom fosforilacije adenozin difosfata (ADP). To je drugi dio metaboličkog puta. Dio ATP sintaze funkcionira kao rotacijski mehanički motor pokretan protonskim gradijentom.

Oksidacijska fosforilacija je jedan od najbitnijih dijelova metabolizma, ali nužno oslobađa reaktivne metabolite kisika kao što su superoksid (O2−) ili vodik-peroksid (H2O2) koji s lahkoćom generiraju slobodne radikale. Slobodni radikali mogu teško oštetiti ćelijske strukture, izazvati bolesti i tijesno su povezani s procesom starenja.

Prijenos energije u oksidacijskoj fosforilaciji

uredi

Kod oksidacijske fosforilacije postoji sprega između dva sistema hemijskih reakcija. Reakcija koja oslobađa energiju koristi se za njeno samonapajanje koje zahtijeva energiju. Jedna reakcija ne može postojati bez druge. Protok elektrona iz elektronskog donora kao što je NADH na elektron akceptore kao što je kisik koji se zbiva u lancu prijenosa elektrona je egzoergonska reakcija (oslobađa energiju). Sinteza ATP-a koja je endoergonska reakcija (zahtjeva energiju) dobija je od prvog niza reakcija. Oba sistema umetnuta su u strukturu unutrašnje mitohondrijaske membrane. Energija oslobođena u lancu prijenosa elektrona koristi se za stvaranje protonskog (H+) gradijenta između dviju strana membrane u sklopu procesa hemiosmoze.[1] Povratni protok protona niz membranski gradijent daje energiju ATP-sintazi za proizvodnju ATP-a.[2]

Količina oslobođene energije oksidacijskom fosforilacijom vrlo je velika u odnosu na druge metaboličke puteve koji stvaraju energiju. Degradacijom jedne molekule glukoze kod glikolize proizvedu se samo dvije molekule ATP-a. Ista molekula glukoze daje 10 molekula NADH i dvije molekule sukcinata, tokom Krebsovog ciklusa, a koje za vrijeme oksidacijske fosforilacije daju 30 do 36 molekula ATP-a.[3] Svaki ciklus beta oksidacije masnih kiselina daje oko 14 molekula ATP-a. U stvarnosti, proizvodnja ATP-a uvijek je nešto niža od teorijski maksimalnih vrijednosti jer se se manja količina protona gubi spontanim prolazom kroz mitohondrijsku membranu, niz gradijent.[4]

Molekulski prijenosnici protona i elektrona

uredi
 
Redukcija koenzima Q iz ubikinona (Q) u reducirani oblik ubikinol (QH2).

Lanac prijenosa elektrona odvodi elektrone, prebacujući ih od elektronskog donora na elektronske akceptore, dok se protoni prebacuju kroz mitohondrijsku membranu. U oba slučaja prijenos obavljaju molekule koje mogu biti slobodne u rastvoru ili vezane za enzime. U međumembranskom prostoru mitohondrija, elektrone prenosi proteinski citohrom c koji je hidrofilan (topiv u vodi).[5] Citohrom c prenosi samo elektrone prenesenih putem redukcija i oksidacija atoma gvožđa unutar grupe hema koja se nalazi u građi samog proteina kao prostetska grupaa. Kod bakterija se citohrom c nalazi u periplazmatskom prostoru.[6]

U strukturi unutrašnje mitohondrijske membrane nalazi se koenzim Q10 (Q) ili ubikinon. Ova je molekula iz skupine benzokinona vrlo lipofilna (topiva u mastima) i može prenositi protone i elektrone putem redoks reakcija.[7] Njena lipofilna priroda omogućuje joj da se slobodno kreće unutar same membrane. Prihvatenjem dva elektrona i dva protona za vrijeme Krebsovog ciklusa, ubikinon (Q) prelazi u reducirani oblik ubikinol (QH2), dok se oksidacijom za vrijeme oksidacijske fosforilacije vraća u prvobitno stanje (Q). Budući da se enzimi koji reduciraju ubikinon nalaze na jednoj strani membrane, a enzimi koji oksidiraju ubikinol na drugoj, ova molekula zapravo ima ulogu povezivanja dviju reakcija i transporta protona kroz samu membranu.[8] Kod bakterija prijenos se obavlja putem metakinona i ubikinona.[9]

U sklopu samih enzima, nalaze se različite molekule koje prenose elektrone: flavini, molekulski sistemi gvožđe-sumpor i citohromi.[2][10] Sistemi gvožđe-sumpor su najčešći i ima ih više tipovih. Najjednostavniji tip u lancu prijenosa elektrona je sklop dva atoma gvožđa s dva atoma sumpora koji zvani [2Fe–2S] sklop (klaster). Slični sklop zvani [4Fe–4S] prostorno je složen u obliku kocke i sadrži četiri atoma gvožđa u paru s četiri atoma sumpora koji su dio molekule cisteina. Navedeni kofaktori koji sadrže ione metala ulaze i izlaze iz redoks reakcija bez vezanja i oslobađanja protona; oni jednostavno generiraju stalni protok elektrona iz jednog enzimskog sistema na drugi.[11] Elektroni se tako kreću putem kvantnog fenomena "#tunel efekta" koji je vrlo brz na udaljenostima manjim od 1.4×10−9 m.[12]

Lanac prijenosa elektrona kod eukariota

uredi

Nekoliko bitnih metaboličkih puteva, kao što su glikoliza, Krebsov ciklus i beta oksidacija proizvode reducirani kofaktor NADH koji sadrži elektrone visokog potencijala oslobađanja. NADH je stoga u stanju osloboditi veliku količinu energije za vrijeme oksidacije. Ćelija ne oslobađa odjednom svu energiju prisutnu u NADH, već se elektroni postupno oslobađaju iz reduciranog kofaktora i polahko prelaze na kisik kao oksidativno sredstvo, putem enizma koji čine lanac prijenosa elektrona. Enzimi prenositelji elektrona tako oslobađaju energiju vrlo postupno, povećavajući učinkovitost cijelog procesa. Taj sistem enzima nosi naziv "lanac prijenosa elektrona" i nalazi se u sklopu unutrašnje mitohondrijske membrane. Pojedini enzimi navedenog enzimskog lanca numerirani su rimskim brojevima od kompleksa I do kompleksa IV.

Kod eukariota, enzimi koriste energiju oslobođenu kod oksidacije NADH putem sistema prijenosa elektrona za prijenos protona (H+) kroz unutrašnju mitohondrijsku membranu. Nakupljanje veće količine protona u međumembranskom prostoru stvara elektrohemijski gradijent kroz samu membranu. Energiju pohranjenu u gradijentu protona koristi enzim ATP-sintetaza kako bi kontinuirano proizvodila ATP.

Enzimi lanca prijenosa elektrona i njihovi supstrati kod eukariota.
Enzim Redoksni par Standardni elektrodni potencijal 

(Volti)

NADH dehidrogenaza NAD+ / NADH −0,32[13]
Sukcinat-dehidrogenaza Flavin mononukleotid (FMN) ili FAD / FMNH2 ili FADH2 −0,20[13]
Koenzim Q - citohrom c reduktaza ili citohrom bc1 sistem Koenzim Q10oksidiran / koenzim Q10reduciran +0,06[13]
Citohrom bc1 sistem Citohrom boksidiran / citohrom breduciran +0,12[13]
Citohrom c oksidaza ili kompleks IV Citohrom coksidiran / citohrom creduciran +0,22[13]
Kompleks IV Citohrom aoksidiran / citohrom areduciran +0,29[13]
Kompleks IV O2 / HO− +0,82[13]
Uvjeti: pH = 7[13]

NADH-koenzim Q oksidoreduktaza (kompleks I)

uredi
 
Kompleks I ili NADH dehidrogenaza ili NADH-Q oksidoreduktaza. Kratice su objašnjene u tekstu. Na ovoj i svim skicama niže, matriks mitohondrija je dolje, a međumembranski prostor je gore.

NADH-koenzim Q oksidoreduktaza ili NADH dehidrogenaza (kompleks I) je prvi enzim lanca prijenosa elektrona.[14] Radi se o vrlo velikom enzimu, molekularne mase od 1000 kilodaltona (KDa) koji se sastoji od 46 podjedinica.[15] Detaljna struktura je prvenstveno poznata iz kristalografskih studija bakterijske NADH dehidrogenaze;[16][17] oblikom podsjeća na obrnuto slovo "L", gdje se jedan od krakova nalazi u kontekstu unutarnje mitohondrijske membrane, dok drugi krak strši prema matriksu mitohondrija.[18][19] Geni koji kodiraju pojedine podjedinice kompleksa I nalaze se i u ćelijskom jedru i u mitohondrijskom genomu, što je prilično uobičajeno za mitohondrijske enzime.

Reakcija koju katalizira kompleks I sastoji se od redukcije koenzima Q10 (ubikinona) od strane NADH, prijenosom dva elektrona. Koenzim Q10 ili ubikinon je označen u jednadžbi niže kao Q:

 

Početak hemijske reakcije i cijelog lanca prijenosa elektrona je vezanje jedne molekule NADH za kompleks I i donacija dva elektrona i jednog protona kofaktoru flavin-mononukleotidu (FMN), koji predstavlja prvu prostetsku grupu samog enzimskog kompleksa. FMN prelazi u reducirani oblik FMNH2 primanjem dva elektrona i jednog protona od NADH, dok drugi proton prima direktno iz matriksa. Elektroni su potom prebačeni nizom Fe-S sklopova (klasteri), koji predstavljaju drugu prostetsku grupu enzimskog kompleksa. Kompleks I sadrži obje vrste sklopova gvožđe-sumpor: [2Fe–2S] i [4Fe–4S].[20]

Proces prijenosa elektrona je nepovratan, jer elektroni postupno gube potencijal za 360 mV što je ekvivalentno ΔG=-16.6 Kcal/mol. Oslobođena energija omogućava prebacivanje četiri protona (H+) iz matriksa u međumembranski prostor, promjenom konformacije samog kompleksa I. Elektroni se na kraju reakcije prebacuju iz Fe-S sklopova na molekulu ubikinona koja se nalazi unutar mitohondriske membrane. Osim primanja elektrona, redukcija ubikinona (Q) predviđa prijenos dva protona iz matriksa na molekulu generirajući ubikinol (QH2), povećavajući tako gradijent protona između matriksa i međumembranskog prostora.

Sukcinat-koenzim Q oksidoreduktaza (kompleks II)

uredi
 
Kompleks II: Sukcinat – koenzim Q oksidoreduktaza.

Sukcinat-koenzim Q oksidoreduktaza (kompleks II) ili sukcinat dehidrogenaza predstavlja drugi ulaz u lanac prijenosa elektrona.[21] Ovo je jedini enzim koji ulazi u sastav i Krebsovog ciklusa i oksidacijske fosforilacije. Struktura kompleksa II predviđa četiri proteinske podjedinice na koje su vezane različite prostetičke grupe: flavin adenin dinukleotid (FAD), Fe-S sklopovi i molekula hema koja nema ulogu prijenosa elektrona na koenzim Q, već se pretpostavlja da smanjuje koncentraciju potencijalno štetnih reaktivnih vrsta kisika.[22][23]

Enzim katalizira oksidaciju sukcinata u fumarat i redukciju ubikinona u ubikinol. Ova reakcija oslobađa manje energije od oksidacije NADH, tako da kompleks II ne prebacuje direktno protone u međumembranski prostor.

 

Flavoprotein-koenzim Q oksidoreduktaza

uredi

Flavoprotein-koenzim Q oksidoreduktaza (ETF-Q oksidoreduktaza) ili Flavoprotein dehidrogenaza predstavlja treću ulaznu tačku u lanac prijenosa elektrona. Ovaj enzim prima elektrone od flavoproteina i prebacuje ih na ubikinon (Q10) kako bi izvršio redukciju.[24] ETF-Q oksidoreduktaza sadrži flavin kao prostetičku grupu i jedan [4Fe–4S] sklop.[25] Za razliku od drugih enzima, ETF-Q oksidoreduktaza se ne nalazi u kontekstu mitohondrijske membrane, već je smješten na samoj površini membrane na strani mitohondrijskog matriksa.

 

Ovaj je enzim kod sisara važan u metaboličkom putu beta oksidacije masnih kiselina, katabolizmu nekih aminokiselina i degradaciji holina, jer ima ulogu primanja elektrona od više acetil CoA-dehidrogenaza.[26][27] Njegova funkcija je važna i kod biljaka, jer ulazi u metaboličke procese koje omogućavaju biljkama preživljavanje kod produženih perioda manjka svjetla.[28]

Koenzim Q-citohrom c oksidoreduktaza (kompleks III)

uredi
 
Prijenos elektrona u dva koraka kod kompleksa III (Koenzima Q - citohrom c oksidoreduktaze). Nakon svakog koraka koenzim Q (u gornjem dijelu slike) napušta enzim.

Enzimski kompleks koenzim Q-citohrom c-oksidoreduktaza (citohrom c-reduktaza ili citohrom bc1 kompleks ili kompleks III) se kod sisara pojavljuje kao dimer.[29][30] Svaka polovina sastavljena je od 11 proteinskih podjedinica, jednog [2Fe-2S] gvožđe-sumpor sklopa i tri citohroma od kojih jedan citohrom c1 i dva citohroma b.[31] Citohrom je tip proteina labavo pridružen mitohondriji unutar međumembranskog prostora, koja sadrži hem kao prostetsku grupu i ima ulogu prijenosa elektrona iz stanja visoke energije, postupno u stanje niže energije. Atomi gvožđa unutar hema sposobni su prelaziti iz reduciranog stanja (Fe+2) u oksidirano (Fe+3) u toku prolaza elektrona kroz protein.

Reakcija koju katalizira kompleks III je oksidacija jedne molekule ubikinola i redukcija dviju molekula citohroma c. Za razliku od koenzima Q, koji prenosi dva elektrona, citohrom c prenosi samo jedan.

 

Budući da je u jednom navratu moguć prijenos samo jednog od elektrona s QH2 donora na citohrom akceptor, mehanizam prijenosa elektrona kod kompleksa III je nešto složeniji nego kod ostalih kompleksa lanca prijenosa elektrona. Proces se zbiva u dva koraka i nosi naziv ciklus Q.[32] U prvom koraku enzim veže na sebe tri supstrata. Prvi je reducirani kofaktor QH2 koji oksidacijom prebacuje jedan elektron na drugi supstrat citohrom c i oslobađa dva protona (H+) u međumembranski prostor. Treći supstrat je oksidirani koenzim Q, koji prihvaća drugi elektron iz QH2 i prelazi u reducirani oblik Q-, koji nosi naziv slobodni radikal ubisemikinon. Prva se dva supstrata oslobađaju, dok međuspoj ubisemikinon ostaje vezan za kompleks III. U drugom koraku ciklusa Q, druga molekula QH2 veže se na kompleks III i ponovo prebacuje prvi elektron na citohrom c. Drugi se elektron sada prebacuje na vezani ubisemikinon (Q-), koji se reducira u QH2 primanjem dva protona iz mitohondrijskog matriksa. Reducirani QH2 se tada oslobađa od veze s kompleksom III.[33]

Treba pomenuti je da se koenzim Q reducira u ubikinol na unutarnjoj strani mitohondrijske membrane (strana matriksa), a oksidira na vanjskoj strani (strana međumembranskog prostora), tako da dolazi do prijenosa protona kroz membranu pojačavajući tako protonski gradijent.[2] Ciklus Q je vrlo važan proces, jer povećava učinkovitost prijenosa protona kroz membranu. Kad bi proces koristio jednu molekulu QH2 da izravno reducira dva citohroma c, učinkovitost bi se prepolovila sa samo jednim prenesenim protonom za svaki reducirani citohrom c.[2]

Citohrom c oksidaza (kompleks IV)

uredi
 
Kompleks IV (citohhom c-oksidaza).

Citohrom c-oksidaza ili kompleks IV je posljednji multienzimski kompleks u nizu koji čini lanac prijenosa elektrona.[34] Ovaj enzim ima, kod sisara, izuzetno složenu građu od 13 podjednica, dva hema kao prostetičku grupu, i više kofaktora koji sadrže ione metala; tri atoma bakra, jedan atom magnezija i jedan cinka.[35]

Ova oksidaza katalizira posljednju reakciju u lancu prijenosa elektrona na kisik, dok istovremeno pumpa protone kroz membranu.[36] Kisik ima ulogu krajnjeg primatelja elektrona i biva reduciran u vodu, koja je jedan od terminalnih produkata oksidacijske fosforilacije. Vodik potreban za redukciju kisika u vodu dolazi iz matriksa mitohondrija smanjujući tako njegovu koncentraciju u samom matriksu, što povećava protonski gradijent potreban za dalju sintezu ATP. Jednadžba reakcije oksidacije citohroma c:

 

Ostale reduktaze i oksidaze

uredi

U mnogih se eukariota lanac prijenosa elektona bitno razlikuje od onog gore opisanog karakterističnog za sisare i ostale složenije organizme. Biljke npr. imaju NADH oksidaze, koje vrše oksidaciju NADH u citosolu umjesto u mitohondrijskom matriksu i prenose elektrone izravno na ubikinon.[37] Ovi enzimi ne prenose protone, stoga reduciraju ubikinon bez promjene u elektrohemijskom gradijentu između dvije strane membrane.[38]

Drugi primjer različitog lanca prijenosa elektrona su alternativne oksidaze prisutne kod biljaka, gljiva, protista i vjerojatno nekih životinja.[39][40] Ovi enzimi izravno prenose elektrone iz ubikinola na kisik.[41]

Opisani alternativni metabolički putevi daju manji prinos pri proizvodnji ATP u odnosu na puni put oksidacijske fosforilacije. Korist skraćenih metaboličkih puteva nije u potpunosti jasna. Alternativne se oksidaze proizvode kao odgovor na biološki stres kao hladnoću, reaktivne vrste kisika, infekcije i ostale faktore koji inhibiraju lanac prijenosa elektrona.[42][43] Ovi alternativni metabolički putevi vjerojatno predstavljaju prilagodbu, koja povećava otpornost organizma na neke vanjske štetne faktore.[44]

Prostorna organizacija enzimskih kompleksa

uredi

U prošlosti se pretpostavljalo da se enzimi koji čine lanac prijenosa elektrona mogu slobodno kretati unutar mitohondrijske membrane nezavisno jedan od drugoga.[45] Novija istraživanja su pak dokazala da se enzimski kompleksi povezuju u strukture višeg reda međusobno interagirajućih enzima koji nose naziv superkompleksi ilirespirasomi.[46][47] Ovo udruživanje omogućuje kanaliziranje supstrata između različitih enzimskih sistema, povećavajući tako brzinu i učinkovitost prijenosa elektrona.[48] Omjer različitih enzima unutar superkompleksa kod sisara može biti različit. Neke studije daju naznake da bi omjer kompleksa I/II/III/IV i ATP-sintetaze mogao biti 1:1:3:7:4,[49] ali ovi podaci još nisu potpuno potvrđeni.[15][50]

Lanac prijenosa elektrona kod prokariota

uredi

Za razliku od eukariota, kod kojih su enzimi u sistemu prijenosa vrlo slični, prokarioti (bakterije i arheobakterije) posjeduju širok spektar različitih enzima prijenosnika elektrona i isto tako i supstrata i kofaktora.[51] Ono što je zajedničko s eukariotima je to da se oslobođena energija tokom prijenosa elektrona za oksidacije supstrata koristi za pumpanje iona kroz ćelijsku u membranu i generiranje elektrohemijskog gradijenta. Najbolje izučen primjer oksidacijske fosforilacije je onaj kod Escherichia coli, dok je proces kod arheobakterija[52] malo poznat.

Osnovna razlika između oksidacijske fosforilacije u eukariota i prokariota je ta da prokarioti mogu koristiti mnoštvo različitih spojeva kao elektron donore i akceptore, što im omogućava preživljavanje u različitim okolišnim uvjetima.[53] Escherichia coli može koristiti velik broj različitih redukcijskih i oksidacijskih parova, koji su navedeni u tablici niže. Standardni elektrodni potencija svakog hemijskog spoja daje mjeru oslobođene energije za vrijeme redukcije ili oksidacije. Reduktivni spojevi imaju negativni potencijal, dok kod oksidativnih spojeva potencijal je pozitivan. Što je veća razlika u standardnom elektrodnom potencijalu između reduktivnog i oksidativnog spoja, to će se više energije osloboditi prilikom reakcije.

Enzimi i supstrati lanca prijenosa elektrona kod E. coli.[54]
Enzim Redoks par Standardni elektrodni potencijal 

(Volti)

Format-dehidrogenaza Bikarbonat / format
−0,43
Hidrogenaza Proton / vodik
−0,42
NADH-dehidrogenaza NAD+ / NADH
−0,32
Glicerol-3-fosfat dehidrogenaza Dihdroksiaceton-fosfat (DHAP) / glicerol 3-fosfat (glicerol-3-P)
−0,19
Piruvat dehidrogenaza-piruvat oksidaza Acetatna kiselina (acetat) + ugljikov (IV) oksid (CO2)/ piruvat
?
Laktat-dehdrogenaza Piruvat / mliječna kiselina (laktat)
−0,19
D-aminokiselinska dehidrogenza 2-Oksokiselina + amonijak / D-amino kiselina
?
Kinoprotein glukoza-dehidrogenaza Glukonat / glukoza
−0,14
Sukcinat-koenzim Q reduktaza (sukcinat-dehidrogenaza) Fumarat / sukcinat
+0,03
Ubikinol-oksidaza Kisik / voda
+0,82
Nitrat-reduktaza Nitrat / nitrit
+0,42
Nitrit-reduktaza Nitrit / amonijak
+0,36
Dimetil sulfoksid-reduktaza Dimetil-sulfoksid (DMSO) / dimetil-sulfid (DMS)
+0,16
Trimetilamin N-oksid reduktaza Trimetilamin N-oksid (TMAO) / trimetilamin (TMA)
+0,13
Fumarat-reduktaza Fumarat / sukcinat
+0,03

Prokarioti mogu kontrolirati korištenje različitih elektron donora i akceptora mijenjajući ekspresiju različitih enzima koji ulaze u lanac prijenosa elektrona, kao odgovor na promjene vanjskih uvjeta.[55] Ova prilagodljivost je moguća jer različiti enzimi koriste ubikinon kao univerzalni kofaktor. Različite varijante lanca prijenosa elektrona su modularno organizirane, tako da se enzimski sistemi mogu s lahkoćom mijenjati kao odgovor na promjene u okolišu.

Osim opisane metaboličke raznolikosti, prokarioti posjeduju mnoštvo izoenzima, različitih enzima koji kataliziraju istu reakciju. Kod Escherichia coli postoje dvije varijante ubikinol-oksidaze koje koriste kisik kao elektronsk akceptor. U uvjetima velike koncentracije kisika, bakterija koristi oksidazu s niskim afinitetom prema kisiku koja može prenijeti dva protona po svakom elektronu, dok u uvjetima niske koncentracije kisika, sistem se prebacuje na oksidazu koja prenosi samo jedan proton po elektronu, ali ima visok afinitet prema kisiku.[56]

ATP sintaza (kompleks V)

uredi
 
Struktura ATP sintaze Escherichie coli

ATP-sintaza ili kompleks V, predstavlja posljednji enzim u metaboličkom putu oksidacijske fosforilacije. Pronađen je u svim živim organizmima i smatra se da je jedan od najvažnijih enzima za održavanje života uopće. Njegov način funkcioniranja jednak je i kod prokariota i kod eukariota.[57] ATP sintaza koristi elektrohemijsku energiju pohranjenu u protonskom gradijentu između dviju strana membrane kako bi katalizirao sintezu ATP iz ADP i fosfata. Procijenjeno je da su potrebna tri do četiri protona za sintezu jedne molekule ATP,[58][59] ali stanice mogu mijenjati ovaj omjer kako bi se prilagodile različitim okolišnim uvjetima.[60]

 

Reakcija fosforilacije je povratna hemijska reakcija u ravnoteži, može se stoga okrenuti ako se okrene protonski gradijent. Bez energije iz protonskog gradijenta, reakcija bi tekla od desna u lijevo; enzim bi razgrađivao ATP i pumpao protone kroz membranu iz matriksa u međumembranski prostor. U prisutnosti jakog protonskog gradijenta, hemijska reakcija teče u suprotnom smjeru, od lijeva na desno, dopušta protonima da teku niz gradijent i proizvodi ATP iz ADP.[57] U nekim slučajevima isti ili slični enzim H+ ATPaza ili tzv. protonska pumpa, troši energiju iz hidrolize ATP kako bi prenijela protone u vakuole i povećala tako kiselost (smanjila pH)[61] . Ova je reakcija odgovorna za proizvodnju kiselosti u želudčanom sekretu.

ATP-sintaza je veliki proteinski sklop, koji oblikom ugrubo podsjeća na gljivu (vidi sliku). Ovaj je kompleks kod sisara sastavljen od dva osnovna dijela: jednog integriranog u membranu FO i drugog perifernog dijela F1. Cijeli sistem ima 16 podjedinica, ukupne molekularne mase 600 kilodaltona (KDa).[62] Dio enzima pozicioniran u debljini same membrane nosi naziv FO i sastavljen je od jedne podjedinice a, dviju podjedinica b i 10 kružno raspoređenih podjedinica c, koje formiraju kanal kroz kojeg prolaze protoni. Drugi dio enzimskog sistema naziva se F1 i čini ga sferni vanjski dio i središnja podjedinica γ u obliku štapića koja je na vrhu spojena s vanjskim dijelom i cijelom svojom dužinom zauzima protonski kanal načinjen od podjedinica c. Kuglasta struktura na kraju F1 dijela sastavljena je od šest proteina dva različita tipa: tri α podjedinice i tri β podjedinice organizirane u tri dimera α-β, slično narančinim kriškama. U tom dijelu ATP-sintaze dolazi do sinteze ATP.[63] Obje su vrste podjedinica sposobne vezati nukleotide, ali samo β jedinica katalizira reakciju sinteze ATP.

Tokom protoka protona kroz FO membranski kanal, podjedinice c rotiraju oko središnje osi.[64] Rotacija vjerojatno nastaje kao posljedica ionizacije aminokiselina u prstenu sastavljenoga od c podjedinica (c-prsten), koje uzrokuju elektrohemijske interakcije i pokreću tako sam prsten.[65] Budući da je c-prsten čvrsto vezan za središnju F1 γ podjedinicu, rotacija uzrokuje vrtnju vrha γ podjedinice između α-β dimera periferne F1 kuglaste strukture. F1 kuglasta struktura se pritom ne okreće, jer je blokirana podjedinicama F0b. Vrtnja vrha centralne podjedinice γ osigurava potrebnu energiju aktivnim mjestima na β podjedinicama koje naizmjence kataliziraju sintezu i oslobođanje ATP.[66]

Rotacijska kataliza ATP

uredi
 
Rotacijska kataliza ATP: ATP je prikazan crvenom, ADP i fosfat ružičastom, a rotirajuća γ podjedinica crnom bojom.

Dio ATP-sintaze odgovoran za sintezu ATP je kuglasta F1 struktura sastavljena od α-β dimera. Na β podjedinicama nalaze se aktivna mjesta koja naizmjence vrše sintezu ATP: jedan se nalazi u konformaciji β-ATP i drži vezan ATP, drugi se nalazi u konformaciji β-ADP i sposoban je vezati supstrat ADP i treći ima aktivno mjesto β-prazno i nije sposoban vezati supstrate.[67] Rotacijska sila uzrokovana protokom protona niz gradijent pokreće rotaciju centralne osi (podjedinica γ) koja ulazi u dodir s beta podjedinicama.

Posljedica je konformacijska promjena kod koje se aktivno mjesto β-ATP mijenja u β-prazno ispuštajući ATP iz prethodne rotacije (tamno crveno u slici). Potom mjesto β-prazno prelazi u konformaciju β-ADP i labavo veže ADP i fosfat iz rastvora u matriksu (crveno), da bi na kraju aktivno mjesto prešlo u konformaciju β-ATP gdje dolazi do kondenzacije ADP i fosfata u ATP (ružičasto). Ovaj se ciklus neprestano ponavlja i dobiva naziv rotacijska kataliza.

Kod nekih bakterija i arheobakterija kao što je rod Metanococcus, sinteza ATP je uzrokovana protokom iona natrija a ne protona.[68][69] Neki od ovih organizama posjeduju A1AO-sintazu[70] (umjesto F1FO), oblik enzima s vrlo malo sličnosti s podjedinicama eukariotske ATP sintaze, koja bi mogla biti u stanju koristiti Na+ ione umjesto H+.

Reaktivne vrste kisika

uredi

Molekularni kisik (O2) je idelani akceptor elektrona, zahvaljujući svom vrlo jakom oksidacijskom potencijalu, ali redukcija kisika može proizvesti potencijalno štetne međuspojeve.[71] Prijenos četiri elektrona i četiri protona na molekulu kisika reducira ga u bezopasnu molekulu vode, dok prijenosom jednog ili dva elektrona stvara se visoko reaktivni anion superoksid ili peroksid:

 

Navedeni reaktivni međuspojevi kisika i produkti njihovih reakcija, kao hidroksilni radikal, mogu biti vrlo štetni za ćelijske strukture jer mogu oksidirati ćelijske proteine i lipide i uzrokovati mutacije u DNK. Pretjerana oštećenja nastala nekontroliranom oksidacijom unutarnjih struktura mogu dovesti do apoptoze, programirane smrti koju ćelija sama započne u slučaju da su oštećenja nemoguća za popravak, a vjerojatno su i jedan od uzroka biološkog starenja.[72][73]

Enzimski sistem citohrom c oksidaza (kompleks IV) izuzetno je učinkovit u redukciji kisika u vodu i ispušta vrlo male količine djelomično reduciranih međuspojeva, međutim lanac prijenosa elektrona neprekidno ispušta superoksid i peroksid ione.[74] Posebno je osjetljiv korak redukcija koenzima Q od strane kompleksa III, jer podrazumijeva stvaranje visoko reaktivnog slobodnog radikala ubisemikinona kao međuspoja u Q ciklusu što može pridonijeti stvaranju superoksid aniona.[75] Veća aktivnost lanca prijenosa elektrona stvara veći protonski gradijent između dviju strana mitohondrijske membrane, time i veću proizvodnju ATP, ali kao nuspojavu i veću proizvodnju reaktivnih vrsta kisika. Postoje naznake da mitohondriji reguliraju intenzitet aktivnosti mehanizmom negativne povratne sprege kako bi uravnotežili proizvodnju ATP s negativnom nuspojavom proizvodnje oksidanata.[76][77]

Kako bi neutralizirali reaktivne vrste kisika, ćelije koriste različite antioksidacijske sisteme, kao vitamin C i E koji imaju direktno antioksidacijsko djelovanje i enzime superoksid-dizmutaza, katalaza i peroksidaza koje degradiraju reaktivne međuspojeve svodeći tako na minimum njihovo štetno djelovanje.[71]

Inhibitori

uredi

Poznato je nekoliko vrsta hemijskih spojeva koji inhibiraju metabolički put oksidacijske fosforilacije na točno određenim točkama. U tablici niže navedeni su najpoznatiji lijekovi i otrovi koji djeluju na oksidacijsku fosforilaciju:

Hemijski spoj Priroda spoja Uticaj na oksidacijsku fosforilaciju
Cijanid
ugljični monoksid (CO)
azid 		Otrovi Inhibiraju lanac prijenosa elektrona, vezivanjem na Fe–Cu centar citohrom c oksidaze puno jače od kisika, sprječavajući tako njegovu redukciju.[78]
Oligomicin Antibiotik Inhibira ATP sitetazu tako da blokira protok protona kroz Fo podjedinicu.[79]
Karbonil cijanid m-hlorofenil hidrazon (CCCP)
2,4-dinitrofenol 		otrovi Ionofori koji neutraliziraju protonski gradijent tako što prenose protone kroz membranu.[80]
Rotenon Pesticid Sprečava prijenos elektrona od kompleksa I na ubikinon tako da blokira aktivno mjesto vezanja ubikinona.[81]
malonat i oksaloacetat metabolit Kompetitivni inhibitori sukcinat dehidrogenaze (kompleks II).[82]

Toksična se aktivnost svakog od navedenih inhibitora ne ograničava samo na oksidacijsku fosforilaciju, već se reflektira na cijeli ćelijski metabolizam. Blokada oksidacijske fosforilacije onemogućava ponovnu oksidaciju kofaktora NADH i FADH2 u NAD+ i FAD, što oduzima osnovne supstrate Krebsovom ciklusu i glikolizi što ima kao posljedicu njihovo postupno gašenje.

Onesposobljavanje pojedinih dijelova oksidacijske fosforilacije ne mora uvijek biti štetno. U smeđem masnom tkivu postoje protonski kanali koji kontrolirano disociraju lanac prijenosa elektrona od sinteze ATP, što proizvodi toplinu. Ovaj je proces posebno važan za održavanje tjelesne temperature kod životinja koje zimi idu u hibernaciju ("zimski san").[83]

Historija otkrića

uredi

Rasvjetljavanje metaboličkog puta oksidacijske fosforilacije počinje još 1906. kad je Artur Harden opisao važnost fosfata u ćelijskoj fermentaciji.[84] 1940. danski biohemičar Herman Kalkar otkriva vezu između oksidacije šećera i proizvodnje ATP,[85] a 1949. Morris Friedkin i Albert L. Lehninger dokazuju da koenzim NADH povezuje različite metaboličke puteve kao što su Krebsov ciklus i sinteza ATP.[86]

Mehanizam proizvodnje ATP u ćeliji ostaje nepoznat dvadesetak godina. U tom su se periodu naučnici usredotočili na potrage hipotetskog "visokoenergetskog međuspoja" koji povezuje oksidaciju s fosforilacijom.[87] Mehanizam je objašnjen 1961. kad je britanski biohemičar Peter D. Mitchell objavio svoju "hemiosmotsku teoriju".[88] U početku je hemiosmoza naišla na žestok otpor u akademskim krugovima, ali je poslije postupno prihvaćena i dodatno potvrđena a Michellu je dodijeljena Nobelova nagrada za svoje otkriće 1978.[89][90]

Kasnija su se istraživanja usredotočila na izolaciju i proučavanje pojedinih enzima. Posebno važan korak u razumijevanju oksidacijske fosforilacije bilo je objašnjenje mehanizma funkcioniranja ATP sintaze rotacijskom katalizom[67][91] za što su John E. Walker i Paul D. Boyer dobili Nobelovu nagradu 1997.[92]

Reference

uredi
  1. ^ Mitchell P, Moyle J (1967). "Chemiosmotic hypothesis of oxidative phosphorylation". Nature. 213 (5072): 137–9. doi:10.1038/213137a0. PMID 4291593.
  2. ^ a b c d Schultz B, Chan S (2001). "Structures and proton-pumping strategies of mitochondrial respiratory enzymes". Annu Rev Biophys Biomol Struct. 30: 23–65. doi:10.1146/annurev.biophys.30.1.23. PMID 11340051.
  3. ^ Rich PR (2003). "The molecular machinery of Keilin's respiratory chain". Biochem. Soc. Trans. 31 (Pt 6): 1095–105. doi:10.1042/BST0311095. PMID 14641005.
  4. ^ Porter RK, Brand MD (1995). "Mitochondrial proton conductance and H+/O ratio are independent of electron transport rate in isolated hepatocytes". Biochem. J. 310 ((Pt 2)): 379–82. PMC 1135905. PMID 7654171.
  5. ^ Mathews FS (1985). "The structure, function and evolution of cytochromes". Prog. Biophys. Mol. Biol. 45 (1): 1–56. doi:10.1016/0079-6107(85)90004-5. PMID 3881803.
  6. ^ Wood PM (1983). "Why do c-type cytochromes exist?". FEBS Lett. 164 (2): 223–6. doi:10.1016/0014-5793(83)80289-0. PMID 6317447.
  7. ^ Crane FL (1. 12. 2001). "Biochemical functions of coenzyme Q10". Journal of the American College of Nutrition. 20 (6): 591–8. PMID 11771674. Arhivirano s originala, 16. 12. 2008. Pristupljeno 16. 9. 2022.
  8. ^ Mitchell P (1979). "Keilin's respiratory chain concept and its chemiosmotic consequences". Science. 206 (4423): 1148–59. doi:10.1126/science.388618. PMID 388618.
  9. ^ Søballe B, Poole RK (1999). "Microbial ubiquinones: multiple roles in respiration, gene regulation and oxidative stress management" (PDF). Microbiology (Reading, Engl.). 145 (Pt 8): 1817–30. PMID 10463148. Arhivirano s originala (PDF), 29. 5. 2008. Pristupljeno 16. 9. 2022.
  10. ^ Johnson D, Dean D, Smith A, Johnson M (2005). "Structure, function, and formation of biological iron-sulfur clusters". Annu Rev Biochem. 74: 247–81. doi:10.1146/annurev.biochem.74.082803.133518. PMID 15952888.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  11. ^ Page CC, Moser CC, Chen X, Dutton PL (1999). "Natural engineering principles of electron tunnelling in biological oxidation-reduction". Nature. 402 (6757): 47–52. doi:10.1038/46972. PMID 10573417.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  12. ^ Leys D, Scrutton NS (2004). "Electrical circuitry in biology: emerging principles from protein structure". Curr. Opin. Struct. Biol. 14 (6): 642–7. doi:10.1016/j.sbi.2004.10.002. PMID 15582386.
  13. ^ a b c d e f g h Medical CHEMISTRY Compendium. By Anders Overgaard Pedersen and Henning Nielsen. Aarhus University. 2008
  14. ^ Hirst J (2005). "Energy transduction by respiratory complex I—an evaluation of current knowledge" (PDF). Biochem. Soc. Trans. 33 (Pt 3): 525–9. doi:10.1042/BST0330525. PMID 15916556.
  15. ^ a b Lenaz G, Fato R, Genova M, Bergamini C, Bianchi C, Biondi A (2006). "Mitochondrial Complex I: structural and functional aspects". Biochim Biophys Acta. 1757 (9–10): 1406–20. doi:10.1016/j.bbabio.2006.05.007. PMID 16828051.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  16. ^ Sazanov, L.A.; Hinchliffe, P. (2006). "Structure of the hydrophilic domain of respiratory complex I from Thermus thermophilus". Science. 311 (5766): 1430–1436. doi:10.1126/science.1123809. PMID 16469879.
  17. ^ Efremov R.G., Baradaran R., & Sazanov L.A., (2010) The arcdhitecture of respiratory complex I, Nature 465, 441-445
  18. ^ Baranova EA, Holt PJ, Sazanov LA (2007). "Projection structure of the membrane domain of Escherichia coli respiratory complex I at 8 A resolution". J. Mol. Biol. 366 (1): 140–54. doi:10.1016/j.jmb.2006.11.026. PMID 17157874.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  19. ^ Friedrich T, Böttcher B (2004). "The gross structure of the respiratory complex I: a Lego System". Biochim. Biophys. Acta. 1608 (1): 1–9. doi:10.1016/j.bbabio.2003.10.002. PMID 14741580.
  20. ^ Hirst J (2010). "Towards the molecular mechanism of respiratory complex I". Biochem. J. 425 (2): 327–39. doi:10.1042/BJ20091382. PMID 20025615.
  21. ^ Cecchini G (2003). "Function and structure of complex II of the respiratory chain". Annu Rev Biochem. 72: 77–109. doi:10.1146/annurev.biochem.72.121801.161700. PMID 14527321.
  22. ^ Yankovskaya, V.; Horsefield, R.; Tornroth, S.; Luna-Chavez, C.; Miyoshi, H.; Leger, C.; Byrne, B.; Cecchini, G.; Iwata, S. +. (2003). "Architecture of succinate dehydrogenase and reactive oxygen species generation". Science. 299 (5607): 700.–704. doi:10.1126/science.1079605. PMID 12560550.
  23. ^ Horsefield R, Iwata S, Byrne B (2004). "Complex II from a structural perspective". Curr. Protein Pept. Sci. 5 (2): 107–18. doi:10.2174/1389203043486847. PMID 15078221.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  24. ^ Ramsay RR, Steenkamp DJ, Husain M (1987). "Reactions of electron-transfer flavoprotein and electron-transfer flavoprotein: ubiquinone oxidoreductase". Biochem. J. 241 (3): 883–92. PMC 1147643. PMID 3593226.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  25. ^ Zhang J, Frerman FE, Kim JJ (2006). "Structure of electron transfer flavoprotein-ubiquinone oxidoreductase and electron transfer to the mitochondrial ubiquinone pool". Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 103 (44): 16212–7. doi:10.1073/pnas.0604567103. PMC 1637562. PMID 17050691.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  26. ^ Ikeda Y, Dabrowski C, Tanaka K (25. 1. 1983). "Separation and properties of five distinct acyl-CoA dehydrogenases from rat liver mitochondria. Identification of a new 2-methyl branched chain acyl-CoA dehydrogenase". J. Biol. Chem. 258 (2): 1066–76. PMID 6401712. Arhivirano s originala, 29. 9. 2007. Pristupljeno 16. 9. 2022.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  27. ^ Ruzicka FJ, Beinert H (1977). "A new iron-sulfur flavoprotein of the respiratory chain. A component of the fatty acid beta oxidation pathway" (PDF). J. Biol. Chem. 252 (23): 8440–5. PMID 925004. Arhivirano s originala (PDF), 27. 9. 2007. Pristupljeno 16. 9. 2022.
  28. ^ Ishizaki K, Larson TR, Schauer N, Fernie AR, Graham IA, Leaver CJ (2005). "The critical role of Arabidopsis electron-transfer flavoprotein:ubiquinone oxidoreductase during dark-induced starvation". Plant Cell. 17 (9): 2587–600. doi:10.1105/tpc.105.035162. PMC 1197437. PMID 16055629.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  29. ^ Berry E, Guergova-Kuras M, Huang L, Crofts A (2000). "Structure and function of cytochrome bc complexes". Annu Rev Biochem. 69: 1005.–75. doi:10.1146/annurev.biochem.69.1.1005. PMID 10966481.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  30. ^ Crofts AR (2004). "The cytochrome bc1 complex: function in the context of structure". Annu. Rev. Physiol. 66: 689.–733. doi:10.1146/annurev.physiol.66.032102.150251. PMID 14977419.
  31. ^ Iwata S, Lee JW, Okada K, +. (1998). "Complete structure of the 11-subunit bovine mitochondrial cytochrome bc1 complex". Science. 281 (5373): 64.–71. doi:10.1126/science.281.5373.64. PMID 9651245.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  32. ^ Trumpower BL (1990). "The protonmotive Q cycle. Energy transduction by coupling of proton translocation to electron transfer by the cytochrome bc1 complex" (PDF). J. Biol. Chem. 265 (20): 11409–12. PMID 2164001. Arhivirano s originala (PDF), 27. 9. 2007. Pristupljeno 16. 9. 2022.
  33. ^ Hunte C, Palsdottir H, Trumpower BL (2003). "Protonmotive pathways and mechanisms in the cytochrome bc1 complex". FEBS Lett. 545 (1): 39–46. doi:10.1016/S0014-5793(03)00391-0. PMID 12788490.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  34. ^ Calhoun M, Thomas J, Gennis R (1994). "The cytochrome oxidase superfamily of redox-driven proton pumps". Trends Biochem Sci. 19 (8): 325–30. doi:10.1016/0968-0004(94)90071-X. PMID 7940677.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  35. ^ Tsukihara T, Aoyama H, Yamashita E, Tomizaki T, Yamaguchi H, Shinzawa-Itoh K, Nakashima R, Yaono R, Yoshikawa S. (1996). "The whole structure of the 13-subunit oxidized cytochrome c oxidase at 2.8 A". Science. 272 (5265): 1136–44. Bibcode:1996Sci...272.1136T. doi:10.1126/science.272.5265.1136. PMID 8638158.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  36. ^ Yoshikawa S, Muramoto K, Shinzawa-Itoh K, +. (2006). "Proton pumping mechanism of bovine heart cytochrome c oxidase". Biochim. Biophys. Acta. 1757 (9–10): 1110–6. doi:10.1016/j.bbabio.2006.06.004. PMID 16904626.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  37. ^ Rasmusson AG, Soole KL, Elthon TE (2004). "Alternative NAD(P)H dehydrogenases of plant mitochondria". Annual review of plant biology. 55: 23–39. doi:10.1146/annurev.arplant.55.031903.141720. PMID 15725055.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  38. ^ Menz RI, Day DA (1996). "Purification and characterization of a 43-kDa rotenone-insensitive NADH dehydrogenase from plant mitochondria". J. Biol. Chem. 271 (38): 23117–20. doi:10.1074/jbc.271.38.23117. PMID 8798503. Arhivirano s originala, 29. 9. 2007. Pristupljeno 16. 9. 2022.
  39. ^ McDonald A, Vanlerberghe G (2004). "Branched mitochondrial electron transport in the Animalia: presence of alternative oxidase in several animal phyla". IUBMB Life. 56 (6): 333–41. doi:10.1080/1521-6540400000876. PMID 15370881.
  40. ^ Sluse FE, Jarmuszkiewicz W (1998). "Alternative oxidase in the branched mitochondrial respiratory network: an overview on structure, function, regulation, and role". Braz. J. Med. Biol. Res. 31 (6): 733–47. doi:10.1590/S0100-879X1998000600003. PMID 9698817.
  41. ^ Moore AL, Siedow JN (1991). "The regulation and nature of the cyanide-resistant alternative oxidase of plant mitochondria". Biochim. Biophys. Acta. 1059 (2): 121–40. doi:10.1016/S0005-2728(05)80197-5. PMID 1883834.
  42. ^ Vanlerberghe GC, McIntosh L (1997). "Alternative oxidase: From Gene to Function". Annual Review of Plant Physiology and Plant Molecular Biology. 48: 703–34. doi:10.1146/annurev.arplant.48.1.703. PMID 15012279.
  43. ^ Ito Y, Saisho D, Nakazono M, Tsutsumi N, Hirai A (1997). "Transcript levels of tandem-arranged alternative oxidase genes in rice are increased by low temperature". Gene. 203 (2): 121–9. doi:10.1016/S0378-1119(97)00502-7. PMID 9426242.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  44. ^ Maxwell DP, Wang Y, McIntosh L (1999). "The alternative oxidase lowers mitochondrial reactive oxygen production in plant cells". Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 96 (14): 8271–6. doi:10.1073/pnas.96.14.8271. PMC 22224. PMID 10393984.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  45. ^ Lenaz G (2001). "A critical appraisal of the mitochondrial coenzyme Q pool". FEBS Lett. 509 (2): 151–5. doi:10.1016/S0014-5793(01)03172-6. PMID 11741580.
  46. ^ Heinemeyer J, Braun HP, Boekema EJ, Kouril R (2007). "A structural model of the cytochrome C reductase/oxidase supercomplex from yeast mitochondria". J. Biol. Chem. 282 (16): 12240–8. doi:10.1074/jbc.M610545200. PMID 17322303.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  47. ^ Schägger H, Pfeiffer K (2000). "Supercomplexes in the respiratory chains of yeast and mammalian mitochondria". EMBO J. 19 (8): 1777–83. doi:10.1093/emboj/19.8.1777. PMC 302020. PMID 10775262.
  48. ^ Schägger H (2002). "Respiratory chain supercomplexes of mitochondria and bacteria". Biochim. Biophys. Acta. 1555 (1–3): 154–9. doi:10.1016/S0005-2728(02)00271-2. PMID 12206908.
  49. ^ Schägger H, Pfeiffer K (2001). "The ratio of oxidative phosphorylation complexes I-V in bovine heart mitochondria and the composition of respiratory chain supercomplexes". J. Biol. Chem. 276 (41): 37861–7. doi:10.1074/jbc.M106474200. PMID 11483615.
  50. ^ Gupte S, Wu ES, Hoechli L, +. (1984). "Relationship between lateral diffusion, collision frequency, and electron transfer of mitochondrial inner membrane oxidation-reduction components". Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 81 (9): 2606–10. doi:10.1073/pnas.81.9.2606. PMC 345118. PMID 6326133.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  51. ^ Nealson KH (1999). "Post-Viking microbiology: new approaches, new data, new insights". Origins of life and evolution of the biosphere: the journal of the International Society for the Study of the Origin of Life. 29 (1): 73–93. doi:10.1023/A:1006515817767. PMID 11536899.
  52. ^ Schäfer G, Engelhard M, Müller V (1999). "Bioenergetics of the Archaea". Microbiol. Mol. Biol. Rev. 63 (3): 570–620. PMC 103747. PMID 10477309.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  53. ^ Ingledew WJ, Poole RK (1984). "The respiratory chains of Escherichia coli". Microbiol. Rev. 48 (3): 222–71. PMC 373010. PMID 6387427.
  54. ^ Unden G, Bongaerts J (1997). "Alternative respiratory pathways of Escherichia coli: energetics and transcriptional regulation in response to electron acceptors". Biochim. Biophys. Acta. 1320 (3): 217–34. doi:10.1016/S0005-2728(97)00034-0. PMID 9230919.
  55. ^ Iuchi S, Lin EC (1993). "Adaptation of Escherichia coli to redox environments by gene expression". Mol. Microbiol. 9 (1): 9–15. doi:10.1111/j.1365-2958.1993.tb01664.x. PMID 8412675.
  56. ^ Calhoun MW, Oden KL, Gennis RB, de Mattos MJ, Neijssel OM (1993). "Energetic efficiency of Escherichia coli: effects of mutations in components of the aerobic respiratory chain" (PDF). J. Bacteriol. 175 (10): 3020–5. PMC 204621. PMID 8491720.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  57. ^ a b Boyer PD (1997). "The ATP synthase—a splendid molecular machine". Annu. Rev. Biochem. 66: 717–49. doi:10.1146/annurev.biochem.66.1.717. PMID 9242922.
  58. ^ Van Walraven HS, Strotmann H, Schwarz O, Rumberg B (1996). "The H+/ATP coupling ratio of the ATP synthase from thiol-modulated chloroplasts and two cyanobacterial strains is four". FEBS Lett. 379 (3): 309–13. doi:10.1016/0014-5793(95)01536-1. PMID 8603713.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  59. ^ Yoshida M, Muneyuki E, Hisabori T (2001). "ATP synthase—a marvellous rotary engine of the cell". Nat. Rev. Mol. Cell Biol. 2 (9): 669–77. doi:10.1038/35089509. PMID 11533724.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  60. ^ Schemidt RA, Qu J, Williams JR, Brusilow WS (1998). "Effects of carbon source on expression of Fo genes and on the stoichiometry of the c subunit in the F1Fo ATPase of Escherichia coli". J. Bacteriol. 180 (12): 3205–8. PMC 107823. PMID 9620972.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  61. ^ Nelson N, Perzov N, Cohen A, Hagai K, Padler V, Nelson H (1. 1. 2000). "The cellular biology of proton-motive force generation by V-ATPases". J. Exp. Biol. 203 (Pt 1): 89–95. PMID 10600677.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  62. ^ Rubinstein JL, Walker JE, Henderson R (2003). "Structure of the mitochondrial ATP synthase by electron cryomicroscopy". EMBO J. 22 (23): 6182–92. doi:10.1093/emboj/cdg608. PMC 291849. PMID 14633978.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  63. ^ Leslie AG, Walker JE (2000). "Structural model of F1-ATPase and the implications for rotary catalysis". Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 355 (1396): 465–71. doi:10.1098/rstb.2000.0588. PMC 1692760. PMID 10836500.
  64. ^ Noji H, Yoshida M (2001). "The rotary machine in the cell, ATP synthase". J. Biol. Chem. 276 (3): 1665–8. doi:10.1074/jbc.R000021200. PMID 11080505.
  65. ^ Capaldi R, Aggeler R (2002). "Mechanism of the F(1)F(0)-type ATP synthase, a biological rotary motor". Trends Biochem Sci. 27 (3): 154–60. doi:10.1016/S0968-0004(01)02051-5. PMID 11893513.
  66. ^ Dimroth P, von Ballmoos C, Meier T (2006). "Catalytic and mechanical cycles in F-ATP synthases. Fourth in the Cycles Review Series". EMBO Rep. 7 (3): 276–82. doi:10.1038/sj.embor.7400646. PMC 1456893. PMID 16607397.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  67. ^ a b Gresser MJ, Myers JA, Boyer PD (25. 9. 1982). "Catalytic site cooperativity of beef heart mitochondrial F1 adenosine triphosphatase. Correlations of initial velocity, bound intermediate, and oxygen exchange measurements with an alternating three-site model". J. Biol. Chem. 257 (20): 12030–8. PMID 6214554. Arhivirano s originala, 29. rujna 2007. Pristupljeno 25. rujna 2011.. Provjerite vrijednost datuma u parametru: |access-date= i |archive-date= (pomoć)CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  68. ^ Dimroth P (1994). "Bacterial sodium ion-coupled energetics". Antonie Van Leeuwenhoek. 65 (4): 381–95. doi:10.1007/BF00872221. PMID 7832594.
  69. ^ Becher B, Müller V (1994). "Delta mu Na+ drives the synthesis of ATP via a delta mu Na(+)-translocating F1F0-ATP synthase in membrane vesicles of the archaeon Methanosarcina mazei Gö1". J. Bacteriol. 176 (9): 2543–50. PMC 205391. PMID 8169202.
  70. ^ Müller V (2004). "An exceptional variability in the motor of archaeal A1AO ATPases: from multimeric to monomeric rotors comprising 6–13 ion binding sites". J. Bioenerg. Biomembr. 36 (1): 115.–25. doi:10.1023/B:JOBB.0000019603.68282.04. PMID 15168615.
  71. ^ a b Davies K (1995). "Oxidative stress: the paradox of aerobic life". Biochem Soc Symp. 61: 1–31. PMID 8660387.
  72. ^ Rattan SI (2006). "Theories of biological aging: genes, proteins, and free radicals". Free Radic. Res. 40 (12): 1230–8. doi:10.1080/10715760600911303. PMID 17090411.
  73. ^ Valko M, Leibfritz D, Moncol J, Cronin MT, Mazur M, Telser J (2007). "Free radicals and antioxidants in normal physiological functions and human disease". Int. J. Biochem. Cell Biol. 39 (1): 44–84. doi:10.1016/j.biocel.2006.07.001. PMID 16978905.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  74. ^ Raha S, Robinson B (2000). "Mitochondria, oxygen free radicals, disease and ageing". Trends Biochem Sci. 25 (10): 502.–8. doi:10.1016/S0968-0004(00)01674-1. PMID 11050436.
  75. ^ Finkel T, Holbrook NJ (2000). "Oxidants, oxidative stress and the biology of ageing". Nature. 408 (6809): 239–47. doi:10.1038/35041687. PMID 11089981.
  76. ^ Kadenbach B, Ramzan R, Wen L, Vogt S (2009). "New extension of the Mitchell Theory for oxidative phosphorylation in mitochondria of living organisms". Biochim. Biophys. Acta. 1800 (3): 205–212. doi:10.1016/j.bbagen.2009.04.019. PMID 19409964.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  77. ^ Echtay KS, Roussel D, St-Pierre J, +. (2002). "Superoxide activates mitochondrial uncoupling proteins". Nature. 415 (6867): 96–9. doi:10.1038/415096a. PMID 11780125.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  78. ^ Tsubaki M; Yoshikawa, Shinya (1993). "Fourier-transform infrared study of cyanide binding to the Fea3-CuB binuclear site of bovine heart cytochrome c oxidase: implication of the redox-linked conformational change at the binuclear site". Biochemistry. 32 (1): 164.–73. doi:10.1021/bi00052a022. PMID 8380331.
  79. ^ Joshi S, Huang YG (1991). "ATP synthase complex from bovine heart mitochondria: the oligomycin sensitivity conferring protein is essential for dicyclohexyl carbodiimide-sensitive ATPase". Biochim. Biophys. Acta. 1067 (2): 255.–8. doi:10.1016/0005-2736(91)90051-9. PMID 1831660.
  80. ^ Heytler PG (1979). "Uncouplers of oxidative phosphorylation". Meth. Enzymol. 55: 462.–42. doi:10.1016/0076-6879(79)55060-5. PMID 156853.
  81. ^ Lambert AJ, Brand MD (2004). "Inhibitors of the quinone-binding site allow rapid superoxide production from mitochondrial NADH: ubiquinone oxidoreductase (complex I)". J. Biol. Chem. 279 (38): 39414.–20. doi:10.1074/jbc.M406576200. PMID 15262965.
  82. ^ Dervartanian DV, Veeger C. (1964). "Studies on succinate dehydrogenase. I. Spectral properties of the purified enzyme and formation of enzyme-competitive inhibitor complexes". Biochim. Biophys. Acta. 92: 233–47. PMID 14249115.
  83. ^ Ricquier D, Bouillaud F (2000). "The uncoupling protein homologues: UCP1, UCP2, UCP3, StUCP and AtUCP". Biochem. J. 345 Pt 2: 161–79. doi:10.1042/0264-6021:3450161. PMC 1220743. PMID 10620491.
  84. ^ Harden A, Young WJ. (1906). "The alcoholic ferment of yeast-juice". Proc. R. Soc. (Lond.). B (77): 405–20. doi:10.1098/rspb.1906.0029.
  85. ^ Kalckar HM (1974). "Origins of the concept oxidative phosphorylation". Mol. Cell. Biochem. 5 (1–2): 55–63. doi:10.1007/BF01874172. PMID 4279328.
  86. ^ Friedkin M, Lehninger AL. (1. 4. 1949). "Esterification of inorganic phosphate coupled to electron transport between dihydrodiphosphopyridine nucleotide and oxygen". J. Biol. Chem. 178 (2): 611–23. PMID 18116985.
  87. ^ Slater EC. (1953). "Mechanism of Phosphorylation in the Respiratory Chain". Nature. 172 (4387): 975–8. doi:10.1038/172975a0. PMID 13111237.
  88. ^ Mitchell P. (1961). "Coupling of Phosphorylation to Electron and Hydrogen Transfer by a Chemi-Osmotic type of Mechanism". Nature. 191 (4784): 144–8. Bibcode:1961Natur.191..144M. doi:10.1038/191144a0. PMID 13771349.
  89. ^ Milton H. Saier Jr. "Peter Mitchell and the Vital Force". Pristupljeno 23. 8. 2007.
  90. ^ Mitchell, Peter (1978). "David Keilin's Respiratory Chain Concept and Its Chemiosmotic Consequences" (Pdf). Nobel lecture. Nobel Foundation. Pristupljeno 21. 7. 2007.
  91. ^ Boyer PD, Cross RL, Momsen W (1973). "A new concept for energy coupling in oxidative phosphorylation based on a molecular explanation of the oxygen exchange reactions". Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 70 (10): 2837–9. doi:10.1073/pnas.70.10.2837. PMC 427120. PMID 4517936.CS1 održavanje: više imena: authors list (link)
  92. ^ "The Nobel Prize in Chemistry 1997". Nobel Foundation. Pristupljeno 21. 7. 2007.

Vanjski linkovi

uredi
Preuzeto iz "https://bs.wikipedia.org/w/index.php?title=Oksidacijska_fosforilacija&oldid=3651456"